Istom presudom, okrivljeni su obavezani da sudu plate na ime troškova krivičnog postupka i to okrivljeni AA iznos od 223.100,00 dinara, a okrivljeni BB iznos od 265.850,00 dinara, te na ime paušala iznose od po 12.000,00 svaki, sve u roku od šest meseci od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Istovremeno je određeno da se oštećenom VV vraća putničko vozilo bliže opisano u izreci presude, sa pripadajućim ključem, kao i ovlašćenje za upravljanje ovim vozilom, potvrda o registraciji ovog vozila i mobilni telefon marke „...“.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 br.1007/18 od 13.11.2018. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenih AA i BB i okrivljenog AA lično, a presuda Osnovnog suda u Vrbasu K br.169/18 od 03.07.2018. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahteve za zaštitu zakonitosti podneli su:

-branioci okrivljenog AA – advokati Stevan Obrenov i Ivan Gvozdenac zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP i povrede zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno postupanje ili da pobijane presude preinači tako što će okrivljenog AA oglasiti krivim za krivično delo prinude iz člana 135. stav 1. KZ, uz blaže odmerenu kaznu zatvora;

-branilac okrivljenog BB -advokat Milan Latinović, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i povrede zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je po primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, i u sednici veća, koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenih, nalazeći da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog BB -advokata Milana Latinovića je neosnovan u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen, a zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA – advokata Stevana Obrenova i Ivana Gvozdenca je neblagovremen.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog BB - advokat Milan Latinović u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je okrivljeni oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela iznude iz člana 214. stav 2. u vezi stava 1. KZ, dakle kvalifikovanog oblika navedenog krivičnog dela, koji je opredeljen visinom pribavljene protivpravne imovinske koristi, a koja prema stavu 2. citiranog člana mora prelaziti iznos od 450.000,00 dinara. Stoga je, prema stavu branioca, sud bio u obavezi da, shodno odredbi člana 27. KZ, u izreci presude navede oblik vinosti kako u odnosu na osnovni oblik krivičnog dela, tako i u odnosu na težu posledicu, pa kako je u izreci prvostepene presude samo konstatovan oblik vinosti u odnosu na osnovni oblik krivičnog dela iznude iz člana 214. stav 1. KZ, a ne i oblik vinosti u odnosu na kvalifikatornu okolnost – visinu pribavljene protivpravne imovinske koristi, to prema stavu branioca iz izreke presude ne proizilaze sva zakonom propisana obeležja krivičnog dela iznude iz člana 214. stav 2. u vezi stava 1. KZ.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog BB, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim iz sledećih razloga:

Prema izreci prvostepene presude, okrivljeni BB je zajedno sa okrivljenim AA 10.02.2018. godine u večernjim časovima pretnjom prinudio oštećenog VV da im preda putničko motorno vozilo i na taj način učini štetu svojoj imovini, a sve u nameri da pribave protivpravnu imovinsku korist, pri čemu su bili sposobni da shvate značaj svoga dela i da upravljaju svojim postupcima, te svesni svoga dela, pri čemu su hteli njegovo izvršenje, na taj način što su uz pretnju pištoljima, rekavši oštećenom VV da će ga upucati ukoliko im ne preda vozilo, prinudili oštećenog da im preda ključeve putničkog vozila marke „...“ registarske oznake ..., a koje vozilo je oštećeni preko interneta oglasio na prodaju po ceni od 12.500 evra, te na koji način su okrivljeni AA i BB pribavili sebi protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 12.500 evra, odnosno u dinarskoj protivvrednosti u iznosu od 1.416.000,00 dinara, iako su bili svesni da je njihovo delo zabranjeno.

Krivično delo iznuda iz člana 214. stav 1. KZ čini onaj ko u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist, silom ili pretnjom prinudi drugog da nešto učini ili ne učini na štetu svoje ili tuđe imovine, a kvalifikovani oblik iz stava 2. ovog krivičnog dela postoji ukoliko je delom iz stava 1. tog člana pribavljena imovinska korist u iznosu koji prelazi 450.000,00 dinara.

Kako je u izreci prvostepene presude jasno navedeno da je okrivljeni BB zajedno sa okrivljenim AA kritičnom prilikom, u nameri da pribavi protivpravnu imovinsku korist, pretnjom – upotrebom pištolja prinudio oštećenog VV da im preda putničko motorno vozilo koje je oštećeni oglasio preko interneta na prodaju po ceni od 12.500 evra, te da su okrivljeni bili sposobni da shvate značaj svoga dela i da upravljaju svojim postupcima, da su bili svesni svoga dela i hteli njegovo izvršenje, te svesni da je njihovo delo zabranjeno, to po oceni ovoga suda iz izreke pobijane pravnosnažne presude jasno proizilaze svi subjektivni i objektivni elementi krivičnog dela iznude iz člana 214. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 33. KZ, za koje delo su okrivljeni i oglašeni krivim.

Imajući u vidu da krivično delo iznude podrazumeva nameru učinioca da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist, koja je u konkretnom slučaju i opisana u izreci prvostepene presude, te obzirom da je u izreci navedeno da su okrivljeni bili svesni svoga dela i hteli njegovo izvrešenje, to su neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog BB kojima se ističe da u izreci nije naveden oblik vinosti u odnosu na kvalifikatornu okolnost – visinu pribavljene protivpravne imovinske koristi, i da je na taj način pravnosnažnom presudom učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

U preostalom delu, isti zahtev odbačen je kao nedozvoljen, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 484. ZKP propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje (član 485. stav 1. ZKP). Kada se zahtev podnosi zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1. ZKP) okrivljeni preko svog branioca, a i sam branilac koji u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni (član 71. tačka 5. ZKP), takav zahtev može podneti samo iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 4. ZKP, dakle ograničeno je pravo okrivljenog i njegovog branioca na podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti u pogledu razloga zbog kojih mogu podneti ovaj vanredni pravni lek i to taksativnim nabrajanjem povreda zakona koje su učinjene u prvostepenom postupku i u postupku pred apelacionim odnosno drugostepenim sudom i to zbog povreda odredaba člana 74, člana 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), člana 439. tačka 1) do 3) i člana 441. stav 3. i 4. ZKP.

Branilac okrivljenog BB u ostalom delu zahteva ističe da je krivično delo iznude opredeljeno posledicom koja se ogleda u prinudi drugog lica da nešto učini ili ne učini na štetu svoje ili tuđe imovine, te da u konkretnom slučaju „nedostaje“ posledica krivičnog dela, jer je oštećeni VV imao samo ovlašćenje za upravljanje oduzetim vozilom, dok je vlasnik izvesni GG, te da stoga radnjama okrivljenog nije pričinjena nikakva šteta po imovinu oštećenog VV. Po oceni ovoga suda, izloženim navodima se u suštini ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza, što u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP ne predstavlja razlog zbog kog je okrivljenima preko branilaca dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka.

Nadalje, u istom zahtevu se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP i s tim u vezi ističe da je u izreci presude kao radnja izvršenja predmetnog krivičnog dela opredeljena „pretnja“, a da se u obrazloženju presude navodi da su okrivljeni krivično delo izvršili „upotrebom sile i pretnje“, te da u tom smislu postoji protivrečnost između izreke i razloga presude, kao i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, a iz kojih razloga okrivljenima preko branioca nije dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti shodno članu 485. stav 4. ZKP.

Najzad, istim zahtevom ukazuje se i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP, iz kog razloga je podnošenje ovog vanrednog pravnog leka dozvoljeno okrivljenima preko branilaca, međutim u zahtevu se ne navodi konkretno u čemu se ova povreda sastoji, već se ističe da je pravnosnažna presuda zasnovana na dokazima za kojima se ne može zasnivati, a u vezi sa tim nadalje ukazuje da je činjenično stanje utvrđeno pravnosnažnom presudom zasnovano na dokazima za koje se i ne navodi u obrazloženju presude da su izvedeni. Izloženim navodima se, po oceni ovoga suda ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, koja povreda ne predstavlja dozvoljeni razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenima preko branilaca, shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP.

Stoga je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog BB – advokata Milana Latinovića u preostalom delu odbačen kao nedozvoljen, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP.

Ispitujući zahtev zaštitu zakonitosti branilaca AA - advokata Stevana Obrenova i Ivana Gvozdenca, Vrhovni kasacioni sud je našao da je ovaj zahtev neblagovremen.

Odredbom člana 485. stav 4. ZKP, propisano je da zbog povreda tog zakonika iz člana 74, člana 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), člana 439. tačka 1) do 3) i člana 441. stav 3. i 4. ZKP-a, učinjenih u prvostepenom i postupku pred apelacionim sudom okrivljeni može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti u roku od 30 dana od kada mu je dostavljena pravnosnažna odluka, pod uslovom da je protiv te odluke koristio redovni pravni lek. Ovaj rok važi i računa se isto i za branioca okrivljenog, s`obzirom na odredbu člana 71. tačka 5) ZKP-a kojom su prava branioca ograničena pravima okrivljenog.

Iz spisa predmeta - dostavnice na ime okrivljenog AA, proizlazi da je okrivljeni pravnosnažnu odluku - presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 br.1007/18 od 13.11.2018. godine, primio lično 12.12.2018. godine, te je poslednji dan roka isticao dana 11.01.2019. godine. Kako iz prijemnog pečata Vrhovnog kasacionog suda proizlazi da su branioci okrivljenog zahtev za zaštitu zakonitosti podneli dana 15.01.2019. godine - preporučenom poštom, na recepis broj 368883165, dakle po proteku zakonom propisanog roka od 30 dana, iz člana 485. stav 4. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA odbacio kao neblagovremen.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP u odbijajućem delu, te na osnovu člana 487. stav 1. tačka 1) i 2) ZKP, u delu u kojem su zahtevi odbačeni, doneta je u odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik                                                                                                       Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                                  Vesko Krstajić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić