Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 br.4119/2012 od 02.10.2013. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog B.P., a presuda Osnovnog suda u Paraćinu K br.1251/10 od 11.06.2012. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog B.P. – advokat Ž.S., na osnovu člana 485. stav 1. tačka 1. i stav 2. ZKP, zbog povrede zakona na štetu okrivljenog, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, ili da preinači pobijane presude tako što će doneti oslobađajuću presudu u odnosu na okrivljenog. Istovremeno je predložio da branilac bude pozvan na sednicu veća Vrhovnog kasacionog suda i da se okrivljenom odloži početak izdržavanja kazne do okončanja postupka pred Vrhovnim kasacionim sudom.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan.

Branilac okrivljenog B.P. u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je prvostepeni sud, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, izveo pogrešan zaključak da je okrivljeni izvršio produženo krivično dela poreska utaja iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. u vezi sa članom 61. stav 1. KZ, koji je posledica prethodno izvedenog zaključka u vezi sa postojanjem zakonitosti stečenih prihoda kao jednog od bitnih elemenata predmetnog krivičnog dela. S tim u vezi, u zahtevu se navodi da iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomske struke proizilazi da se preduzeća – dobavljači, koja su poslovala sa okrivljenim u inkriminisanom periodu, ne nalaze na registrovanim adresama, da nemaju registrovane magacinske prostore, niti lica koja im vode poslovne knjige, što ukazuje da ova pravna lica nisu nikad ni postojala, iz čega se zaključuje da ni fakture koje su cirkulisale između preduzeća ovog okrivljenog i nepostojećih firmi, nisu istinite, te da samim tim ni prihod koji je ostvaren u preduzeću okrivljenog ne može biti zakonito stečen.

Nadalje, u zahtevu se ističe da je prvostepeni sud, suprotno nalazu i mišljenju sudskog veštaka ekonomske struke, zauzeo pogrešan stav da se radi o zakonito stečenim prihodima preduzeća okrivljenog, na koji način je učinio povredu krivičnog zakona na štetu okrivljenog, obzirom da u njegovim radnjama nema bitnih elemenata predmetnog krivičnog dela, koja povreda je učinjena i od strane drugostepenog suda, koji je ocenio da protivrečnost između nalaza i mišljenja veštaka i stava prvostepenog suda o zakonitosti stečenih prihoda preduzeća okrivljenog nije od uticaja na pravilnost prvostepene presude.

Dakle, iz navoda zahteva za zaštitu zakonitosti, i pored toga što branilac konkretno ne ukazuje o kojoj povredi zakona se radi, proizilazi da pravnosnažne presude pobija zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP, smatrajući da u radnjama okrivljenog ne stoje bitni elementi krivičnog dela poreska utaja zbog kojeg je oglašen krivim, obzirom da se prihodi preduzeća okrivljenog ne mogu smatrati zakonito stečenim.

Međutim, izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti se ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Za postojanje krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. KZ, potrebno je da učinilac u nameri da potpuno ili delimično izbegne plaćanje poreza, doprinosa ili drugih propisanih dažbina, daje lažne podatke o zakonito stečenim prihodima, o predmetima ili drugim činjenicama koje su od uticaja na utvrđivanje ovakvih obaveza ili da u istoj nameri, u slučaju obavezne prijave, ne prijavi zakonito stečeni prihod, odnosno predmete ili druge činjenice koje su od uticaja na utvrđivanje ovakvih obaveza ili da u istoj nameri na drugi način prikriva podatke koji se odnose na utvrđivanje navedenih obaveza.

Dakle, za postojanje ovog krivičnog dela, potrebno je da učinilac u nameri da potpuno ili delimično izbegne plaćanje poreza, doprinosa ili drugih propisanih dažbina, daje lažne podatke o zakonito stečenim prihodima, koji su od uticaja na utvrđivanje ovakvih obaveza.

Prema stavu I izreke prvostepene presude, okrivljeni B.P. je u vremenskom periodu od 03.01.2007. do 31.07.2007. godine, u svojstvu direktora Preduzeća B. d.o.o. P., u nameri da izbegne plaćanje poreza na dodatu vrednost, davao lažne podatke o nabavci robe, te umanjio svoju poresku obavezu za iznos od 13.224.075,34 dinara, na ime navodno plaćenog prethodnog poreza, tako što je u PDV prijavama koje je predao poreskoj upravi prikazao da je njegovom preduzeću isporučena roba od strane više preduzeća u ukupnoj vrednosti od 86.691.142,52 dinara, a na osnovu lažno sačinjenih faktura o navodnoj prodaji robe, a prema stavu II izreke, okrivljeni je u vremenskom periodu od 11.12.2004. do 03.04.2007. godine, na osnovu otkupnih listova neistinite sadržine o navodnom otkupu sekundarnih sirovina i poljoprivrednih proizvoda, sa tekućeg računa svog preduzeća podigao gotov novac u ukupnom iznosu od 3.247.000,00 dinara i ovaj novac zadržao za sebe, pri čemu ovaj iznos novca nije obračunao, niti je za ovaj iznos novca uplatio porez na druge prihode u iznosu od 618.476,00 dinara, postupivši suprotno odredbama člana 41. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji i suprotno članovima 99. i 101. Zakona o porezu na dohodak građana, a na koji način je oštetio budžet Republike Srbije za ukupan iznos neplaćenog poreza u iznosu od 13.842.551,34 dinara.

Prema tome, iz izreke prvostepene presude jasno proizilazi da je preduzeće okrivljenog u inkriminisanom periodu zakonito poslovalo i samim tim i ostvarilo zakonite prihode, ali da je okrivljeni upravo davanjem lažnih podataka o zakonito stečenim prihodima i neprijavljivanjem zakonito stečenih prihoda delimično izbegao plaćanje poreza.

Nesumnjivo je da je postojanje zakonito stečenog prihoda bitan element bića ovog krivičnog dela, međutim, isto pitanje je pre svega činjenično pitanje na koje su nižestepeni sudovi odgovorili.

Naime, u konkretnom slučaju okrivljeni je, prema pravnosnažnim utvrđenjima iz napadnutih presuda, u vezi radnje krivičnog dela opisanog pod tačkom 1, poslujući u opisanom vremenskom periodu ostvario zakonito stečene prihode ali je, da bi izbegao plaćanje poreza, u prijavama PDV lažno prikazao kako je na robu u vrednosti od 86.691.142,52 dinara, prilikom njene nabavke prethodno već platio porez (u iznosu od 13.224.075,34 dinara) pa je te lažne fakture o nabavci iskoristio u PDV prijavama da taj iznos navodno plaćenog poreza odbije od PDV koji duguje a na šta bi i zaista imao pravo, u smislu odredbe člana 27. i 28. Zakona o porezu na dodatu vrednost, da je taj prethodni porez zaista i plaćen, odnosno, u vezi radnje krivičnog dela opisanog pod tačkom 2 nakon podizanja novca sa računa svog preduzeća u iznosu od 3.247.000,00 dinara na osnovu lažnih otkupnih listova, nije prijavio niti uplatio porez na druge prihode, a što je suprotno odredbama člana 99. i 101. Zakona o porezu na dohodak građana.

Stoga suprotno navodima zahteva, u radnjama okrivljenog stoje svi bitni elementi krivičnog dela poreske utaje iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. u vezi sa članom 61. stav 1. KZ, zbog kojeg je i oglašen krivim.

Iz navedenih razloga, navodi zahteva- da u radnjama okrivljenog ne stoje bitni elementi ovog krivičnog dela, te da se u konkretnom slučaju ne radi o zakonito stečenim prihodima, a s tim u vezi i da je pravnosnažnim presudama učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP, ocenjeni su neosnovanim.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, doneta je odluka kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                      Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                 Nevenka Važić, s.r.