Nakon što je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti u smislu člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku dostavljen javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća u smislu člana 488. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, o kojoj nije obavestio javnog tužioca i branioca okrivljene, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa rešenjima protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu ispitao pobijana rešenja, pri čemu je u odnosu na prvostepeno rešenje primenio i član 604. ZKP („Službeni glasnik RS“broj 72/11 od 28.09.2011. godine) i našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljene G.N. u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da su prvostepeni i drugostepeni sud donošenjem pobijanih rešenja povredili zakon na štetu okrivljene G.N. iz člana 439. stav 1. tačka 1. ZKP, obzirom da prema navodima zahteva u radnjama okrivljene nema obeležja krivičnog dela uvrede, jer „okolnosti pod kojima je okrivljena uputila opisane reči privatnoj tužilji i način izražavanja nema uvredljiv karakter“.

Međutim, navodi i stavovi izloženi u zahtevu za zaštitu zakonitosti, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu osnovani.

Prema činjeničnom opisu dela okrivljena G.N. je kritičnom prilikom, privatnoj tužilji M.S. uputila uvredljive reči „...“, čime je izvršila krivično delo uvrede iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika.

Zaštitni objekat kod krivičnog dela uvrede je čast, kao i skup svih vrednosti nekog lica (intelektualnih, karakternih, moralnih, fizičkih i drugih osobina i vrednosti) i ugled, kao odraz tih vrednosti u društvu, pa radnja izvršenja krivičnog dela u pitanju predstavlja svako postupanje kojim se napada bilo koja od tih vrednosti, njihovim poricanjem, omalovažavanjem ili potcenjivanjem, kojim radnjama se u suštini izražava nepoštovanje ili poniženje dostojanstva ličnosti. Pri tom, karakter tih radnji kao uvredljivih ceni se sa stanovišta opšte usvojenih društvenih stavova i merila.

Shodno tome, pravilno je stanovište prvostepenog i drugostepenog suda da radnja okrivljene, koja je predmet optužbe, sadrži sva bitna obeležja krivičnog dela uvrede iz člana 170. stav 1. KZ. Naime, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda inkriminisane reči koje je okrivljena uputila privatnoj tužilji, po svojoj sadržini su podobne da uvrede privatnu tužilju i objektivno su mogle prouzrokovati kod privatne tužilje osećanje omalovaženosti njene ličnosti, s obzirom da se radi o teškoj psihičkoj bolesti ..., koju je okrivljena poistovetila sa ličnošću privatne tužilje, pa su suprotni navodi zahteva ocenjeni neosnovanim.

Navodi zahteva da je privatna tužilja „namerno kritičnog dana izazvala navedenu konfliktnu situaciju“, te da „isprovocirana reakcija okrivljene od privatne tužilje nema obeležja krivičnog dela uvrede“, a kojima se osporava postojanje krivičnog dela u pitanju, ne proizilazi iz izreke rešenja, a kontekst koji se navodi u zahtevu za zaštitu zakonitosti nije utvrđen u sprovedenom postupku, pa su isti ocenjeni kao neosnovani.

Stoga su po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene G.N. da je donošenjem pravnosnažnih rešenja povređen zakon odnosno da je učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP (član 369. tačka 1. ranije važećeg ZKP), na štetu okrivljene G.N.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim rešenjima nije učinjena povreda zakona na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev odbio kao neosnovan i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                   Predsednik veća-sudija

Mila Ristić,s.r.                                                                                            Nevenka Važić,s.r.