Istom presudom, okrivljeni je obavezan da na ime troškova krivičnog postupka plati iznos od 60.130,00 dinara, a na ime paušala iznos od 10.000,00 dinara, sve u roku od 30 dana od pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

 

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 br.2661/13 od 22.10.2013. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe okrivljenih K.Ž., U.N., M.I. i M.R., izjavljene od strane branilaca, kao i žalba Višeg javnog tužioca u Sremskoj Mitrovici, te je presuda Višeg suda u Sremskoj Mitrovici K br.72/10 od 25.02.2013. godine, potvrđena.

 

Protiv napred navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenih I.M. – advokat N.L., na osnovu odredabe člana 483. ZKP, zbog povrede odredaba člana 439. tačka 1. ZKP i zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, sa predlogom da se pobijane presude ukinu i predmet vrati na ponovni postupak i odlučivanje, pred potpuno izmenjenim sudskim većem.

 

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

 

Zahtev za zaštitu zakonitosti, u delu koji se odnosi na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP je neosnovan, dok je u delu koji se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP, nedozvoljen.

 

Pozivajući se na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, branilac okrivljenog I.M. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je prvostepena presuda zasnovana na dokazu na kome se po odredbama ZKP ne može zasnivati, ukazujući da je prvostepeni sud svoj stav o krivici okrivljenog za predmetna krivična dela zasnovao isključivo na njegovom iskazu datom pred organima unutrašnjih poslova, koji je, kako je to okrivljeni u svojoj odbrani iznetoj u daljem toku postupka, objasnio, dat po prinudom jer su ga inspektori tukli prilikom saslušanja i upućivali mu pretnje.

 

S tim u vezi, u zahtevu se navodi da je stav prvostepenog suda – da je odbrana okrivljenog u delu u kojem ističe da su ga inspektori tukli prilikom saslušanja u OUP-u, zasnovan isključivo na iskazima inspektora OUP-a koji su izjavili da nije bilo torture u konkretnom slučaju, te da nije bilo potrebe da se prema okrivljenom I.M. primeni bilo kakva prinuda jer su već bili pronađeni dokazi, pri čemu je prvostepeni sud u potpunosti zanemario iskaze saslušanih svedoka, koji su potvrdili alibi okrivljenog, kao i deo odbrane okrivljenog K.Ž., koji je objasnio da je dana 03.07.2003. godine on sam izvršio krivično delo razbojništva, i da okrivljeni I.M. nije učestvovao u njegovom izvršenju.

 

Suprotno iznetim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, Vrhovni kasacioni sud nalazi da pobijanim presudama nisu učinjene bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP.

 

Prema stanju u spisima, okrivljeni I.M. saslušan je pred ovlašćenim službenim licima OUP Stara Pazova dana 23.07.2003. godine u prisustvu branioca – advokata L.N., kojom prilikom je poučen o svojim pravima u krivičnom postupku, pre svega o pravu na branioca, te o pravu da nije dužan da iznese svoju odbranu niti da odgovara na postavljena pitanja, nakon čega je tražio da pročita zapisnik o saslušanju, na koji nije imao primedbe.

 

Kada se ima u vidu činjenica da je okrivljeni I.M., iskaz u policiji dao u prisustvu branioca, da je poučen o svojim pravima, te da je zapisnik potpisao bez primedbi, to je očigledno da je iskaz okrivljenog u policiji dat u svemu u skladu sa odredbama člana 89. stav 2. u vezi sa članom 4. stav 2. tačka 2. i članom 5. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku koji je važio u vreme donošenja prvostepene presude (''Službeni glaasnik RS'', br. 58/2004 ... 76/10).

 

Stoga su, po oceni ovoga suda, neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti, u delu u kojem se navodi da je iskaz okrivljenog I.M. iz policije dat pod prinudom, te da je prvostepena presuda zasnovana na dokazu na kome se po odredbama ZKP ne može zasnovati.

 

Na istu povredu odredaba krivičnog postupka, branilac okrivljenog I.M. ukazivao je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a Apelacioni sud u Novom Sadu, kao drugostepeni, ove žalbene navode ocenio je neosnovanim i u obrazloženju presude Kž 1 br.2661/13 od 22.10.2013. godine, na strani 7, naveo zbog čega razloge iznete u prvostepenoj presudi o neprihvatanju odbrane okrivljenog u delu u kojem tvrdi da je iskaz u policiji dao pod prinudom - u svemu prihvata kao pravilne, a na koje razloge ovaj sud u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP i upućuje.

 

Iz navedenih razloga, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog I.M. u delu u kojem se ukazuje na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, odbijen je kao neosnovan, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP.

 

U odnosu na povrede zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP (koje je branilac označio kao povrede iz člana 439. stav 1. tačka 1. ZKP), Vrhovni kasacioni sud nalazi da je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog I.M. u ovom delu nedozvoljen.

 

Naime, odredbom člana 484. ZKP, propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje (član 485. stav 1. ZKP).

 

Kada se zahtev podnosi zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1. ZKP), okrivljeni preko svog branioca, a i sam branilac koji u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni (član 71. tačka 5. ZKP), zahtev može podneti samo iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 4. ZKP.

 

Pri tome, obaveza navođenja razloga za podnošenje zahteva zbog povrede zakona, podrazumeva ne samo formalno označavanje o kojoj povredi zakona se radi, već i ukazivanje na to u čemu se ona sastoji.

 

U konkretnom slučaju, branilac okrivljenog I.M., kao jedan od razloga za podnošenje zahteva, ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP, pri čemu samo formalno označava ovu povredu, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno, s tim što ne konkretizuje u čemu se ova povreda sastoji, dok suštinski, u obrazloženju zahteva, osporava i polemiše sa činjeničnim utvrđenjima u pravnosnažnim odlukama i ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza, što ne predstavlja razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu.

 

Stoga je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu odbacio kao nedozvoljen, na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2. u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP.

 

Sa svega izloženog, doneta je odluka kao u izreci.

 

Zapisničar-savetnik                                                                                                     Predsednik veća-sudija
Snežana Medenica, s.r.                                                                                                      Nevenka Važić, s.r.