Rešenjem Osnovnog suda u Loznici Kv. broj 256/2015 od 25.09.2015. godine, delimičnim uvažavanjem žalbe branioca okrivljenog N.D.- advokata S.B., preinačeno je rešenje Osnovnog suda u Loznici 5K broj 233/14 od 09.09.2015. godine, tako što je utvrđeno da visina troškova krivičnog postupka koji se imaju nadoknaditi okrivljenom N.D. iznosi ukupno 889.000,00 dinara i istovremeno je određeno da u ostalom delu prvostepeno rešenje ostaje nepromenjeno.

Protiv navedenih pravnosnažnih rešenja, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog N.D. – advokat S.B., zbog povrede zakona, i to: Zakonika o krivičnom postupku, Advokatske tarife, Zakona o obligacionim odnosima, te zbog povrede ljudskih prava zagarantovanih Ustavom Republike Srbije i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, konkretno zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8. i stav 2. tačka 2. i stav 3. ZKP, te zbog povrede odredaba člana 261. – 268. ZKP, dakle zbog povrede odredaba člana 441. stav 4. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijana rešenja i predmet vrati Osnovnom sudu u Loznici na ponovno odlučivanje ili da pobijano rešenje preinači tako što će okrivljenom priznati pravo na isplatu troškova postupka u iznosu od 1.431.840,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 09.07.2015. godine kao dana dospelosti, do dana konačne isplate.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim rešenjima protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan.

Pozivajući se na povredu odredaba člana 441. stav 4. ZKP, branilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti, pre svega, ističe da je u pobijanim rešenjima za procesne radnje izvršene do 07.01.2013. godine pogrešno primenjena advokatska tarifa broj 1, koja se odnosi na dela za koja je zaprećena kazna zatvora od 10 do 15 godina, umesto da se primeni tarifa koja se odnosi na dela za koja je zaprećena kazna zatvora preko 15 godina, odnosno da je pogrešno uzeta visina zaprećene kazne kao osnov za primenu advokatske tarife. S tim u vezi, u zahtvu se navodi da je u postupku koji se vodio pred Posebnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu okrivljenom stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. KZ, za koje je zaprećena kazna od dve do 12 godina i izvršenje krivičnog dela iz člana 346. stav 2. KZ, za koje je zaprećena kazna od jedne do osam godina, te je okrivljeni mogao biti osuđen na maksimalno 12 i maksimalno 8 godina za ova krivična dela što u zbiru iznosi 20. godina, a zbog čega je trebalo primeniti odredbe Advokatske tarife koje se odnose na zaprećenu kaznu zatvora preko 15 godina, a ne Advokatske tarife koja se odnosi na delo za koje je zaprećena manja kazna, kako je to učinjeno prvnosnažnim rešenjem.

Po oceni ovoga suda, izloženi navodi zahteva su neosnovani, obzirom da se prilikom obračuna troškova primenjuje advokatska tarifa koja se odnosi na kaznu zatvora koja je propisana za najteže krivično delo koje se okrivljenom stavlja na teret, a ne advokatska tarifa koja se odnosi na kaznu na koju je okrivljeni eventualno mogao biti osuđen.

Kako je u konkretnom slučaju postupak protiv okrivljenog N.D. do 17.01.2013. godine vođen pred Posebnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu zbog krivičnog dela zločinačkog udruživanja iz člana 346. stav 1. KZ i krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. KZ, imajući u vidu zaprećene kazne za ova krivična dela, to je Osnovni sud u Loznici pravilno postupio kada je za procesne radnje branioca okrivljenog, izvršene do 17.01.2013. godine, primenio Tarifu o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/2012), koja se primenjuje za krivična dela za koja je predviđena kazna zatvora od 10 do 15 godina. Stoga su navodi zahteva branioca okrivljenog, kojima se ukazuje da je u konkretnom slučaju morala biti primenjena advokatska tarifa koja se primenjuje za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora preko 15 godina, ocenjeni neosnovanim.

Neosnovani su i navodi zahteva kojima se ističe da je u pravnosnažnom rešenju pogrešno obračunat iznos naknade za žalbena rešenja o zadržavanju, određivanju i produženju pritvora odnosno Tarifni broj 5 stav 1 Advokatske tarife, ukazujući da je branilac na ime sastava dve žalbe tražio ukupno 120.000,00 dinara (60.000,00 dinara za svaku žalbu), te da mu je drugostepenim rešenjem, pored priznatih 45.000,00 dinara od strane prvostepenog suda dosuđeno još 27.000,00 dinara, dakle ukupno 72.000,00 dinara, odnosno 36.000,00 dinara za svaku žalbu, što ne odgovara ni jednoj kategoriji iz Advokatske tarife.

Ovo stoga što je pravilnom primenom Tarifnog broja 5 u vezi Tarifnog broja 1 Advokatske tarife, drugostepeni sud braniocu okrivljenog na ime nagrade za sastav dve žalbe na rešenja o pritvoru, imajući u vidu da mu je prvostepenim rešenjem dosuđen iznos od 63.000,00 dinara, dosudio još iznos od 27.000,00 dinara, dakle ukupno 90.000,00 dinara, što znači da je braniocu dosuđeno po 45.000,00 dinara na ime sastava svake pojedinačne žalbe, a što odgovara iznosu propisanom u Tarifnom broju 5 stav 1. u vezi Tarifnog broja 1 Advokatske tarife.

Takođe, neosnovani su i navodi zahteva da pravnosnažnim rešenjem nije rešeno o naknadi za sastav predloga za izvođenje dokaza od 24.04.2007. godine, koji je morao biti priznat u skladu sa Tarifnim brojem 4 stav 1 Advokatske tarife.

Prema stanju u spisima, prvostepeni sud je okrivljenom priznao troškove na ime sastava pet obrazloženih podnesaka, i to četiri predloga za ukidanje pritvora i polaganje jemstva od 18.01.2007. godine, 07.02.2007. godine, 22.03.2007. godine i od 25.04.2007. godine, kao i za podnesak za izvođenje dokaza od 29.03.2007. godine, dok mu nije priznao troškove za sastav podneska od 24.04.2007. godine, imajući u vidu da je isti podnesak od strane branioca već dostavljen sudu dana 29.03.2007. godine. Kako je, prema tome, sud braniocu okrivljenog priznao troškove na ime sastava svih pet obrazloženih podnesaka, to su neosnovani navodi zahteva branioca okrivljenog kojima se ističe da je sud donoseći pravnosnažno rešenje propustio da mu prizna naknadu za sve podneske podnete u toku postupka.

Neosnovani su i navodi zahteva kojima se ukazuje da je iznos putnih troškova radi pristupa okrivljenog na pretrese sud obračunao nasumično. Ovo stoga što je prvostrepeni sud okrivljenom priznao na ime troškova prevoza, radi pristupa na pretrese od 30.09.2014. godine i od 23.12.2014. godine, iznos od ukupno 4.000,00 dinara (dva puta 2.000,00 dinara, koje troškove je okrivljeni imao na ime prevoza radi pristupa na dva pretresa na relaciji od Sremskih Karlovaca do Loznice). Pri tome, prvostepeni sud je imao u vidu da je branilac okrivljenog tražio 6.000,00 dinara na ime ovih troškova, ali da nije dostavio ni jedan dokaz o visini istih, iz kojih razloga i nije dosudio troškove u traženom iznosu. Po oceni ovoga suda, prvostepeni sud je pravilno obračunao ove troškove, obzirom da se na okrivljenog ne odnosi Tarifni broj 9 Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata koji donosi Advokatska komora Srbije, već se ovi troškovi priznaju po odredbi člana 261. stav 2. tačka 2. ZKP, i koji se, u slučaju da dokazi o visini stvarnih troškova nisu pruženi, određuju prema ceni karte za prevoz javnim saobraćajem, a što je prvostepeni sud u konkretnom slučaju i učinio.

Najzad, neosnovani su i navodi zahteva kojima se ističe da braniocu okrivljenog nisu priznati putni troškovi koje je imao radi pristupa na dva pretresa, u skladu sa Advokatskom tarifom, obzirom da iz spisa predmeta 5K broj 233/14 proizilazi da branilac okrivljenog N.D. – advokat S.B. nije pristupila ni na jedan od četiri zakazana glavna pretresa u ovom predmetu, te samim tim branilac nije ni imao pravo na naknadu putnih troškova u konkretnom slučaju.

U ostalom delu, zahtev branioca okriljenog, odbačen je kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog N.D. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje i na povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8. i stav 2. tačka 2. i stav 3. ZKP, ukazujući da pobijanim rešenjima „nije potpuno rešen predmet zahteva, da u obrazloženju nisu navedeni valjani razlozi i pravni osnov za donošenje spornih delova predmetnih odluka, nitu su razlozi dovoljno obrazloženi, ... kao i da je u konkretnom slučaju pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje o zahtevu za isplatu troškova“.

Kako odredbom člana 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac (shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5. ZKP) mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2. i stav 3. ZKP, niti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, te pri činjenici da branilac nije naveo u čemu se sastoji povreda iz člana 438. stav 1. tačka 8. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca u ovom delu odbacio kao nedozvoljen.

Najzad, branilac okrivljenog u zahtevu ističe i da su okrivljenom pobijanim rešenjima povređena ljudska prava zagarantovana Ustavom Republike Srbije i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Međutim uz zahtev nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđeno da je okrivljenom ili drugom učesniku o ovom postupku povređeno ili uskraćeno ljudsko pravo i sloboda koji su zajemčeni Ustavom i navedenom Konvencijom, a iz kojih razloga je Vrhovni kasacioni sud ocenio da zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP.

Iz iznetih razloga, a na osnovu člana 491. stav 1. ZKP u odnosu na odbijajući deo, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2. u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP u delu u kojem su zahtevi odbačeni kao nedozvoljeni, te na osnovu člana 487. stav 1. tačka 3. u vezi sa članom 484. ZKP u delu u kojem je zahtev odbačen jer nema zakonom propisan sadržaj, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar - savetnik                                                                                                        Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                                     Nevenka Važić, s.r.