Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kv Po4 282/2022 od 27.12.2022. godine delimično je uvažena žalba branioca okrivljenog i preinačeno rešenje Višeg suda u Novom Sadu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kppr Po4233/22 od 18.11.2022. godine, na taj način što je određena privremena mera obezbeđenja imovinskopravnog zahteva u iznosu od 27.298.804,00 dinara, u korist oštećenog BB, zbog čega je zabranjeno otuđenje i opterećenje četvorosobnog stana broj posebnog dela .., korisne površine 114 M2, ulica ... broj .., koji se nalazi u stambeno-poslovnoj zgradi izgrađenoj na parceli broj .., upisana u listu nepokretnosti broj .. K.O. ..., vlasnika trećeg lica VV.

Istim rešenjem određeno je da privremena mera može da traje do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka koji se protiv okrivljenog AA vodi zbog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 227. stav 3. u vezi sa stavom 1. i članom 61. KZ pod brojem KTIKO 34/22 vodi kod VJT u Novom Sadu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije ili drugačije odluke suda. Naloženo je RGZ – Službi katastra nepokretnosti ..., da odmah po prijemu rešenja u registru u kojem se vodi ta nepokretna imovina, upiše ovo rešenje o privremenoj meri, dok je u preostalom delu, žalba branioca odbijena kao neosnovana.

Protiv pravnosnažnog rešenja Višeg suda u Novom Sadu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kv Po4 282/2022 od 27.12.2022. godine zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA – advokat Gvozden Grgur, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10) i 11), stav 2. tačka 2) i 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, ukine pobijano rešenje i predmet vrati na ponovno odlučivanje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažna rešenja protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan u odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP, dok su u ostalom delu ispunjeni uslovi za odbačaj zahteva.

Branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ukazuje da je donošenjem pobijanog drugostepenog rešenja Višeg suda u Novom Sadu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kv Po4 282/2022 od 27.12.2022. godine, na štetu okrivljenog učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP, obzirom da je drugostepeni sud odlučivao o žalbi na rešenje prvostepenog suda, koju je jedino branilac okrivljenog izjavio, a ne i javni tužilac, te je drugostepeni sud preinačio prvostepeno rešenje i odredio privremenu meru obezbeđenja imovinskopravnog zahteva oštećenog u većem iznosu od onoga koji je utvrdio prvostepeni sud. Branilac okrivljenog ističe da je na ovaj način drugostepeni sud preinačio prvostepeno rešenje na gore u odnosu na okrivljenog i na prvostepeno rešenje, čime je povredio princip zabrane preinačenja na štetu optuženog propisan odredbom člana 453. ZKP.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 453. Zakonika o krivičnom postupku propisana je zabrana preinačenja na štetu optuženog, i ona glasi: „Ako je izjavljena žalba samo u korist optuženog, presuda se ne sme izmeniti na njegovu štetu u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i krivične sankcije“.

Dakle, iz sadržine ove odredbe sasvim je jasno da se odnosi na određen sadržaj u presudi i to odluku u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i krivične sankcije.

Međutim, u konkretnom slučaju kako se radi o rešenju donetom tokom istražnog postupka kojim je odlučeno o žalbi na prvostepeno rešenje o određivanju privremene mere radi obezbeđivanja imovinskopravnog zahteva oštećenog, to se prevashodno postavlja pitanje da li se ova zabrana sadržana u članu 453. ZKP odnosi i na ove odluke tj. rešenja o određivanju privremene mere za obezbeđenje imovinskopravnog zahteva oštećenog.

U vezi sa tim Vrhovni sud najpre ističe da to pitanje nije izričito regulisano ni jednom odredbom ZKP, te se mora tumačiti u duhu opštih načela krivičnog postupka.

Pre svega treba imati u vidu da je u svojoj suštini zabrana reformatio in peius pravno pravilo po kojem pravni lek koji je izjavljen samo u korist okrivljenog ne može prouzrokovati za njega nepovoljniju odluku suda, nego da taj pravni lek uopšte nije izjavio.

Ustanova reformatio in peius, odnosno zabrana preinačenja na gore, pruža pravnu sigurnost okrivljenom da pravnim lekom koji je izjavio ne može pogoršati svoj položaj. Time se omogućava sloboda ulaganja pravnog leka, bez straha da se može rešiti na štetu okrivljenog, što je u skladu sa duhom našeg krivičnog postupka, prvenstveno imajući u vidu položaj okrivljenog u krivičnom postupku, što nalažu principi pravne sigurnosti i pravičnosti.

Shodno navedenom po nalaženju Vrhovnog suda princip reformatio in peius je uvek prekršen kada je sud rešavajući samo po žalbi okrivljenog doneo odluku kojom je njegov položaj pogoršan u odnosu na odluku protiv koje je žalba izjavljena.

U konkretnom slučaju, nakon što je Viši sud u Novom Sadu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije 18.11.2022. godine doneo rešenje Kppr Po4233/22 kojim je određena privremena mera obezbeđenja imovinskopravnog zahteva oštećenog u iznosu 3.250.061,00 dinara, i zabranjeno otuđenje i opterećenje nepokretnosti četvorosoban stan broj posebnog dela .., korisne površine 114 M2, ulica ... broj .., koji se nalazi u stambeno-poslovnoj zgradi izgrađenoj na parceli broj .., upisana u listu nepokretnosti broj .. K.O. ..., vlasnika trećeg lica VV, isti sud je osporenim rešenjem Kv Po4 282/2022 od 27.12.2022. godine delimičim uvažavanjem žalbe branioca okrivljenog preinačio prvostepeno rešenje tako što je odredio privremenu meru obezbeđenja imovinskopravnog zahteva oštećenog na istoj nepokretnosti odnosno predmetnom stanu, ali opredeljujući visinu iznosa obezbeđenja imovinskopravnog zahteva na iznos od 27.298.804,00 dinara.

Po nalaženju Vrhovnog suda, okrivljeni odnosno treće lice koje je vlasnik predmetne nepokretnosti nije pretrpeo štetu niti više ograničenja svojih prava u postupku po izjavljenoj žalbi.

Naime, cilj zakonodavca, kada se ima u vidu odredba člana 453. ZKP jeste da podnosilac žalbe mora da računa na pravnu sigurnost da po izjavljenoj žalbi u svoju korist ne može proći gore nego što je prošao odlukom prvostepenog suda.

U članu 257. ZKP predmet odlučivanja je privremena mera po Zakonu o izvršenju i obezbeđnju koja se sastoji u zabrani otuđenja i opterećenja određene nepokretnosti, tačnije u ovom slučaju stana u određenoj kvadraturi i vlasnika trećeg lica kako je to navedeno u pobijanom rešenju. Sud je privremenu meru na istovetan način i istovetnim sadržajem opredelio u pogledu ograničenja prava vlasnika, u celokupnom postupku izricanja privremene mere onako kako je to propisano članom 459. tačka 2) Zakona o izvršenju i obezbeđenju, te je tako ograničenje prava vlasnika predmetne imovine upisano i u katastar bez ikakvih izmena. Iznos koji drugostepeni sud opredeljuje u izreci rešenja i koji se razlikuje od onoga u prvostepenom rešenju suda potpuno je irelevantan za sadržaj i način izvršenja privremene mere i predstavlja zapravo stvaran iznos istaknutog imovinskopravnog zahteva od strane oštećenog.

Stoga okrivljeni, odnosno vlasnik nepokretnosti nije pretrpeo nikakvu štetu koja bi se sastojala u većem ograničenju njegovih prava na predmetnoj nepokretnosti od onoga kako je to opredelio prvostepeni sud, a iznos postavljenog imovinskog zahteva svakako nije premašen u pobijanom rešenju i nije proizvoljno opredeljen.

Dakle, opredeljivanje visine iznosa koji se obezbeđuje privremenom merom (pod uslovom da ne premašuje postavljeni imovinskopravni zahtev), nema uticaja na konačnu odluku suda u krivičnom postupku o tome da li će oštećeni ostvariti pravo na imovinskopravni zahtev i koliko on iznosi, a u konkretnom postupku odlučivanja o privremenoj meri taj iznos je samo privremeno određena visina novčanog potraživanja koje se merom obezbeđuje.

Sledstveno navedenom, po nalaženju ovoga suda pobijanim rešenjem nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu je odbačen.

Naime, branilac okrivljenog pravnosnažno rešenje pobija i zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP iz razloga što je izreka nerazumljiva. Pored navedenog ističe se i bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP jer je izreka u suprotnosti sama sa sobom, kao što se navodi i bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP. Kako navedene povrede ne predstavljaju zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, to je u ovom delu zahtev branioca okrivljenog ocenjen kao nedozvoljen.

Takođe, branilac okrivljenog zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi i zbog povrede odredabe člana 32. Ustava Republike Srbije.

Kada se zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP, to se, prema odredbi člana 484. ZKP, uz zahtev mora dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava i slobode okrivljenog ili drugog učesnika u postupku, a koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima. Imajući u vidu da u konkretnom slučaju podnosilac zahteva za zaštitu zakonitosti uz zahtev nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, to je Vrhovni kasacioni sud našao da u pogledu ovih povreda zahtev za zaštitu zakonitosti nema propisan sadržaj.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA – advokata Gvozdena Grgura, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na ovu povredu odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP i člana 485. stav 4. i 485. ZKP zahtev odbacio i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Predsednik veća-sudija

Vesna Zarić,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                     Milena Rašić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić