Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljenog, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je donošenjem pobijenih presuda učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, jer je sud pogrešno primenio krivični zakon, kada je okrivljenog oglasio krivim za krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ, obzirom da se u radnjama okrivljenog mogu steći samo elementi krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ. Po stavu odbrane, krivično delo nasilje u porodici podrazumeva određeni kontinuitet za postojanje dela, po pravilu nije dovoljno jedna radnja, već je potrebno da ugrožavanje člana porodice traje neko kraće ili duže vreme i to samo u situaciji u kojoj je prouzrokovana konkretna opasnost po oštećenu, kao i da se posledica krivičnog dela sastoji u ugrožavanju spokojstva, telesnog integriteta ili duševnog stanja člana porodice, pri čemu ugroženost predstavlja jedno kontinuirano stanje u kome se nalazi član porodice i koje stanje mora trajati kraće ili duže vreme. Međutim, u konkretnom slučaju, okrivljeni je osuđen za jednokratno ponašanje, a posledica koja čini obeležje krivičnog dela – postojanje ugroženosti oštećene u izreci pobijane prvostepene presude nije opisana, već je kao posledica krivičnog dela označno nanošenje lake telesne povrede oštećenoj, a što predstavlja element krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ, a ne krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ.

Međutim, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ovi navodi zahteva ne mogu se prihvatiti kao osnovani, a ovo iz sledećih razloga:

Naime, kod krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. KZ, radi se o takozvanoj „posledičnoj radnji“ izvršenja, koja sadržajno može biti različita, ali se mora tumačiti u kontekstu načina izvršenja navedenih u članu 194. stav 1. KZ – primena nasilja, pretnja da će se napasti na život ili telo i drsko ili bezobzirno ponašanje, čime učinilac ugrožava telesni integritet ili/i duševno stanje oštećenog.

Radnja izvršenja predmetnog krivičnog dela, koja je dakle definisana posledicom, određena je trajnim glagolom, pa se, u smislu odredbe člana 112. stav 30. KZ, smatra da je delo učinjeno, ako je radnja izvršena jednom ili više puta. Pri tome, iako stoji činjenica da se radi o trajnom krivičnom delu, imajući u vidu da je posledica krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. KZ opredeljena trajnim glagolskim oblikom kao ugrožavanje spokojstva, telesnog integriteta ili duševnog stanja člana svoje porodice, po nalaženju ovoga suda krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. KZ može, međutim, postojati i onda kada je radnja izvršenja preduzeta samo jednom, dakle dovoljna je jedna radnja izvršenja koja je objektivno podobna da dovede do ugrožavanja spokojstva, telesnog integriteta ili duševnog stanja pasivnog subjekta – oštećenog, odnosno do nastupanja zabranjene posledice, a što je ovde upravo slučaj.

Naime, okrivljeni je suprotno navodima zahteva, na način opisan u izreci prvostepene presude, koja je potvrđena drugostepenom presudom, opisanim radnjama izvršenim dana 18.11.2017. godine (nakon verbalne rasprave, prišao oštećenoj, uhvatio je rukama u predelu donje vilice i za kosu, te je čeonim delom glave udario u čeoni deo njene glave, a potom uhvatio za kosu i počeo da je vuče po kuhinji, pri tom joj govoreći da kuću ne može da napusti bez dece, da ne mogu da je spasu ni šest sigurnih kuća, da će da je ubije, da će od nje da napravi ženu ili u protivnom neće da postoji, nakon čega ju je odgurnuo, te je oštećena leđima udarila u zid kuhinje, kao i skočnim zglobom leve noge, usled čega je zadobila laku telesnu povredu) – ugrozio spokojstvo i telesni integritet člana svoje porodice –vanbračne supruge oštećene BB i pri tome ostvario bitna obeležja krivičnog dela iz člana 194. stav 1. KZ.

S toga su navodi zahteva, kojima se ukazuje da je u pogledu krivičnog dela za koje je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim primenjen zakon koji se nije mogao primeniti, od strane ovog suda ocenjeni kao neosnovani.

Pored navedenog, branilac okrivljenog zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi i da je u pravnosnažnim presudama učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, jer se presuda zasniva na dokazu na kojem se po odredbama ovog zakonika ne može zasnivati i kao nezakoniti dokaz označava iskaz sudskog veštaka medicinske struke VV sa glavnog pretresa od 19.02.2020. godine, kojom prilikom se sudski veštak izjašnjavao o medicinskoj dokumentaciji dostavljenoj od strane okrivljenog AA, a da pre toga Osnovni sud u Vranju nije naredbom koja bi sadržala sve elemente koji su propisani odredbama člana 117. i 118. ZKP odredio izvođenje dokaza veštačenjem povreda okrivljenog AA.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane, a ovo iz sledećih razloga:

Iz spisa predmeta proizilazi da je sudski veštak medicinske struke VV obavio sudsko medicinsko veštačenje povreda oštećene BB u prethodnom postupku, da je odbrana dostavila medicinsku dokumentaciju za okrivljenog AA u toku postupka, da je branilac na glavnom pretresu predložio da se pozove sudski veštak VV radi pojašnjenja nalaza i mišljenja u tački 2. u pogledu povrede stopala skočnog zgloba, kom predlogu se protivio zamenik OJT, kao i punomoćnik oštećene, da je sud rešenjem na zapisniku od 13.12.2019. godine usvojio predlog odbrane da se na naredni glavni pretres pozove sudski veštak VV radi pojašnjenja nalaza, da se sudski veštak na glavnom pretresu dana 19.02.2020. godine izjašnjavao na pitanja branioca i suda, kao i da se u svom iskazu, pored ostalog izjasnio i na medicinsku dokumentaciju koja se nalazi u spisima predmeta za okrivljenog AA, konstatujući šta se u istoj nalazi.

Imajući u vidu napred navedeno, odnosno činjenicu da je u ovom krivičnom postupku određeno veštačenje od strane sudskog veštaka medicinske struke, da se sudski veštak na glavnom pretresu izjašnjavao u pogledu medicinske dokumentacije okrivljenog, koju je sam okrivljeni dostavio i to u cilju provere navoda odbrane, da je sudski veštak samo konstatovao šta piše u medicinskoj dokumentaciji, to se po stavu Vrhovnog kasacionog suda takav iskaz može koristiti kao dokaz u postupku i ne predstavlja nezakonit dokaz u smislu člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                              Predsednik veća-sudija

Irina Ristić, s.r.                                                                                     Radmila Dragičević Dičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić