Presudom Višeg suda u Vranju Kž1 195/23 od 05.12.2023. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA, a prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podnela je branilac okrivljenog AA, advokat Aleksandra Arsić, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, dok u obrazloženju navodi povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, te preinači pobijane presude tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe ili da ukine pobijane presude u celini ili delimično i vrati predmet na ponovni postupak pred izmenjenim većem.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu, u skladu sa odredbom člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koja je održana bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet te je nakon ocene navoda zahteva, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP u obrazloženju zahteva za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog ističe da pretnja koja je opisana u izreci pobijane presude nije podobna da dovede do zabranjene posledice koja se sastoji u ugrožavanju sigurnosti. S obzirom da u konkretnom slučaju ne postoji neposredna, ni ozbiljna pretnja koja se odnosi na napad na život i telesni integritet oštećenog BB, te koja bi, kao takva, kod oštećenog objektivno mogla izazvati osećaj straha i životne ugroženosti, branilac iznosi zaključak da samim tim ne postoji ni radnja izvršenja krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. ZKP, zbog kog je okrivljeni oglašen krivim. Branilac okrivljenog, osim toga, u obrazloženju zahteva pogrešno numeriše povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP ističući zapravo povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, navodima da se u konkretnom slučaju ne radi o dva krivična dela i to nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ i ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ, već o jednom krivičnom delu proisteklom iz istog događaja. Branilac, u vezi navedenog, ističe jedinstvo dela proisteklo iz istog činjeničnog stanja, pasivnog subjekta i učinioca, te jedne kontinuirane radnje, pa se ne može raditi o sticaju dva krivična dela.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani iz sledećih razloga:

Odredbom člana 138. stav 1. Krivičnog zakonika propisano je da krivično delo čini onaj ko ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica i da će se kazniti novčanom kaznom ili kaznom zatvora do jedne godine. Radnja izvršenja osnovnog oblika krivičnog dela sastoji se u upotrebi pretnje da će se napasti na život ili telo nekog lica ili njemu bliskog lica, čime se ugrožava sigurnost pasivnog subjekta koja se manifestuje u njegovom osećaju nesigurnosti.

Predmetno krivično delo je svršeno kada je pretnjom stvoren osećaj ugroženosti kod lica kome se preti. Pri tom je za postojanje dela bitno da se radi o ozbiljnoj pretnji koja kod pasivnog subjekta izaziva nespokojstvo, uznemirenje ili strah za život i telesni integritet.

Ozbiljnost pretnje ocenjuje se prema tome da li je objektivno mogla stvoriti utisak da će biti realizovana, odnosno da li je oštećeni imao osnova da poveruje da će pretnja biti ostvarena.

Odredbom člana 194. stav 1. Krivičnog zakonika propisano je da ko primenom nasilja, pretnjom da će napasti na život ili telo, drskim ili bezobzirnim ponašanjem ugrožava spokojstvo, telesni integritet ili duševno stanje člana svoje porodice kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.

Imajući u vidu citirani zakonski opis bića krivičnih dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ i nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ, po nalaženju ovog suda, iz izreke pravnosnažne presude i to navoda da je okrivljeni AA „...u stanju uračunljivosti sa umišljajem, pretnjom da će napasti na život ili telo i drskim i bezobzirnim ponašanjem ugrožavao spokojstvo i duševno stanje člana porodice, svog oca, ošt. VV, te ugrozio sigurnost pretnjom da će napasti na život i telo svog brata ošt. BB, sa kojim ne živi u zajedničkom domaćinstvu, na taj način što je najpre, dok je sedeo za stolom ...za kojim su sedeli oštećeni, drugi gosti i rođaci... najpre povukao sto unazad ka sebi i prokomentariosao „Neću da sedim sa smrdlje“, očigledno misleći na oštećene, zatim je razmenjivao uvrede sa ošt.BB i nakon toga bacio tri pivske flaše u BB pravcu, koji je uspeo da eskivira udarce, da bi potom nakon intervencije i odlaska policije, u trenutku kada su oštećeni VV i BB sedeli ispred kuće u svom delu dvorišta, krenuvši ka spratnom delu kuće, zastao i BB i VV uputio reči pretnje „Ubiću i tebe i tebe“, gestikulirajući prstom u pravcu oštećenih, ušao u kuću, pa se ponovo vratio i VV uputio reči; „Tebe neću da ubijem, ostaviću te da patiš, a BB ću da ubijem“, pokazujući prstom u njihovom pravcu, usled kojih radnji su oštećeni VV i BB osetili uznemirenost i strah za sopstvenu bezbednost, pri čemu je bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje“, jasno i nedvosmisleno proizlazi da se u opisanim radnjama okrivljenog AA stiču sva bitna zakonska obeležja krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1.KZ i krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ učinjena u sticaju, za koje je on optužen i pravnosnažno oglašen krivim.

Po oceni ovoga suda, ovako upućena pretnja ošt.BB (bacanje tri pivske flaše u pravcu ošt.BB, kritičnom prilikom, te upućivanje pretnji i ponavljanje pretnji da će „ubiti BB“ uz gestikulaciju) je, suprotno navodima izloženim u zahtevu, objektivno podobna da stvori osećaj ugroženosti kod oštećenog, te se u radnjama okrivljenog očigledno stiču sva subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ, zbog kog je pobijanim presudama oglašen krivim.

Pored toga, po oceni ovog suda pretnja da će napasti na život ili telo i drsko i bezobzirno ponašanje okrivljenog (opisano ponašanje okrivljenog koji zastaje i BB i VV upućuje reči pretnje „Ubiću i tebe i tebe“, gestikulirajući prstom u pravcu oštećenih, te ulazi u kuću, pa se ponovo vraća i VV upućuje reči; „Tebe neću da ubijem, ostaviću te da patiš, a BB a ću da ubijem“), je, suprotno navodima izloženim u zahtevu, takođe podobna da ugrozi spokojstvo i duševno stanje člana porodice - oca okrivljenog, ošt. VV, te se u radnjama okrivljenog očigledno stiču sva subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ, zbog koga je oglašen krivim.

Pri tom je Vrhovni sud imao u vidu navode iz zahteva za zaštitu zakonitosti, da se u konkretnom slučaju radi o jednom, a ne o dva odvojena krivična dela iz člana 138. KZ i 194. KZ učinjena u sticaju, ali je našao da su isti neosnovani.

Po nalaženju ovog suda, u opisanim radnjama okrivljenog, stoje sva obeležja krivičnih dela za koje je oglašen krivim, u smislu odredbe člana 439. tačka 1) ZKP. Pravilno su nižestepeni sudovi primenili krivični zakon prilikom ocene da se u konkretnoj situaciji radi o dva odvojena krivična dela učinjena u sticaju, imajući u vidu da iz spisa predmeta proizlazi da okrivljeni i ošt. BB, brat okrivljenog, ne žive u istom domaćinstvu u smislu neophodnog uslova iz člana 112. tač. 28) KZ, te se u odnosu na ovog oštećenog ne može raditi o krivičnom delu nasilje u porodici iz člana 194. KZ, već o krivičnom delu ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ. Ovo stoga što je odredbom člana 112. tačka 28) KZ eksplicitno propisano ko se smatra članom porodice, pri čemu je u odnosu na braću neophodan uslov da žive u zajedničkom domaćinstvu, što u opisanoj situaciji nije slučaj. Osim toga, radnje krivičnog dela iz člana 138. KZ i 194. KZ se razlikuju prema zaštitnom objektu, opsegu radnji i pasivnom subjektu prema kome se mogu preduzeti (članu porodice kod krivičnog dela iz čl.194. KZ), pa sud nalazi da radnja krivičnog dela učinjena prema ošt. BB – ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. KZ nije mogla konsumirati radnju krivičnog dela učinjenu prema članu porodice - ocu okrivljenog ošt. VV - nasilje u porodici iz člana 194. KZ, kako to pogrešno ističe u zahtevu branilac okrivljenog, već se radi o dve odvojene radnje, različitim oštećenim i različitim posledicama za dva pasivna subjekta.

Stoga su neosnovani navodi izloženi u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, kojima se ukazuje da u radnjama okrivljenog nema elemenata predmetnih krivičnih dela, odnosno da se ne radi o dva krivična dela već o jednom, te da su pobijane presude donete uz povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP.

Pored toga u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog AA, navodi da su pobijane pravnosnažne presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, ali istaknutu povredu obrazlaže navodima da je sud pristrasno ocenio dokaze, te citira navode iskaza oštećenih, zatim daje sopstvenu ocenu izvedenih dokaza i saslušanih svedoka GG i DD i odbrane okrivljenog, na koji način branilac osporava utvrđeno činjenično stanje u smislu člana 440. ZKP.

Pored iznetog, branilac ukazuje i obrazlaže povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP i člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP.

Međutim, pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povreda zakona iz člana 440. ZKP, kao i povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP i člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, shodno odredbama člana 485. ZKP, nisu predmet razmatranja od strane Vrhovnog suda u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti, pa se Vrhovni sud u razmatranje i ocenu istih nije upuštao.

Iz svih iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Aleksandre Arsić, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci presude i zahtev odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Predsednik veća-sudija

Maša Denić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            Biljana Sinanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić