Navedenom presudom određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove krivičnog postupka.

Istom presudom oštećeni VV i BB, kao ovlašćena lica su upućeni na parnični postupak radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva.

Presudom Višeg suda u Prokuplju Kž1 130/23 od 10.11.2023. godine, u stavu prvom uvažavanjem žalbe branioca okrivljenog VV, advokata Nenada Tomića, ukinuta je presuda Osnovnog suda u Prokuplju K 382/22 od 17.07.2023. godine u stavu prvom izreke, kojim je okrivljeni VV oglašen krivim da je izvršio krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. KZ, pa je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, dok je u stavu drugom odbijena kao neosnovana žalba branilaca okrivljenih AA i BB, advokata Ivana Savića, pa je presuda Osnovnog suda u Prokuplju K 382/22 od 17.07.2023. godine, u stavu drugom, kojim su ovi okrivljeni oglašeni krivim da su izvršili krivično delo laka telesna povreda u saizvršilaštvu iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 33. KZ, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenih AA i BB, advokat Ivan Savić, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. ZKP i povrede člana 440. ZKP, a iz obrazloženja proizilazi da je zahtev podnet zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja (član 440. ZKP), sa predlogom da Vrhovni sud pobijane presude preinači i okrivljene oslobodi od optužbe ili da pobijane presude ukine i predmet vrati na ponovno suđenje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužilaštvu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i, u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branilaca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), nakon razmatranja spisa predmeta i pravnosnažnih presuda protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podneti, te nakon ocene navoda izloženih u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u delu u kome se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenih u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je okrivljeni AA postupao u granicama nužne odbrane kako bi sprečio protivpravni napad koji je okrivljeni VV vršio nad okrivljenim BB udarivši ga više puta drvenom motkom u predelu glave, na taj način što je okrivljeni AA prišao mestu događaja i izgovorio reči: „Nemoj VV ubićeš ga“, eskivirao udarac od strane okrivljenog VV i uhvatio štap koji je ovaj okrivljeni držao, te su okrivljeni AA i okrivljeni VV usled otimanja oko štapa pali na makadamski put, kojom prilikom je okrivljeni VV zadobio povrede, iz čega proizilazi da je okrivljeni AA pokušavao da drveni štap uzme od okrivljenog VV i čim je isti istrgao iz njegovih ruku, udaljio se sa lica mesta, što znači da je okrivljeni AA preduzeo one radnje koje su bile neophodno potrebne da bi od okrivljenog BB odbio protivpravni napad, te se ne može govoriti o postojanju krivičnog dela.

Iz izreke prvostepene presude u odnosu na koju je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti proizilazi da su okrivljeni AA i okrivljeni BB izvršili krivično delo za koje su oglašeni krivim, u vreme i na mestu bliže opisano u toj izreci, u stanju uračunljivosti i sa umišljajem, sredstvom podobnim da telo teško povredi ili zdravlje teško naruši, drugog lako telesno povredili na taj način što je okrivljeni BB kada je video oštećenog VV da ide seoskim putem od makadama istom prišao s leđa i pesnicama počeo da ga udara po glavi i grudima, a njega oštećeni drvenim štapom koji je nosio u rukama udario nekoliko puta po glavi i telu, nakon čega je okrivljeni BB počeo da beži i trči prema livadi, a oštećeni nastavio kretanje, da bi iz pravca svoje kuće naišao okrivljeni AA, prišao oštećenom s leđa i udario ga drvenom motkom, zatim su odbacili drvene motke da bi se rvali u stojećem položaju i ustanovili ko je jači, a kada je to video prišao je okrivljeni BB i zajedno sa ocem okrivljenim AA oštećenog oborio na zemlju i šutirao nogama, a okrivljeni AA mu je seo na grudi kojom prilikom su oštećenom VV naneli lake telesne povrede na granici sa teškim telesnim povredama, bliže opisanim u izreci te presude, pri čemu su bili svesni protivpravnosti zabranjenosti dela i hteli su njegovo izvršenje.

Odredbom člana 19. stav 2. KZ propisano je da je nužna ona odbrana koja je nophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili dobra drugoga odbije istovremeni protipravni napad.

Po nalaženju Vrhovnog suda, iz činjeničnog opisa krivičnog dela za koje su okrivljeni AA i BB oglašeni krivim ne proizilaze elementi neophodni za postojanje instituta nužne odbrane na strani okrivljenog AA propisani odredbom člana 19. stav 2. KZ – da je u pitanju odbrana koja je bila neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili dobra drugog odbije istovremeni protivpravni napad, već proizile svi subjektivni i objektivni elementi krivičnog dela laka telesna povreda u saizvršilaštvu iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 33. KZ za koje su okrivljeni i oglašeni krivim, a suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih, od strane ovoga suda, ocenjeni su kao neosnovani.

Branilac okrivljenih AA i BB, u zahtevu navodi da ni jednim sprovedenim dokazom nije utvrđeno da su okrivljeni izvršili krivično delo koje im je stavljeno na teret, iznosi svoju verziju kritičnog događaja i polemiše sa nalazom i mišljenjem veštaka u pogledu mehanizma nastanka povreda kod oštećenog, čime ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje u pravnosnažnim odlukama (član 440. ZKP). Međutim, kako navedeno, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavlja zakonom propisan razlog zbog koga je okrivljenom i njegovom braniocu dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, Vrhovni sud je podneti zahtev u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz napred navedenih razloga doneta je odluka kao u izreci, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, u delu u kome je zahtev odbijen kao neosnovan, a na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, u delu u kome je zahtev odbačen kao nedozvoljen.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  Predsednik veća-sudija,

Tatjana Milenković, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić