Protiv navedenih pravnosnažnih rešenja, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog M.V. – advokat S.B., zbog povrede zakona i to: Zakonika o krivičnom postupku, Advokatske tarife, Zakona o obligacionim odnosima, te zbog povrede ljudskih prava zagarantovanih Ustavom Republike Srbije i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, konkretno zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8. i stav 2. tačka 2. i stav 3. ZKP, te zbog povrede odredaba člana 261. – 268. ZKP, dakle zbog povrede odredaba člana 441. stav 4. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijana rešenja i predmet vrati Osnovnom sudu u Loznici na ponovno odlučivanje ili da pobijano rešenje preinači tako što će okrivljenom priznati pravo na isplatu troškova postupka u iznosu od 1.152.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 09.07.2015. godine kao dana dospelosti, do dana konačne isplate.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je po primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim rešenjima protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev je delimično osnovan.

Osnovano se u zahtevu za zaštitu zakonotinosti branioca okrivljenog M.V. ističe da je pravnosnažnim rešenjem učinjena povreda odredaba člana 441. stav 4. ZKP u vezi sa članom 265. stav 1. ZKP, obzirom da je u konkretnom slučaju pogrešno primenjena advokatska tarifa – tarifni broj 5 stav 1, prilikom obračuna iznosa naknade za žalbe na rešenje o zadržavanju, određivanju i produženju pritvora okrivljenog.

Naime, prvostepenim rešenjem, braniocu okrivljenog M.V. – advokatu S.B. priznati su, pored ostalog troškovi za sastav tri žalbe na rešenja o produženju pritvora okrivljenom u ukupnom iznosu od 94.500,00 dinara (na ime sastava žalbe od 27.12.2006. godine, od 31.01.2007. godine i od 21.03.2007. godine), što bi iznosilo po 31.500,00 dinara za sastav svake žalbe, a što ne odgovara tarifnom broju 5 Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata. Drugostepeni sud je, preinačujući prvostepeno rešenje u ovom delu, na dosuđeni iznos, kako je to navedeno na strani 4 rešenja, dodao još i iznos od 27.000,00 dinara, što bi predstavljalo ukupno 121.500,00 dinara na ime sastava tri žalbe, a što takođe ne odgovara tarifnom broju 5 Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, obzirom da je na ime sastava svake pojedinačne žalbe sud morao priznati braniocu okrivljenog pravo na naknadu u iznosu od 45.000,00 dinara, a što za tri žalbe iznosi ukupno 135.000,00 dinara.

Postupajući na ovaj način, drugostepeni sud je, doneseći pobijano rešenje, učinio povredu odredaba člana 441. stav 4. ZKP, u vezi sa članom 265. stav 1. ZKP u vezi tarifnog broja 5 Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, a što se osnovano ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog.

Iz navedenih razloga, drugostepeno rešenje je u ovom delu ukinuto i predmet vraćen Osnovnom sudu u Loznici na ponovno odlučivanje.

Ostali navodi zahteva, ocenjeni su neosnovanim, iz sledećih razloga:

Pozivajući se na povredu odredaba člana 441. stav 4. ZKP, branilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i da je u pobijanim rešenjima za procesne radnje izvršene do 07.01.2013. godine pogrešno primenjena Advokatska tarifa broj 1, koja se odnosi na dela za koja je zaprećena kazna zatvora od 10 do 15 godina, umesto da se primeni tarifa koja se odnosi na dela za koja je zaprećena kazna zatvora preko 15 godina, odnosno da je pogrešno uzeta visina zaprećene kazne kao osnov za primenu Advokatske tarife. S tim u vezi, u zahtevu se navodi da je u postupku koji se vodio pred Posebnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu okrivljenom stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. KZ, za koje je zaprećena kazna od dve do 12 godina i izvršenje krivičnog dela iz člana 346. stav 2. KZ, za koje je zaprećena kazna od jedne do osam godina, te je okrivljeni mogao biti osuđen na maksimalno 12 i na maksimalno 8 godina za ova krivična dela, što u zbiru iznosi 20. godina, a zbog čega je trebalo primeniti odredbe Advokatske tarife koje se odnose na zaprećenu kaznu zatvora preko 15 godina, a ne odredbe koje se odnose na delo za koje je zaprećena manja kazna, kako je to učinjeno prvnosnažnim rešenjem.

Po oceni ovoga suda, izloženi navodi zahteva su neosnovani, obzirom da se prilikom obračuna troškova primenjuje Advokatska tarifa koja se odnosi na kaznu zatvora koja je propisana za najteže krivično delo koje se okrivljenom stavlja na teret, a ne Advokatska tarifa koja se odnosi na kaznu na koju je okrivljeni eventualno mogao biti osuđen, pa kako je u konkretnom slučaju postupak protiv okrivljenog M.V. do 17.01.2013. godine vođen pred Posebnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu zbog krivičnog dela iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. KZ i krivičnog dela iz člana 346. stav 1. KZ, imajući u vidu zaprećene kazne za ova krivična dela, to je Osnovni sud u Loznici pravilno postupio kada je na procesne radnje branioca okrivljenog, izvršene do 17.01.2013. godine, primenio Tarifu o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/2012), koja se primenjuje za krivična dela za koja je predviđena kazna zatvora od 10 do 15 godina. Stoga su navodi zahteva branioca okrivljenog, kojima se ukazuje da je u konkretnom slučaju morala biti primenjena advokatska tarifa koja se primenjuje za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora preko 15 godina, ocenjeni neosnovanim.

Neosnovani su i navodi zahteva kojima se ističe da je, suprotno odredbi tarifnog broja 2 stav 1 i 4 Advokatske tarife, naknada braniocu za dva saslušanja svedoka dana 18.01.2007. godine pogrešno obračunata kao jedan pristup.

U drugostepenom rešenju (rešenju Osnovnog suda u Loznici Kv br.257/2005 od 25.09.2015. godine), na strani 4 i 5, navedeno je da je neosnovan zahtev branioca da se okrivljenom priznaju troškovi naknade za još jedno zastupanje tokom istrage dana 18.01.2007. godine, gde su održana dva saslušanja o kojima su sačinjena dva posebna zapisnika, jer se sačinjavanje posebnih zapisnika od strane istražnog sudije istog dana ne može smatrati posebnom procesnom radnjom kojoj prisustvuje branilac, a obzirom da prisustvo branioca okrivljenog saslušanju koje je obavljeno u istom danu u suštini predstavlja jednu procesnu radnju.

I po oceni ovoga suda sa stanovišta pravilne primene odredaba ZKP i posebno tarifnog broja 2 stava 1 i 4 Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, ispitivanje više svedoka preduzeto u toku jednog radnog dana u kontinuitetu predstavlja jednu procesnu radnju, nezavisno od broja ispitanih lica ili od broja sačinjenih i posebno potpisanih zapisnika u kojima su zabeleženi njihovi iskazi, obzirom da je sačinjavanje zasebnih ili zbirnih – jedinstvenih zapisnika, pitanje tehničke, a ne suštinske prirode.

Stoga Vrhovni kasacioni sud nalazi da prisustvo branioca saslušanju dva svedoka tokom istog radnog dana u kontinuitetu predstavlja jednu jedinstvenu procesnu radnju, bez obzira da li je o saslušanju svakog svedoka sačinjen pojedinačni zapisnik ili su iskazi svedoka uneti u zbirni jedinstveni zapisnik.

Iz navedenih razloga, zahtev branioca okrivljenog M.V. je i u ovom delu ocenjen neosnovanim.

Najzad, neosnovani su i navodi zahteva kojima se ukazuje da je pobijanim rešenjem pogrešno utvrđen iznos naknade putnih troškova radi pristupa okrivljenog na pretrese.

Ovo stoga što su okrivljenom M.V. prvostepenim rešenjem dosuđeni troškovi prevoza radi pristupa na pretrese od 30.09.2014. godine i od 23.12.2104. godine u ukupnom iznosu od 4.000,00 dinara (dva puta 2.000,00 dinara), na koje pretrese je okrivljeni prema stanju u spisima i pristupio, te je prvostepeni sud pravilno obračunao putne troškove okrivljenog koje je imao radi pristupa na ova dva pretresa, koji se okrivljenom priznaju po odredbi člana 261. stav 2. tačka 2. ZKP i određuju prema ceni karte za prevoz javnim saobraćajem, pri čemu je prvostepeni sud imao u vidu i da je branilac okrivljenog tražio iznos od 6.000,00 dinara, ali da pri tome nije dostavio nijedan dokaz o visini ovih troškova, a drugostepeni sud je pravilno postupio kada je u ovom delu žalbu branioca okrivljenog odbio kao neosnovanu, obzirom da su navedeni troškovi pravilno obračunati.

U delu u kojem se zahtevom za zaštitu zakonitosti ukazuje na povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 431. stav 1. tačka 8. i stav 2. tačka 2. i stav 3. ZKP, te ističe da je pobijanim rešenjima učinjena povreda ljudskih prava zagarantovana Ustavom Republike Srbije i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, ovaj sud zahtev ocenjuje nedozvoljenim.

Naime, odredbom člana 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni i njegov branilac, shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5. ZKP mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2. i stav 3. ZKP, niti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Osim toga, branilac u zahtevu samo formalno navodi povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 8. ZKP, međutim ne obrazlaže u čemu se ova povreda zakona sastoji, te je u ovom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog M.V. ocenjen nedozvoljenim, shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP.

Najzad, branilac okrivljenog u zahtevu ističe i da su okrivljenom pobijanim rešenjima povređena ljudska prava zagarantovana Ustavom Republike Srbije i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Međutim uz zahtev nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđeno da je okrivljenom ili drugom učesniku o ovom postupku povređeno ili uskraćeno ljudsko pravo i sloboda koji su zajemčeni Ustavom i navedenom Konvencijom, a iz kojih razloga je Vrhovni kasacioni sud ocenio da zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP.

Iz iznetih razloga, a na osnovu člana 492. stav 1. tačka 1. ZKP u ukidajućem delu, te na osnovu člana 491. stav 1. ZKP u delu u kojem je zahtev odbijen kao neosnovan, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                 Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica , s.r.                                                                                                           Nevenka Važić, s.r.