Na osnovu člana 258. stav 4. ZKP, oštećenom „BB“ DOO dosuđen je imovinskopravni zahtev, pa je okrivljeni obavezan da oštećenom isplati iznos od 879.218,20 dinara u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 broj 884/20 od 22.12.2020. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA, a presuda Višeg suda u Novom Sadu – Posebnog odeljenja za suzbijanje korupcije K.Po4 broj 106/2018 od 23.09.2020. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA – advokat Vićentije Darijević, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) i stav 4. ZKP, konkretno zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP i zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati sudu na ponovni postupak i odlučivanje, ili da preinači drugostepenu presudu tako što će usvojiti žalbu branioca izjavljenu protiv prvostepene presude i osloboditi okrivljenog od optužbe.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), nakon razmatranja spisa predmeta i pravnosnažnih presuda protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, a po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u delu u kojem se odnosi na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je u predmetnom krivičnom postupku sudija Gordana Latinović učestvovala u donošenju rešenja kojim se odlučivalo o optužnom predlogu Višeg javnog tužioca u Novom Sadu, te da je isti sudija u daljem toku postupka učestvovala kao predsednik pretresnog veća koje je donelo osuđujuću presudu, dakle u donošenju meritorne odluke o optužbi, iako je shodno odredbi člana 37. stav 1. tačka 4) ZKP morala biti izuzeta od sudijske dužnosti zbog učešća u donošenju odluke o optužnom predlogu, a na koji način je učinjena navedena bitna povreda odredaba krivičnog postupka.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Vrhovni kasacioni sud ocenio je neosnovanim, iz sledećih razloga:

Prema odredbi člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija porotnik koji se morao izuzeti.

Odredbama člana 37. stav 1. tačka 1) do 4) ZKP, predviđene su situacije u kojima se sudija ili sudija porotnik mora izuzeti od vršenja sudijske dužnosti u određenom predmetu, zbog nekog određenog odnosa i povezanosti sudije sa učesnicima postupka ili sa predmetom, a pored ostalog, kada je reč o povezanosti sudije sa predmetom, u tački 4) ovog člana propisano je da sudija ne može vršiti sudijsku dužnost ako je u istom predmetu postupao kao sudija za prethodni postupak ili je odlučivao o potvrđivanju optužnice, ili je učestvovao u donošenju meritorne odluke o optužbi koja se pobija žalbom ili vanrednim pravnim lekom.

Međutim, izuzeće u smislu odredbe člana 37. stav 1. tačka 4) ZKP, u vezi prethodnog ispitivanja optužnog akta, odnosi se na redovni, a ne na skraćeni postupak.

Naime, odredbama člana 500. – 504. ZKP, koje se odnose na skraćeni postupak, propisano je, pored ostalog, da sudija prethodno ispituje da li je optužni predlog propisno sastavljen (član 501. ZKP), zatim da li postoje druge okolnosti koje privremeno sprečavaju gonjenje (član 502. ZKP), te da ukoliko sudija ne donese ni jedno od rešenja iz člana 501. stav 2., 4. i 7. i člana 502. i 503. ZKP (dakle ukoliko ne odbaci ili ne odbije optužni predlog), naredbom će odrediti dan, čas i mesto održavanja glavnog pretresa (član 504. stav 1. ZKP).

Dakle, određivanje glavnog pretresa u skraćenom postupku pretpostavlja da sudija pojedinac nije prethodno doneo ni jedno od rešenja kojim je utvrdio postojanje okolnosti koje ga sprečavaju da se upusti u meritorno raspravljanje o optužnom aktu.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o skraćenom postupku, to je sudija Gordana Latinović, kao sudija pojedinac, shodno odredbama koje važe za skraćeni postupak, imala ovlašćenje da donese rešenje kojim se odlučuje o optužnom predlogu protiv okrivljenog, a zatim i da učestvuje kao sudija pojedinac prilikom donošenja meritorne odluke, i suprotno navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, ovakvo njeno postupanje ne predstavlja bitnu povrdu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, niti njeno postupanje prilikom donošenja odluke o optužnom aktu predstavlja razlog za izuzeće prilikom donošenja meritorne odluke u smislu člana 37. stav 1. tačka 4) ZKP.

Iz navedenih razloga, navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, odbijeni su kao neosnovani.

Isti zahtev je u ostalom delu odbačen, iz sledećih razloga:

U ostalom delu, branilac okrivljenog ukazuje na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, i s tim u vezi navodi da je osudom okrivljenog za krivično delo iz člana 238. KZ došlo do „grube povrede krivičnog zakona na štetu okrivljenog, iz razloga što je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti, a i krivično delo za koje je okrivljeni osuđen nije krivično delo“.

U vezi povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, u zahtevu se ističe da je izmenama Krivičnog zakonika, koje su stupile na snagu 01.03.2018. godine, krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. KZ dekriminalizovano, a iz kojih razloga je prema stavu branioca prvostepeni sud morao primeniti odredbu člana 423. stav 1. ZKP i okrivljenog osloboditi od optužbe, obzirom da krivično delo iz člana 238. KZ više ne postoji.

Odredbom člana 486. stav 2. ZKP propisano je da o zahtevu za zaštitu zakonitosti, koji je podnet zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP) Vrhovni kasacioni sud odlučuje samo ako smatra da je reč o pitanju od značaja za pravilnu ili ujednačenu primenu prava.

Kako je branilac okrivljenog zahtev za zaštitu zakonitosti u ovom delu podneo zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP u odnosu na krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 4) KZ, a koja povreda zakona je identična povredi o kojoj se Vrhovni kasacioni sud već izjasnio u svojim ranijim presudama Kzz 907/18 od 11.09.2018. godine, Kzz 141/19 od 20.02.2019. godine i Kzz 1007/19 od 24.10.2019. godine (koje presude su dostupne licima koja za to imaju prvni interes i od značaja su za ujednačenu primenu prava), te kojima je o istovetnom pravnom pitanju već odlučeno i odbijeni su kao neosnovani zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih donošenjem meritorne odluke o pitanju od značaja za pravilnu primenu prava, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu odbacio, nalazeći da izneta povreda krivičnog zakona iz člna 439. tačka 1) ZKP na koju se ukazuje u podnetom zahtevu, nije od značaja za pravilnu ili ujednačenu primenu prava, te nije potrebno ponovno odlučivanje o istom pravnom pitanju.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog odbačen je i u delu u kojem se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, obzirom da zahtev u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj.

Naime, branilac okrivljenog je kao razlog za podnošenje ovog vanrednog prvnog leka naveo navedenu povredu krivičnog zakona, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom preko branioca, međutim, u obrazloženju zahteva nijednom rečju nije naveo u čemu se konkretno sastoji ova povreda zakona. Stoga je Vrhovni kasacioni sud našao da u ovom delu podneti zahtev nema zakonom propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP, koja nalaže obavezu navođenja u zahtevu za zaštitu zakonitosti razloga za njegovo podnošenje, a što u slučaju isticanja povrede zakona podrazumeva ne samo opredeljenje o kojoj povredi zakona je reč, već i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji, a imajući u vidu da Vrhovni kasacioni sud nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se konkretno ogleda povreda zakona na koju se zahtevom za zaštitu zakonitosti ukazuje, već pravnosnažnu odluku ili postupak koji je prethodio njenom donošenju ispituje u okviru razloga (član 485. stav 1. ZKP), dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP u delu u kojem je zahtev odbijen kao neosnovan, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 3) i 4) ZKP, u delu u kojem je zahtev odbačen jer nema zakonom propisan sadržaj, odnosno jer nije od značaja za pravilnu ili ujednačenu primenu prava, doneta je odluka kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                            Predsednik veća-sudija,

Snežana Medenica, s.r.                                                                                                        Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić