Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 br.1722/14 od 11.12.2014. godine, usvajanjem žalbe punomoćnika oštećenog privrednog društva M. DOO iz K. i delimičnim usvajanjem žalbi okrivljenog M.R. i njegovog branioca, prenačena je presuda Osnovnog suda u Kraljevu K br.672/10 od 19.05.2014. godine u pogledu odluke o krivičnoj sankciji, troškovima krivičnog postupka i imovinsko pravnog zahteva, tako što je Apelacioni sud okrivljenom M.R. za učinjeno krivično delo oštećenje poverioca iz člana 237. stav 3. u vezi stava 2. KZ za koje je prvostepenom presudom oglašen krivim, izrekao uslovnu osudu tako što mu je utvrdio kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i istovremeno odredio da se kazna zatvora neće izvršiti ukoliko okrivljeni za vreme proveravanja od dve godine ne učini novo krivično delo, i obavezan je okrivljeni M.R. da oštećenom privrednom društvu M. DOO na ime troškova krivičnog postupka plati iznos od 231.000,00 dinara, u roku od 30 dana i obavezao okrivljenog M.R. da oštećenom privrednom društvu M. DOO na ime istaknutog imovinskog pravnog zahteva isplati iznos od 11.433.354,97 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.09.2005. godine do konačne isplate, u roku od 60 dana po pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja, dok su u preostalim delovima žalbe okrivljenog i njegovog branioca odbijene kao neosnovane, a presuda Osnovnog suda u Kraljevu K br.672/10 od 19.05.2014. godine u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog M.R., advokat S.Z., zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, povrede zakona iz člana 439. tačka 2. i 441. stav 3. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine drugostepenu presudu i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, a da odloži izvršenje pravnosnažne presude do donošenja odluke po podnetom vanrednom pravnom leku.

Razmatrajući zahtev za zaštitu zakonitosti na sednici veća održanoj shodno odredbama člana 486. i 487. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev izjavljen od ovlašćenog lica, blagovremen i dozvoljen.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu člana 488. stav 1. ZKP dostavio javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća o kojoj nije obaveštavao javnog tužioca i branioca, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke. Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog M.R. je neosnovan.

Branilac okrivljenog M.R. u zahtevu navodi da su pobijane presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, jer se zasnivaju na nalazu i mišljenju veštaka M.V., koji dokaz nije izveden u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku. Branilac u zahtevu dalje navodi da su pobijane presude donete uz povredu zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP, jer je iznos štete oštećenog preduzeća utvrđen na bazi nezakonitog dokaza – nalaza i mišljenja veštaka M.V. i na osnovu toga je utvrđeno da je oštećeno preduzeće pretrpelo štetu velikih razmera što je okolnost koja je uticala na kvalifikaciju krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim, a koja kvalifikatorna okolnost je morala biti utvrđivanja u odnosu na konkretan slučaj, a ne u odnosu na nominalni iznos štete. Branilac okrivljenog M.R. u zahtevu ukazuje i na povredu zakona iz člana 441. stav 3. ZKP, obzirom da je sud usvojio imovinsko pravni zahtev oštećenog preduzeća M. DOO u odnosu na okrivljenog kao fizičko lice iako se u konkretnom slučaju radilo o poslovnom odnosu dva pravna lica, a ne okrivljenog M.R. sa pravnim licem M. DOO, a na koji način je prekršena i norma tada važećeg Zakona o privrednim društvima (član 104. stav 3).

Iznete navode zahteva, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim. Naime, navode sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog M.R. je isticao i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i u obrazloženju presude je dao jasne i dovoljne razloge da se prvostepena presuda ne zasniva na dokazu na kojem se prema odredbama ZKP ne može zasnivati (str. 4 i 5), da se u konkretnom slučaju radi o šteti velikih razmera što predstavlja kvalifikatornu okolnost (strana 5) kao i da je okrivljeni u obavezi da isplati oštećenom iznos od 11.433.354,97 dinara na ime imovinskopravnog zahteva na osnovu toga što je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela na štetu oštećenog, na koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata i u smislu člana 491. stav 2. ZKP na njih upućuje.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je doneo odluku kao u izreci na osnovu odredbe člana 491. st. 1. i 2. ZKP.

Zapisničar-savetnik,                                                                                     Predsednik veća-sudija,

Tatjana Milenković, s.r.                                                                               Dragiša Đorđević, s.r.