Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 389/24 od 15.08.2024. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA i prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podnela branilac okrivljenog AA, advokat Milica Kulidžan, „zbog povrede zakona jer je na činjenično stanje utvrđeno u pravnosnažnoj odluci pogrešno primenjen zakon“, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, preinači pobijane presude i okrivljenog oslobodi od optužbe.

Vrhovni sud je, na osnovu člana 486. stav 1. i 487. stav 1. ZKP održao sednicu veća na kojoj je razmotrio spise predmeta zajedno sa podnetim zahtevom za zaštitu zakonitosti, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je nedozvoljen.

Odredbom člana 484. Zakonika o krivičnom postupku, propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje (član 485. stav 1. ZKP).

Kada se zahtev podnosi zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP) okrivljeni preko svog branioca, a i sam branilac koji u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni (član 71. tačka 5) ZKP), takav zahtev može podneti samo iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 4. ZKP, dakle ograničeno je pravo okrivljenog i njegovog branioca na podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti i to taksativnim nabrajanjem povreda zakona koje su učinjene u prvostepenom postupku i postupku pred apelacionim odnosno drugostepenim sudom i to člana 74, člana 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1) člana 439. tačka 1) do 3) i član 441. stav 3. i 4. ZKP.

Branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu pre svega ukazuje da je Viši sud u Pirotu u ovom postupku, na osnovu istih dokaza, najpre doneo presudu kojom je okrivljenog oslobodio od optužbe, a zatim nakon ukidanja te presude, doneo pobijanu presudu kojom je okrivljeni oglašen krivim. U vezi sa tim, u obrazloženju zahteva branilac navodi da se u radnjama okrivljenog AA ne stiču elementi krivičnog dela za koje je oglašen krivim, što bi predstavljalo povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti dozvoljeno. Međutim, obrazlažući svoj stav, branilac bez navođenja konkretnih razloga po pitanju da li je delo za koje se optuženi goni krivično delo, iznosi sopstveno mišljenje da je sud propustio da utvrdi da je okrivljeni taksi prevoznik kome je osnovna delatnost prevoz putnika za naknadu i da prevoz putnika može vršiti na celoj teritoriji Republike Srbije, kao i da pri tome nema obavezu da vrši legitimisanje putnika, proveru njihovih putnih isprava i zakonskog osnova boravka u zemlji. Branilac navodima zahteva nadalje osporava i činjenicu postojanja „tranzita“ predmetnih lica, jer je krajnje odredište bilo na teritoriji Republike Srbije, imajući u vidu da je prevoz dogovoren između Dimitrovgrada i Kikinde, dakle između dva mesta koja se nalaze na teritoriji Republike Srbije. Pri tome, prema stavu branioca okrivljeni prevoz putnika nije vršio u nameri sticanja protivpravne imovinske koristi, niti je takvu korist pribavio, imajući u vidu da kao taksista ima pravo na naknadu za obavljeni prevoz, dok je iznos naknade, koju je u konkretnom slučaju trebao da dobije za prevoz lica, daleko manji od onog na koji bi imao pravo po važećem cenovniku taksi udruženja, iz čega jasno proizilazi da ta naknada ne može predstavljati inkriminišuću korist u smislu predmetnog krivičnog dela. Preostalim navodima zahteva, branilac ukazuje da je okrivljenom AA u predmetnom krivičnom postupku oduzeto osnovno sredstvo za rad - automobil, stečen kupovinom iz subvencionisanog kredita, koji još uvek isplaćuje, na koji način mu je povređeno pravo na imovinu i rad i naneta šteta.

Kako iznetim navodima branilac osporava činjenično stanje utvrđeno pravnosnažnom presudom, to isti, po oceni Vrhovnog suda, predstavljaju povredu odredbe člana 440. ZKP.

Međutim, kako prema odredbi člana 485. stav 4. ZKP, pogrešno i nepotpuno činjenično stanje utvrđeno u pravnosnažnoj presudi (član 440. ZKP), nije dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane okrivljenog, preko branioca, to je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljenog AA, ocenio nedozvoljenim.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, odlučio kao u izreci ovog rešenja.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                    Predsednik veća-sudija

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                               Bojana Paunović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković