Presudom Višeg suda u Čačku Kž1 207/21 od 24.11.2021.godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA, a presuda Osnovnog suda u Čačku K 148/21 od 08.09.2021.godine, potvrđena.

Protiv navedene pravnosnažne prvostepene presude zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA, advokat Đorđe Čakarević, zbog povreda zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP u vezi člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, te da ukine ili preinači prvostepenu presudu na taj način što će osloboditi okrivljenog optužbe.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažnu presudu protiv koje je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je neosnovan.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da sud u konkretnom slučaju nije mogao oglasiti okrivljenog krivim za krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1.KZ, s obzirom da delo koje je opisano u izreci presude nije krivično delo. Po stavu branioca ne može se zaključiti da je okrivljeni izgovaranjem reči „nabiću ja nju na ku..c i sravniću ih sa zemljom, to ti se kunem“ ugrozio sigurnost oštećene BB, niti izgovorene reči predstavljaju pretnju za napad na život i telo tog lica, niti njemu bliskog lica, drugo, ovako izgovorne reči su bile upućene rođacima kuma okrivljenog, a ne oštećenoj. Dalje branilac ističe da se ne može zaključiti na koja lica se odnose izgovorene reči „sravniću ih sa zemljom, to ti se kunem“, odnosno da li su to lica bliska oštećenoj ili ne, a ako jesu, zbog čega jesu, te da reči za koje je okrivljeni osuđen, ne predstavljaju ozbiljnu pretnju, a što je neophodno za postojanje bića krivičnog dela. Takođe, ni u razlozima presude koji se odnose na pravnu kvalifikaciju utvrđenog činjeničnog stanja nema razloga o tome zašto bi navedene reči predstavljale obeležje navedenog krivičnog dela.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani iz sledećih razloga:

Odredbom člana 138. stav 1. Krivičnog zakonika propisano je da krivično delo čini onaj ko ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica i da će se kazniti novčanom kaznom ili kaznom zatvora do jedne godine. Radnja izvršenja osnovnog oblika krivičnog dela sastoji se u upotrebi pretnje da će se napasti na život ili telo nekog lica ili njemu bliskog lica, čime se ugrožava sigurnost pasivnog subjekta koja se manifestuje u njegovom osećaju nesigurnosti.

Predmetno krivično delo je svršeno kada je pretnjom stvoren osećaj ugroženosti kod lica kome se preti. Pri tom je za postojanje dela bitno da se radi o ozbiljnoj pretnji koja kod pasivnog subjekta izaziva nespokojstvo, uznemirenje ili strah za život i telesni integritet.

Imajući u vidu citirani zakonski opis bića krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ, po nalaženju ovog suda, iz činjeničnog opisa krivičnog dela datog u optužnom predlogu Osnovnog javnog tužilaštva u Čačku Kto 375/18 od 31.10.2018. godine i utvrđenog u izreci pravnosnažne presude i to da je okrivljeni AA „...ugrozio sigurnost oštećene BB iz ..., pretnjom da će napasti na život i telo tog lica ili njoj bliskog lica, na taj način što je došao službenim vozilom ispred STR „VV“ gde je sreo rođake svog kuma koji su opremu za pokojnog strica za sahranu naručili u STR „VV“ ..., u trenutku kad je oštećena BB izašla da isprati mušterije iz STR i dok je razgovarao sa rođacima svog kuma okrenuo se ka oštećenoj i gledajući u nju uputio reči: „Nabiću ja nju na ku..c i sravniću ih sa zemljom to ti se kunem“, iako je bio svestan da ugrožava sigurnost oštćene BB pretnjom da će napasti na njen život i telo ili život i telo njoj bliskih lica..“, jasno i nedvosmisleno proizilazi da je radnjom okrivljenog ugrožena sigurnost oštećene i to pretnjom napadom na njen život i telo ili njoj bliskih lica, zbog čega se u opisanim radnjama okrivljenog AA stiču sva bitna zakonska obeležja krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ, za koje je on optužen i pravnosnažno oglašen krivim, pa su stoga suprotni navodi branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP ocenjeni kao neosnovani.

Suprotno navodima branioca okrivljenog, sadržina izgovorenih reči koje je okrivljeni uputio oštećenoj, a koja je bliže navedena u izreci pravnosnažne presude, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, predstavlja upućivanje oštećenoj od strane okrivljenog ozbiljne i konkretne pretnje napadom na njen život i telo ili život i telo njoj bliskih lica, a koja pretnja je objektivno podobna da ugrozi sigurnost oštećene i usmerena je na to i koja je, s obzirom na način na koji je upućena, nesumnjivo kod oštećene stvorila osećaj straha, nesigurnosti i ugroženosti kako za sopstveni život i telesni integritet, tako i za život i telesni integritet članova porodice, supruga, a što je u konkretnom slučaju dovoljno za postojanje krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ, pa su stoga ocenjeni kao neosnovani navodi branioca okrivljenog kojima se ukazuje da delo za koje je okrivljeni optužen i pravnosnažno oglašen krivim nije krivično delo.

Pored toga, branilac okrivljenog u obrazloženju zahteva ističe protivrečnost izreke presude, čime ukazuje na povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, te pored toga, iznosi sopstvenu ocenu izvedenih dokaza i to kome su bile upućene izgovorene reči, da li se eventualno radi o nekim trećim licima, te izvodi sopstvene zaključke u pogledu postojanja ozbiljne pretnje, iznoseći sopstveno viđenje predmetnog događaja i utvrđeno činjenično stanje koje se razlikuje od onog opisanog u izreci pravnosnažne presude, na koji način branilac pravnosnažnu presudu pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, odnosno povrede zakona iz člana 440. ZKP, a koje povrede ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, pa se Vrhovni kasacioni sud u ocenu istih nije upuštao.

Iz svih iznetih razloga, nalazeći da pobijanom presudom nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Đorđa Čakarevića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci presude i zahtev odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            Predsednik veća-sudija

Maša Denić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                       Biljana Sinanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić