Nakon što je primerak zahteva, u smislu odredbe člana 488. stav 1. ZKP, dostavio Republičkom javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća o kojoj, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije obavestio javnog tužioca i branioca, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo sednici bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća, Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okr. S.T. neosnovan je u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. i stav 4. u vezi člana 439. tačka 1. ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen i bez propisanog sadržaja.

Branilac okrivljenog u zahtevu navodi da je okr. S.T. kritičnom prilikom postupao u nužnoj odbrani a krivično delo izvršeno u nužnoj odbrani nije krivično delo, zbog čega je okrivljenog trebalo osloboditi od optužbe. Kako je okr. S.T. oglašen krivim za krivično delo iz člana 194. stav 2. u vezi stava 1. KZ, to je i povređen krivični zakon iz člana 485. stav 1. tačka 1. i stav 4. ZKP. Iako branilac u zahtevu to precizno ne opredeljuje, iz citiranih navoda proizilazi da je u konkretnom slučaju povređen krivični zakon po pitanju da li je delo za koje je okrivljen oglašen krivim krivično delo – član 439. tačka 1. ZKP.

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud je ispitao shodno odredbi člana 604. stav 1. ZKP, pa je našao:

Neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti ukazuje na povredu zakona iz člana 485. u vezi člana 439. tačka 1. ZKP, odnosno povredu zakona iz člana 369. tačka 1. ZKP važećeg u vreme donošenja prvostepene presude (''Službeni list SRJ'', br. 70/01 i 68/02 i ''Službeni glasnik RS'', br. 58/04 ... 76/10).

Naime, okrivljeni S.T. kritičnom prilikom nije postupao u nužnoj odbrani, pa je prvostepeni sud pravilno primenio krivični zakon kada je okrivljenog oglasio krivim za krivično delo iz člana 194. stav 2. tačka 1. KZ. Pri tome, prvostepeni sud se u razlozima presude bavio pitanjem eventualnog postojanja nužne odbrane, pa je našao da okrivljeni nije postupao u nužnoj odbrani, jer je oštećenu napao nakon što je napad od strane oštećene bio prestao. Takođe, na navedenu povredu zakona okrivljeni i njegov branilac ukazivali su i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i o tome na strani 4 u drugom stavu i na strani 5 u prvom stavu dao dovoljne i jasne razloge koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata i, u smislu člana 491. stav 2. ZKP, na njih upućuje.

Navodima da je izreka prvostepene presude nerazumljiva, protivrečna sama sebi i razlozima presude, da u presudi nisu navedeni razlozi o odlučnim činjenicama a da su dati razlozi nejasni i u znatnoj meri protivrečni kao i da o odlučnim činjenicama postoji znatna protivrečnost između onog što se navodi u razlozima presude o sadržini isprave i zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava i zapisnika, zatim da su nižestepeni sudovi u obrazloženjima ''osporenih presuda'' izneli netačne podatke koji se odnose na sadržaj odbrane okr. S.T., branilac ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP odnosno člana 368. stav 1. tačka 11. ranije važećeg ZKP, što, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, ne može biti razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, pa je zahtev branioca okr. S.T. u ovom delu nedozvoljen.

Ostalim navodima zahteva branilac polemiše sa ocenom izvedenih dokaza od strane nižestepenih sudova i iznosi sopstvenu ocenu izvedenih dokaza, iskaza saslušanih svedoka i veštačenja doktora specijaliste urgentne medicine od 29.05.2012. godine. Ovim navodima zahteva branilac u suštini osporava činjenično stanje utvrđeno prvostepenom i potvrđeno drugostepenom presudom, te kako ni pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, ne može biti razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog i u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Navodi zahteva da su u redovnom postupku povređena ustavna prava okrivljenog na pravično suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i pravo na jednaku zaštitu prava i pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 1. Ustava RS, nisu mogli biti predmet ispitivanja od strane Vrhovnog kasacionog suda, s obzirom na to da kada se zahtev podnosi zbog povrede ljudskog prava zajemčenog Ustavom, ta povreda mora biti utvrđena odlukom Ustavnog suda i takva odluka mora biti dostavljena uz zahtev za zaštitu zakonitosti, a u konkretnom slučaju takva odluka nije dostavljena. Stoga zahtev za zaštitu zakonitosti u odnosu na istaknute povrede zajemčene Ustavom nema propisan sadržaj.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredaba člana 491. st. 1. i 2. ZKP, člana 487. stav 1. tačka 2. u vezi člana 485. stav 4. i člana 487. stav 1. tačka 3. u vezi člana 484. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar - savetnik                                                                                                    Predsednik veća-sudija

Dragana Vuksanović, s.r.                                                                                               Dragiša Đorđević, s.r.