Razmatrajući zahtev za zaštitu zakonitosti na sednici veća održanoj shodno odredbi člana 487. i 488. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev izjavljen od ovlašćenog lica, blagovremen i dozvoljen.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti, u smislu člana 488. stav 1.ZKP, dostavio javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća o kojoj u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije obavestio javnog tužioca i branioca, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo sednici bilo od znajača za donošenje odluke. Na sednici veća Vrhovnog kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene je neosnovan.

Branilac okrivljene AA u zahtevu navodi da je nezakonito obavljeno saobraćajno – tehničko i medicinsko veštačenje, na kojima se presuda zasniva, jer pisana naredba o navedenim veštačenjima nikada nije dostavljena okrivljenoj, niti braniocu, što čini navedene dokaze nezakonitim i kao takvi se ne mogu koristiti kao dokaz u postupku, jer je javni tužilac u postupku izvođenja dokaznih radnji postupao suprotno odredbi člana 300. u vezi člana 16. stav 1. ZKP, čime branilac ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacini sud ocenjuje neosnovanim.

Članom 117. stav 1. ZKP je propisano da organ postupka po službenoj dužnosti ili na predlog stranke i branioca određuje veštačenje pisanom naredbom, a ako postoji opasnost od odlaganja veštačenje se, uz obavezu stavljanja službene beleške, može i usmeno odrediti. Stavom 5. navedenog člana je propisano ako veštačenje određuje sud, naredba se dostavlja i strankama.

Iz spisa predmeta proizilazi da je saobraćajno – tehničko veštačenje i medicinsko veštačenje naredio postupajući zamenik javnog tužioca Osnovnog javnog tužilaštva u Nišu, naredbom Kt.3299/16 od 01.06.2017. godine i Kt.br. 3299/16 od 10.03.2017. godine, da naredbe nisu dostavljene braniocu i okrivljenoj, već su samo oba pisana nalaza i mišljenja veštaka dostavljena strankama, te da su oba veštaka saslušana pred Osnovnim sudom u Nišu na glavnom pretresu održanom dana 29.05.2019. godine, kada su između ostalog odgovarali na sva pitanja branioca okrivljene, gde na zapisniku nisu zabeležene bilo kakve primedbe od strane okrivljene ili njenog branioca.

Po nalaženju Vrhovnog kasacinog suda naredbe za veštačenje nisu ni morale biti dostavljene okrivljenoj i braniocu, jer veštačenja nije naredio sud kada bi njihovo dostavljanje bilo obavezno, a oba pisana nalaza i mišljenja su uredno dostavljena strankama u postupku, odbrani je u potpunosti omogućeno prisustvo prilikom davanja usmenog nalaza i mišljenja veštaka, jer su bili prisutni na glavnom pretresu kada su oba veštaka davala iskaz i pri čemu su isti odgovarali na postavljena pitanja odbrane, tako da se na navedenim veštačenjima presuda može zasnivati, a navodi za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA, kojim se na navedeni način ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP od strane ovoga suda, ocenjeni su kao neosnovani.

Branilac okrivljene dalje u zahtevu navodi da radnja okrivljene iz izreke pobijane presude ne predstavlja niti jednu radnju iz člana 20. stav 1. tačka 4), člana 35. stav 1. i člana 132. stav 3. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, za koje su prvostepeni i drugo stepeni sud stava da ih je okrivljena prekršila, odnosno da je postupila suprotno obavezama iz navedenih normi tj. navedene odredbe predstavljaju opšte odredbe ZOBS-a. Dalje navodi da je krivica okrivljene nejasno utvrđena i ističe da je učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP. Iznete navode zahteva Vrhovni kasacini sud ocenjuje neosnovanim.

Članom 289. stav 1. Krivičnog zakonika je propisano da krivično delo ugrožavanje javnog saobraćaja vrši onaj učesnik u saobraćaju na putevima koji se ne pridržava saobraćajnih propisa i time tako ugrozi javni saobraćaj da dovede u opasnost život ili telo ljudi ili imovinu većeg obima, pa usled toga kod drugo nastupi laka telesna povreda ili prouzrokuje imovinsku štetu koja prelazi iznos od dvesta hiljada dinara, a stavom tri pomenutog člana je propisano da učinilac odgovara i za ovo delo ako ga učini ih nehata, dok je članom 297. stav 3. Krivičnog zakonika propisano da ako usled dela iz člana 289. stav 3, 290. stav 3., 291. stav 2. i 295. stav 3 ovog zakonika nastupila teška telesna povreda nekog lica ili imovinska šteta velikih razmera učinilac će se kazniti zatvorom do četiri godine.

Iz izreke prvostepene proizilazi da je okrivljena u vreme, i na mestu bliže opisanim u izreci presude, u uračunljivom stanju, kao učesnik u saobraćaju se nije pridržavala saobraćajnih propisa iz člana 20. stav 1. tačka 4), člana 35. stav 1. i člana 132. stav 3. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, i time tako ugrozila javni saobraćaj da je dovela u opasnost telo oštećenog BB, iz ..., na način bliže opisan u izreci presude gde se između ostalog navodi da se okrivljena kretala kolovoznom trakom koja je neisprekidanom razdelnom linijom odvojena od kolovozne trake namenje za kretanje vozila iz suprotnog smera, nije pridržavala te zabrane, već je vozilom skrenula ulevo gledano u pravcu svog kretanja, prešla preko neisprekidane razdelne linije i vozilom došla na kolovoznu traku namenjenu za kretanje vozila iz suprotnog smera kojom trakom se kretao oštećeni..., pri čemu je okrivljena bila svesna da usled ovakva vožnje može doći do ugrožavanja javnog saobraćaja i da može da dovede u opasnost telo oštećenog, kao i da kod oštećenog može da nastupi teška telesna povreda, ali je olako držala da do toga neće doći, a bila je svesna da je njeno delo zabranjeno.

Kako iz izreke prvostepene presude jasno proizilaze radnje koje je preduzela okrivljena, a koje upravo predstavljaju kršenje odnosno nepridržavanje saobraćajnih propisa iz člana 20. stav 1. tačka 4) (kojim je propisano da su učesnici u saobraćaju dužni da postupaju u skladu sa značenjem oznake na kolovozu), člana 35. stav 1. (kojim je propisano da se vozilo kreće desnom stranom kolovoza u smeru kretanja) i člana 132. stav 3. (kojim je propisano da su učesnici u saobraćaju dužni da se pridržavaju ograničenja, zabrana i obaveza izraženih saobraćajnom signalizacijom i da postupe u skladu sa njihovim značenjem) Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, kao i da je u konkretnom slučaju postupala u uračunljivom stanju, da je bila svesna zabranjenosti svoga dela i da je postupala sa svesnim nehatom kao oblikom vinosti, navodi zahteva za zaštitu zakonitosti kojima se na napred navedeni način ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, od strane Vrhovnog kasacionog suda ocenjeni su kao neosnovani.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti se navodi i da je primenjen zakon koji se ne može primeniti, pri čemu branilac okrivljene ukazuje da je prvostepena presuda doneta uz povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, obrazlažući je time da su u izreci presude navedeni termini „iznenadnost i neočekivanost kretanja“ koji nisu propisani niti Krivičnim zakonom, niti Zakonom o bezbednosti saobraćaja na putevima, gde branilac okrivljene polemiše sa činjeničnim utvrđenjima u presudi i osporava utvrđeno činjenično stanje, kao što navodi i da je prvostepeni sud okrivljenoj izrekao zabranu upravljanja motornim vozilom koja i ne postoji Zakonom o bezbednosti saobraćaja na putevima, već se jedino može raditi o „V“ kategoriji, a ne „B“ kategoriji, čime branilac okrivljene ukazuje na bitnu povredu iz člana 441. stav 2 ZKP.

Međutim, pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i bitna povreda iz člana 441. stav 2 ZKP ne predstavljaju zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP.

Branilac okrivljene je u zahtevu naveo i povrede zakona iz člana 438. stav 1 tačka 7) do 10), člana 439 tačka 3) i člana 441. stav 3 i stav. 4 ZKP, koje sve predstavljaju zakonom dozoljene razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, ali kako u obrazloženju zahteva ne daje ni jedan razlog zbog kojeg smatra da je došlo do povreda navedenih odredaba zakona, a imajući pri tome u vidu da Vrhovni kasacioni sud ispituje pravnosnažnu odluku ili postupak koji je prethodio njenom donošenju u okviru razloga, dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti, to je Vrhovni kasacioni sud našao da zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj.

Iz navedenih razloga, doneta je odluka kao u izreci na osnovu odredbe člana 491.stav 1. ZKP.

Zapisničar – savetnik                                                                                                   Predsednik veća – sudija

Vesna Zarić,s.r.                                                                                                                 Radmila Dragičević Dičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić