Istom presudom, između ostalih okrivljeni B.K., N.M. 1 i N.M. 2, na osnovu člana 196. stav 1. i člana 193. stav 2. tač. 1, 3. i 9. ZKP obavezani su da solidarno nadoknade troškove krivičnog postupka u iznosu od 78.953,00 dinara, kao i na ime paušala iznos od 10.000,00 dinara, u roku od 15 dana, po pravnosnažnosti presude, pod pretnjom posledica prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 br.1766/13 od 21.08.2013. godine odbijene su, kao neosnovane, žalba Višeg javnog tužioca u Novom Sadu, te između ostalih, žalba branioca okrivljenog B.K., branioca okrivljenog N.M. 1 i branioca okrivljenog N.M. 2, žalba okrivljenog N.M. 1, pa je presuda Višeg suda u Novom Sadu K br.327/11 od 23.01.2013. godine potvrđena.

Branilac okrivljenog B.K., advokat M.L., na osnovu člana 483. stav 1. u vezi člana 482. stav 1. ZKP, podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. u vezi člana 439. tač. 1. i 2. ZKP i povrede ljudskih prava i sloboda okrivljenog koje su zajemčene Ustavom, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, te da pobijane presude ukine, i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Branioci okrivljenih N.M.1 i N.M.2, advokati G.K. i S.K., podneli su, bez navođenja zakonskog osnova, zahtev za zaštitu zakonitosti protiv navedenih pravnosnažnih presuda, shodno članu 485. ZKP, zbog pogrešne primene zakona i povrede ZKP iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, te povrede odredbe člana 368. stav 1. tačka 11. ''starog ZKP'', sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, pobijane presude ukine i predmet vrati Višem sudu u Novom Sadu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je, u smislu člana 488. stav 1. ZKP-a, nakon dostavljanja primeraka zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog B.K. i primeraka zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih N.M.1 i N.M.2, Republičkom javnom tužiocu, održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP-a, o kojoj nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioce okrivljenih u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nalazeći da njihovo prisustvo sednici veća nije neophodno i da nije od značaja za donošenje odluke, na kojoj sednici je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev podnet, te je po oceni navoda i predloga u zahtevu, uz primenu člana 604. ZKP (''Službeni glasnik RS'', broj 72/2011 od 28.09.2011. godine) našao:

Zahtevi za zaštitu zakonitosti nisu osnovani.

Neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti, branioca okrivljenog B.K. ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP, sa obrazloženjem da radnje – delo za koje je ovaj okrivljeni oglašen krivim ne predstavljaju kvalifikovani oblik krivičnog dela nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 2. u vezi stava 1. KZ, s obzirom na to da ovaj okrivljeni radnje nije preduzeo u grupi. Prema stavu odbrane krivično-pravni pojam grupe definisan je odredbom člana 112. tačka 22. KZ koja jasno opredeljuje da grupu čine najmanje tri lica koja su povezana radi povremenog ili trajnog vršenja krivičnih dela, tako da je pored objektivnog elementa – brojnosti izvršilaca za postojanje grupe neophodno utvrditi i subjektivni element – povezanost izvršilaca radi trajnog ili povremenog vršenja krivičnih dela, koja, prema stavu odbrane, nije utvrđena.

Kako su ovi navodi, u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog već isticani neosnovano, od strane branioca okrivljenog B.K., u postupku po redovnom pravnom leku, Vrhovni kasacioni sud prihvata razloge koje je dao žalbeni sud, na strani 6 (prvi i drugi stav) presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 br.1766/13 od 21.08.2013. godine i na njih upućuje.

Branilac okrivljenog B.K. nadalje, navodi da su prvostepeni i drugostepeni sud pogrešno polazeći od toga da su radnje ovog okrivljenog učinjene u grupi, u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenili zakon koji se ne može primeniti – odredbe člana 344. stav 2. u vezi stava 1. KZ.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud nalazi, da je prvostepeni sud nakon izvedenih dokaza na glavnom pretresu, na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenio krivični zakon, kada je okrivljenog B.K. oglasio krivim za izvršeno krivično delo nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 2. u vezi stava 1. KZ, a drugostepeni sud prihvatio ovu pravnu ocenu te su suprotni navodi branioca ovog okrivljenog ocenjeni kao neosnovani.

Osim toga, navodima branioca okrivljenog B.K., u zahtevu za zaštitu zakonitosti, da se sud poziva na iskaz okrivljenog N.A. u kome navodi ''... da je N. udario po glavi letvom jednog od ta dva lica koja su sreli ...''; da sam oštećeni A. ne prepoznaje u okrivljenom B.K. lice koje je učestvovalo u događaju na parkiralištu ..., predmetne pravnosnažne presude pobijaju se zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja – u smislu člana 440. ZKP, što članom 485. stav 4. u vezi stava 1. ZKP nije propisano kao razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka, te Vrhovni kasacioni sud, o ovom delu zahteva, nije mogao odlučivati.

U zahtevu branioca okrivljenog B.K. se navodi da se pravnosnažne presude pobijaju i zbog povrede ljudskih prava i sloboda okrivljenog, koje su zajemčene Ustavom, no kako je članom 485. stav 1. tačka 3. ZKP propisano da povreda odredbe člana 485. stav 1. tačka 2. ZKP-a, zbog povrede ljudskih prava i sloboda, mora biti utvrđena odlukom Ustavnog suda, za šta u zahtevu nema podataka, Vrhovni kasacioni sud o navedenoj povredi nije odlučivao.

Zahtevom za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih N.M.1 i N.M.2 navedene pravnosnažne presude se pobijaju zbog povrede odredaba iz člana 485. u vezi člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, uz obrazloženje da je prvostepeni sud presudu zasnovao na odbrani okrivljenog D.A. koju je on izneo u policiji (iako je ta odbrana dobijena suprotno odredbama ZKP, imajući u vidu da je ovom okrivljenom dato nedozvoljeno obećanje od strane radnika policije), te na poslednjoj odbrani okrivljenog D.A. iznetoj na glavnom pretresu (uz isključenje javnosti i svih okrivljenih).

Ove navode branilaca okrivljenih N.M.1 i N.M.2 Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane, s obzirom na to da je okrivljeni, tada osumnjičeni, D.A. iskaz pred policijskim službenicima PU Novi Sad dana 08.08.2011. godine dao u prisustvu branioca, advokata S.G., sa kojom je prethodno imao poverljivi razgovor, te da je zapisnik svojeručno potpisao i time potvrdio konstatovane pismene navode u zapisniku. Takođe, pretresno veće Višeg suda u Novom Sadu je dana 27.11.2012. godine prilikom saslušavanja okrivljenog D.A. postupalo u skladu sa članom 292. ZKP (''Službeni glasnik RS'', broj 72/2009), tako da, ovaj sud suprotne navode branilaca okrivljenih da se pobijane presude zasnivaju na dokazu na kome se po odredbama ovog zakonika ne mogu zasnivati, odnosno da je u redovnom krivičnom postupku učinjena povreda odredaba iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, ocenjuje kao neosnovane.

Osim toga, u zahtevu branilaca okrivljenih N.M.1 i N.M.2 se navodi da bi Vrhovni kasacioni sud, pošto su obe pobijane presude donete u vreme važenja ''starog'' ZKP, trebao pobijane presude da razmotri i zbog povreda odredaba iz člana 368. stav 1. tačka 11. ZKP koje su mogle biti razlog za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti po ''starom'' ZKP, jer iste ne sadrže razloge o odlučnim činjenicama, a dato obrazloženje je nerazumljivo.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da navedene bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP (člana 368. stav 1. tačka 11. ZKP ''Službeni glasnik RS'', broj 72/2009) nisu predviđene kao razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka članom 485. stav 4. u vezi stava 1. ZKP od strane okrivljenog preko izabranog branioca, te o istima nije odlučivao.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredaba člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova i člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                          Predsednik veća-sudija,

Olgica Kozlov, s.r.                                                                                                              Dragiša Đorđević, s.r.