Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 3972/12 od 07.02.2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog I.P. i prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv ovih presuda branilac okrivljenog I.P., advokat D.T, blagovremeno je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP-a, uskraćivanja ljudskog prava i slobode okrivljenog u postupku koji su zajemčeni Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima u smislu člana 485. stav 1. tačka 3. ZKP-a kao i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, bez konkretnog predloga u pogledu odluke Vrhovnog kasacionog suda povodom podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu i smatrajući da prisustvo javnog tužioca i branioca okrivljenog ne bi bilo od značaja za donošenje odluke, iste nije obavestio o sednici veća u smislu člana 488. stav 2. ZKP-a.

Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP-a, na kojoj je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je uz primenu člana 604. ZKP-a ocenio navode u zahtevu i našao:

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su pobijane presude donete uz povredu krivičnog zakona nalazeći da se u radnjama okrivljenog opisanim u izreci prvostepene presude ne stiču zakonska obeležja krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika jer baba okrivljenog koja je oštećena izvršenjem predmetnog krivičnog dela, ne može biti član porodice okrivljenog, imajući u vidu da ona nije živela sa njim u zajedničkom domaćinstvu, a što je, prema navodima zahteva, neophodan uslov da bi se ovaj srodnik smatrao članom porodice u smislu člana 112. stav 28. KZ-a.

Naime, članom 112. stav 28. Krivičnog zakonika propisano je da se članom porodice smatraju: supružnici, njihova deca, preci supružnika u pravoj liniji krvnog srodstva, vanbračni partneri i njihova deca, usvojilac i usvojenik, hranilac i hranjenik. Članovima porodice smatraju se i braća i sestre, njihovi supružnici i deca, bivši supružnici i njihova deca i roditelji bivših supružnika, ako žive u zajedničkom domaćinstvu, kao i lica koja imaju zajedničko dete ili dete je na putu da bude rođeno, iako nikada nisu živela u istom porodičnom domaćinstvu.

Dakle, po nalaženju ovoga suda, iz citirane odredbe proizlazi da se preci supružnika u pravoj liniji krvnog srodstva smatraju članovima porodice bez obzira što ne žive u zajedničkom domaćinstvu. Sledstveno iznetom, baba okrivljenog, kao njegov predak u pravoj liniji krvnog srodstva, smatra se članom porodice okrivljenog u smislu člana 112. stav 28. KZ, pa se suprotni navodi branioca okrivljenog ocenjuju neosnovanim.

Navodima zahteva branioca okrivljenog da je od strane nižestepenih sudova izostala ocena iskaza okrivljenog, sada pokojnog B.P. datog u istrazi kao i činjenice da je oštećena više puta menjala iskaz, te sadržina pismenog dokaza - izveštaj lekara specijaliste koji nije saslušan u svojstvu svedoka na okolnosti koje su navedene u njegovom izveštaju kao i da je pogrešno ocenjen nalaz i mišljenje veštaka medicinske struke doktora Đ.C. kao iskaz oštećene, se po nalaženju ovoga suda prvostepena i drugostepena presuda pobijaju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, što ne predstavlja razlog zbog kojeg okrivljeni preko branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti u smislu člana 485. stav 4. ZKP-a.

Nadalje, branilac u zahtevu ističe da drugostepeni sud prilikom donošenja svoje odluke nije imao u vidu navode žalbe koje nije ocenjivao kao ni predložene dokaze uz žalbu čime se po oceni ovoga suda navedene presude pobijaju zbog povrede zakona iz člana 460. ZKP-a, koja odredbom člana 485. stav 4. ZKP nije predviđena kao razlog zbog kojeg okrivljeni može podneti ovaj vanredni pravni lek, pa su navodi zahteva branioca okrivljenog u ovom delu ocenjeni kao nedozvoljeni.

Pored toga, branilac okrivljenog u zahtevu ističe da je usled pogrešene ocene izvedenih dokaza od strane nižestepenih sudova i odbijanjem predloga odbrane da se u svojstvu svedoka sasluša ordinirajući lekar Opšte bolnice P. doktor M.M., povređeno, odnosno uskraćeno ljudsko pravo i sloboda okrivljenog u postupku, koje je zajemčeno Ustavom Republike Srbije ili Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava čime je na štetu okrivljenog povređen zakon iz člana 485. stav 1. tačka 3. ZKP-a.

Imajući u vidu da je odredbom člana 484. ZKP-a koja propisuje obavezan sadržaj zahteva propisano da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za podnošenje (član 485. stav 1), a u slučaju iz člana 485. stav 1. tačka 2. i 3. tog Zakonika mora se dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, a da branilac okrivljenog uz zahtev nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojima je utvrđeno da je povređeno ili uskraćeno ljudsko pravo i sloboda okrivljenog u postupku, koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima, Vrhovni kasacioni sud nalazi da zahtev za zaštititu zakonitosti okrivljenog nema propisan sadržaj u odnosu na citiranu povredu zakona.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je postupajući na osnovu člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova i na osnovu člana 491. stav 1. ZKP-a i člana 487. stav 1. tačka 2. i 3. ZKP-a, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                    Predsednik veća-sudija,

Vesna Veselinović, s.r.                                                                                Janko Lazarević, s.r.