Presudom Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Kž1 263/15 od 20.11.2015. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe okrivljenog i njegovog branioca, a prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv ovih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti, blagovremeno je podneo branilac okrivljenog L.S., advokat N.J., zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1), člana 438. stav 1. tačka 10) u vezi člana 453. ZKP, člana 439. stav 1–3. i člana 447. u vezi člana 511. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači pobijane presude tako što će okrivljenog osloboditi od krivične odgovornosti ili donese odbijajuću presudu.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu koga nije obavestio o sednici veća, kao ni branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke u smislu člana 488. stav 2. ZKP, pa je održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP, u kojoj je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv koje je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog L.S. je osnovan.

Prema činjeničnom opisu krivičnog dela datom u izreci pobijane prvostepene presude proizlazi da je okrivljeni L.S. u periodu od 01.04.2008. do 31.12.2009. godine u Staroj Pazovi, kao odgovorno lice u svojstvu osnivača i direktora DOO F. G., sposoban da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim postupcima, svestan svoga dela i hteo njegovo izvršenje u nameri da potpuno izbegne plaćanje poreza, nije prijavio zakonito stečen prihod na taj način što je izvršio otkup sekundarnih sirovina od raznih fizičkih lica kao i plaćanje tim fizičkim licima prenosom novčanih sredstava sa posebnog računa svog preduzeća na tekuće račune tih fizičkih lica u iznosu od 7.825.945,00 dinara, a zatim otkup isplate fizičkim licima evidentirao u poslovnim knjigama preduzeća, ali na isti nije obračunao i platio porez na dohodak građana jer ovakva isplata čini dohodak fizičkog lica iz člana 3. i člana 85. stav 1. Zakona o porezu na dohodak građana, tako da u momentu isplate nije obračunao i platio porez po odbitku u ukupnom iznosu od 831.083,80 dinara, shodno odredbi člana 99. i 101. Zakona o porezu na dohodak građana i sa tekućeg računa svog preduzeća podigao gotovinu u ukupnom iznosu od 1.261.527,00 dinara, koju je evidentirao u poslovnim knjigama, bez pravdanja utroška navedenih novčanih sredstava, verodostojnom dokumentacijom, gotovinu zadržao za sebe i upotrebio za sopstvene potrebe, te ista predstavljaju oduzimanje iz imovine privrednog društva od strane vlasnika privrednog društva za privatne potrebe, što se smatra prihodom od kapitala shodno članu 61. stav 1. tačka 4. Zakona o porezu na dohodak građana, a na uzet iznos gotovine nije utvrdio, obustavio i uplatio porez na prihode od kapitala u iznosu od 315.381,75 dinara, shodno čl.62, 63, 64, 99. i 101. Zakona o porezu na dohodak građana, te tako ukupno izbegao da obračuna, prijavi i plati navedeni javni prihod u iznosu od 1.146.455,50 dinara, oštetivši na taj način budžet Republike Srbije za navedeni iznos, pri čemu je bio svestan da je njegovo delo zabranjeno, čime je izvršio produženo krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 1. u vezi člana 61. KZ.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje da je pobijanim pravnosnažnim presudama na štetu okrivljenog povređena odredba člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Naime, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je objektivno obeležje krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 1. KZ, iznos obaveze – poreza, čije se plaćanje izbegava (da prelazi 150.000,00 dinara), u jednoj kalendarskoj godini koja predstavlja fiskalnu odnosno poslovnu godinu.

Prema odredbi člana 5. Zakona o porezu na dohodak građana, godišnji porez na dohodak građana plaća se po rešenju nadležnog poreskog organa na dohodak ostvaren u kalendarskoj godini.

Član 41. stav 3. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji („Sl. glasnik RS“, broj 80/2002 i 55/2004), propisuje da se zbirna poreska prijava za porez po odbitku podnosi Poreskoj upravi jednom mesečno i to u roku od pet dana po isteku meseca, posebno za svaku isplatu izvršenu u prethodnom mesecu, a stavom pet istog člana predviđeno je da se pojedinačna poreska krivična prijava za porez po odbitku za svakog poreskog obveznika odnosno placa, označena njihovim PIB-om podnosi jednom godišnje, najkasnije do 31. januara za prethodnu godinu.

Imajući u vidu citirane zakonske odredbe Vrhovni kasacioni sud nalazi da se radnja izvršenja krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 1. KZ, kao i poreske obaveze čije se plaćanje izbegava, što je zakonsko obeležje predmetnog krivičnog dela, moraju posmatrati u okviru vremenskog perioda od jedne fiskalne odnosno kalendarske godine, te da se samim tim ne mogu sabirati pojedinačni iznosi poreskih obaveza čije se plaćanje izbegava u dve kalendarske godine.

Prema izreci prvostepene presude kao vreme izvršenja produženog krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 1. u vezi člana 61. KZ, za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom, označen je vremenski period od 01.04.2008. do 31.12.2009. godine, koji obuhvata dve fiskalne godine. Krivični zakon koji je važio u vreme izvršenja predmetnog krivičnog dela – član 229. stav 1. KZ („Sl. glasnik RS“, broj 85/2005), je najblaži za okrivljenog i isti je za navedeno krivično delo propisivao kaznu zatvora do tri godine ili novčanu kaznu. Odredbom člana 103. tačka 6. Krivičnog zakona propisano je da se krivično gonjenje ne može preduzeti kad protekne tri godine od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora preko jedne godine, odnosno kad nastupi relativna zastarelost krivičnog gonjenja, a odredbom člana 104. stav 6. Krivičnog zakonika, propisano je da zastarelost krivičnog gonjenja nastaje u svakom slučaju kad protekne dva puta onoliko vremena koliko se po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja, odnosno kada nastupi apsolutna zastarelost.

Imajući u vidu navedeno, te da se kod produženog krivičnog dela vreme apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja računa zasebno za svaku krivičnopravnu radnju koja je ušla u sastav produženog krivičnog dela, a ne prema vremenski poslednjem izvršenom krivičnom delu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da bi u konkretnom slučaju u odnosu na radnje izvršenja produženog krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 1. u vezi člana 61. KZ, koje su preduzete u 2008. godini, dana 31.12.2014. godine (dakle pre donošenja drugostepene presude dana 20.11.2015. godine), nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja, te da je sledstveno tome pravnosnažnom presudom na štetu okrivljenog povređen zakon iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, što se osnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog.

S obzirom na to da su zbog učinjene bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, ukinuta prvostepena i drugostepena presuda, Vrhovni kasacioni sud se nije upuštao u ocenu ostalih istaknutih povreda zakona na koje se u zahtevu branioca ukazuje, a spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, s tim što će prvostepeni sud u ponovnom postupku otkloniti povredu zakona na koje mu je ukazano ovom presudom, vodeći računa o odredbama člana 103. tačka 4) i člana 104. stav 6. KZ, nakon čega će biti u mogućnosti da donese zakonitu i pravilnu odluku.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude na osnovu člana 492. stav 1. tačka 1) ZKP.

Zapisničar-savetnik                                                                                               Predsednik veća-sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                           Janko Lazarević,s.r.