Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog S.M. - advokat D.Đ., zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP, s tim što iz obrazloženja proizilazi da ukazuje i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP, te na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud utvrdi da je pravnosnažnom presudom učinjena povreda zakona na štetu okrivljenog i donese presudu kojom se pravnosnažna presuda preinačava u oslobađajuću, jer delo za koje je osuđen nije krivično delo.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u delu u kojem se odnosi na povredu zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Pozivajući se na povredu zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP, branilac okrivljenog S.M. u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da delo zbog kojeg je okrivljeni oglašen krivim po zakonu nije krivično delo. S tim u vezi, u zahtevu se ističe da je u izreci pravnosnažne presude opisano izvršenje krivičnog dela iz člana 210. KZ u pokušaju, obzirom da do oduzimanja imovine u konkretnom slučaju nije ni došlo, te da je prema odredbi člana 30. stav 1. KZ kažnjiv samo pokušaj krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, pa kako je za krivično delo iz člana 210. KZ propisana novčana kazna ili zatvor do šest meseci, to prema stavu branioca okrivljenog krivično delo zbog kojeg je okrivljeni oglašen krivim po zakonu nije krivično delo, a zbog čega je okrivljenog valjalo osloboditi od optužbe.

Izloženi navodi zahteva se, po oceni ovoga suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Prema izreci pravnosnažne presude, okrivljeni S.M. je kritičnom prilikom oduzeo tuđu pokretnu stvar, vlasništvo oštećenog PD „T.“ K., na taj način što je neopaženo oduzeo 4 plastična balona zapremnine oko po 5 litara nafte, ukupno oko 20 litara nafte u vrednosti od 3.000,00 dinara na štetu oštećenog, u nameri da prisvajanjem oduzete nafte pribavi sebi malu protivpravnu imovinsku korist.

Kako prema odredbi člana 30. stav 1. KZ pokušaj krivičnog dela postoji kada učinilac sa umišljajem započne izvršenje krivičnog dela, ali ga ne dovrši, imajući u vidu da iz izreke pravnosnažne presude jasno proizilazi da je okrivljeni kritičnom prilikom od oštećenog oduzeo 4 plastična balona (ukupno 20 litara) nafte, vrednosti 3.000,00 dinara, dakle da je u konkretnom slučaju rač o dovršenom krivičnom delu, to su neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje da je pravnosnažnom presudom učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP, jer su u izreci presude jasno navedena sva obeležja izvršenog krivičnog dela sitne krađe iz člana 201. stav 1. KZ, za koje je okrivljeni oglašen krivim.

U ostalom delu, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, odbačen je kao nedozvoljen.

Ovo stoga što se u ostalom delu zahtevom za zaštitu zakonitosti ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP isticanjem da je izreka pravnosnažne presude protivrečna samoj sebi, da uopšte nema razloga, te da su razlozi izneti u pobijanoj presudi nejasni i u znatnoj meri protivrečni, kao i na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza ukazivanjem da je pravnosnažna presuda zasnovana na iskazu svedoka I.Đ. koji se ne može prihvatiti kao istinit, da u toku postupka nije dokazano da li se u balonima nalazila nafta ili neka druga tečnost, niti je dokazano da 20 litara nafte iznosi 3.000,00 dinara, a zbog čega je prema stavu branioca, shodno članu 16. ZKP, sud bio u obavezi da oslobodi okrivljenog od optužbe zbog nedostatka dokaza.

Kako okrivljeni preko svog branioca, a i sam branilac koji u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni (član 71. tačka 5. ZKP), zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti samo iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 4. ZKP, dakle zbog povreda odredaba člana 74 član 438. stav 1. tač. 1. i 4. i tačka 7. do 10. i stav 2. tačka 1, član 439. tačka 1. do 3. i član 441. st. 3. i 4.) ZKP učinjenih u prvostepenom postupku i u postupku pred apelacionim sudom, imajući u vidu da u ostalom delu zahteva branilac okrivljenog ukakzuje na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP, te na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza, iz kojih razloga u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP podnošenje ovog vanrednog pravnog leka nije dozvoljeno okrivljenom i njegovom braniocu, to je u ovom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog S.M. odbačen kao nedozvoljen, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2. ZKP.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP u odnosu na odbijajući deo, te na osnovu člana 485. stav 4. u vezi sa članom 487. stav 1. tačka 2. ZKP u delu u kojem je zahtev odbačen kao nedozvoljen, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik                                                                                                    Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                               Nevenka Važić, s.r.