Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Kzz 171/2024
12.03.2024. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Bate Cvetkovića, predsednika veća, Miroljuba Tomića, Tatjane Vuković, Svetlane Tomić Jokić i Gordane Kojić, članova veća, sa savetnikom Vesnom Veselinović, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog AA, zbog krivičnog dela teška krađa u pokušaju iz člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi člana 30. i člana 33. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, advokata Miloša Bjeletića, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Vrbasu K 18/19 od 11.10.2022. godine i Apelacinog suda u Novom Sadu Kž1 430/23 od 31.10.2023. godine, u sednici veća održanoj dana 12.03.2024. godine, jednoglasno je doneo

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Miloša Bjeletića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Vrbasu K 18/19 od 11.10.2022. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 430/23 od 31.10.2023. godine, u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku u vezi člana 45. stav 3. Krivičnog zakonika, dok se zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, u preostalom delu, ODBACUJE.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vrbasu K 18/19 od 11.10.2022. godine okrivljeni AA je, pored ostalih, oglašen krivim zbog krivičnog dela teška krađa u pokušaju iz člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi člana 30. i člana 33. KZ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine. Odlučeno je o meri bezbednosti, imovinskopravnom zahtevu oštećenih i troškovima krivičnog postupka, a kako je to bliže opredeljeno u izreci presude.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 430/23 od 31.10.2023. godine odbijena je, kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA, advokata Dragane Đilas, a prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA, advokat Miloš Bjeletić, zbog povreda zakona iz člana 439. tačka 1) do 3) i člana 441. stav 3. i 4. ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud pobijane presude preinači, tako što će okrivljenog osuditi na kaznu zatvora od jedne godine i odrediti da se ova kazna izvrši tako što će je okrivljeni izdržavati u prostorijama u kojima stanuje, ili da iste ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu i na sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan, u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP u vezi člana 45. stav 3. KZ, dok je u preostalom delu nedozvoljen i nema propisan sadržaj.

Branilac okrivljenog AA, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je sud, polazeći od činjenica da je okrivljeni otac dvoje maloletne dece čije bi izdržavanje njegovim odlaskom u zatvor bilo onemogućeno, da je od poslednje osude okrivljenog proteklo skoro osam godina, kao i da se protiv okrivljenog ne vodi drugi krivični postupak, trebalo da odredi da će se izrečena kazna zatvora izvršiti tako što će je okrivljeni izdržavati u prostorijama u kojima stanuje, u skladu sa odredbom člana 45. stav 3. KZ.

Iznete navode zahteva kojima branilac suštinski ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, u vezi člana 45. stav 3. KZ, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 45. stav 3. KZ, propisano je da ako učiniocu krivičnog dela izrekne kaznu zatvora do jedne godine, sud može istovremeno odrediti da će se ona izvršavati tako što će je osuđeni izdržavati u prostorijama u kojima stanuje, ukoliko se s obzirom na ličnost učinioca, njegov raniji život, njegovo držanje posle učinjenog dela, stepen krivice i druge okolnosti pod kojima je delo učinio, može očekivati da će se i na taj način ostvariti svrha kažnjavanja.

Dakle, navedena odredba Krivičnog zakonika koju branilac i citira u zahtevu, predviđa samo mogućnost da sud u određenim situacijama istu primeni, ukoliko su za to ispunjeni uslovi, ali ne i obavezu kojom se nalaže sudu da u svakom slučaju primeni odredbu člana 45. stav 3. KZ, odnosno da učiniocu krivičnog dela kojem je izrečena kazna zatvora do jedne godine uvek odredi da se isti izvršava tako što će je okrivljeni izdržavati u prostorijama u kojima stanuje. Navedeno podrazumeva ocenu o ispunjenosti uslova za primenu ove zakonske odredbe, što je u konkretnom slučaju i učinjeno kada je sud našao da okolnosti koje se tiču učinioca i učinjenog krivičnog dela ukazuju da se svrha kažnjavanja može ostvariti jedino ovako izrečenom kaznom zatvora.

Iz iznetih razloga, ocenjeni su kao neosnovani navoda zahteva branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP u vezi člana 45. stav 3. KZ.

Pored iznetog, branilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje i na povredu zakona iz člana 441. stav 1. ZKP, navodima da sud nije pravilno odmerio kaznu, s obzirom na činjenice koje utiču da kazna bude veća ili manja.

Kako članom 485. stav 4.ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koje ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede zakona iz člana 441. stav 1. ZKP, to je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljenog AA, u ovom delu, ocenio kao nedozvoljen.

Nadalje, branilac kao razloge podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti označava i povrede zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) i 441. st.3. i 4. ZKP, zbog kojih povreda okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek, u smislu člana 485. stav 4. ZKP. Međutim, kako branilac u obrazloženju zahteva ne precizira u čemu se sastoje istaknute povrede zakona, Vrhovni sud je ocenio da zahtev branioca okrivljenog AA u ovom delu, nema propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP, koja nalaže obavezu navođenja u zahtevu razloga za njegovo podnošenje, što podrazumeva ne samo označavanje povrede zakona već i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji, s obzirom da Vrhovni sud nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se ogleda povreda zakona na koju se zahtevom ukazuje.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.