Razmatrajući zahtev za zaštitu zakonitosti na sednici veća održanoj shodno odredbi člana 487. i 488. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev izjavljen od ovlašćenog lica, blagovremen i dozvoljen.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu člana 488. stav 1.ZKP dostavio javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća o kojoj u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije obavestio javnog tužioca i branioca, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo sednici bilo od znajača za donošenje odluke. Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan.

Branilac okrivljenog u zahtevu navodi da je učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, objašnjavajući da za postojanje krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1 KZ mora doći do posledice nakon preduzetih radnji od strane učinioca, što ne proizilazi iz utvrđenog u pobijanim presudama, postupajući sudovi nisu utvrdili da li je nastupila posledica preduzetih radnji ili su iste izostale odnosno da li je delo učinjeno tako što je okrivljeni uvredio privatnog tužioca, kada posledica postoji ili je isto izvršio vređajući kada posledica izostaje, odnosno nije utvrđena. Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Odredbom člana 170. Stav 1. Krivičnog zakonika propisano je da ko uvredi drugoga kazniće se novčanom kaznom od dvadeset do sto dnevnih iznosa ili novčanom kaznom od četrdeset hiljada do dvesta hiljada dinara.

Iz izreke presude Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu K.br.113/18 od 04.06.2019.godine proizilazi da je okrivljeni AA u vreme i na mestu bliže opisanom u izreci presude sposoban da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim postupcima, privatnom tužiocu BB, uputio reči uvredljive sadržine „šta me gledaš, mamicu ti je..m“, vređajući na taj način čast i ugled privatnog tužioca, a bio je svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje i bio je svestan da je njegovo delo zabranjeno.

Kako iz izreke prvostepene presude jasno proizilaze svi objektivni i subjektivni elementi krivičnog dela za koje je okrivljeni AA oglašen krivim, navodi zahteva za zaštitu zakonitosti kojima se na napred navedeni način ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, od strane Vrhovnog kasacionog suda ocenjeni su kao neosnovani.

Branilac okrivljenog u zahtevu dalje navodi da je u odnosu na krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika, prvostepeni sud učinio bitnu povredu postupka iz člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP, i člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Međutim, bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP i člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, u smislu člana 485. stav 4. ZKP ne predstavljaju zakonom dozvoljene razloge zbog kojih je okrivljenom i njegovom braniocu dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti.

Iz navedenih razloga, doneta je odluka kao u izreci na osnovu odredbe člana 491.stav 1. ZKP.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                        Predsednik veća – sudija

Vesna Zarić,s.r.                                                                                                                                          Radmila Dragičević Dičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić