U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Radmile Dragičević Dičić, predsednika veća, Biljane Sinanović, Dubravke Damjanović, Dragomira Milojevića i Dragana Aćimovića, članova veća, sa savetnikom Andreom Jakovljević, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog AA, zbog krivičnog dela nedozvoljeno skladištenje robe iz člana 176a stav 1. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Tatjane Vasović, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Smederevu K 14/20 od 02.03.2020. godine i Višeg suda u Smederevu Kž1 62/20 od 29.07.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 11.03.2021. godine, jednoglasno je doneo:

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Tatjane Vasović, podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Smederevu K 14/20 od 02.03.2020. godine i Višeg suda u Smederevu Kž1 62/20 od 29.07.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Smederevu K 14/20 od 02.03.2020. godine okrivljeni AA oglašen je krivim zbog krivičnog dela nedozvoljeno skladištenje robe iz člana 176a stav 1. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji pa mu je izrečena uslovna osuda kojom mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 6 meseci, koja se neće izvršiti ukoliko okrivljeni za vreme proveravanja u trajanju od 2 godine od dana pravnosnažnosti presude, ne učini novo krivično delo i okrivljeni je osuđen na novčanu kaznu u iznosu od 50.000,00 dinara, koju je dužan da plati u roku od 30 dana, od dana pravnosnažnosti presude, s tim da će ista, ukoliko ne bude plaćena u ostavljenom roku, biti zamenjena kaznom zatvora, tako što će se za svakih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora. Na osnovu člana 176a stav 3. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, od okrivljenog je oduzeta roba, po potvrdi o privremeno oduzetim predmetima PU Smederevo od 16.04.2019. godine, „koja čini sastavni deo presude“.

Istom presudom, okrivljeni je obavezan da plati sudu na ime paušala iznos od 5.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Višeg suda u Smederevu Kž1 62/20 od 29.07.2020. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA, advokata Tatjane Vasović i prvostepena presuda, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podnela branilac okrivljenog AA, advokat Tatjana Vasović zbog povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1), 2) i 3) i člana 441. stav 3. i 4. ZKP, kao i zbog „svih ostalih povreda predviđenih članom 438. i 439. ZKP“, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje ili drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje ili da obe nižestepene presude preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe. Predložila je da zajedno sa okrivljenim bude pozvana na javnu sednicu.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, je neosnovan.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti zapravo ističe da je za postojanje krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim i osuđen pravnosnažnom presudom potrebno da se radi o robi koja je namenjena daljem prometu i koja je u vlasništvu drugog lica, a ne u vlasništvu lica koje skladišti robu - okrivljenog, što u konkretnom slučaju, prema stavu branioca, nije slučaj.

Suprotno iznetim navodima, Vrhovni kasacioni sud nalazi da pravnosnažnim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz 439. tačka 1) ZKP, obzirom da je prvostepeni sud u konkretnom slučaju pravilno primenio zakon kada je radnje okrivljenog opisane u izreci prvostepene presude pravno kvalifikovao kao krivično delo nedozvoljeno skladištenje robe iz člana 176a stav 1. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji.

Naime, isti navodi, sadržani u zahtevu za zaštitu zakonitosti, bili su predmet razmatranja Višeg suda u Smederevu koji je u ovom krivičnom postupku postupao u drugom stepenu po žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude. Viši sud u Smederevu, kao drugostepeni je ove navode ocenio neosnovanim i na strani 3. u stavu drugom, trećem i četvrtom drugostepene presude Kž1 62/20 od 29.07.2020. godine, izneo razloge koje Vrhovni kasacioni sud prihvata kao pravilne, te u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na ove razloge i upućuje.

Nadalje, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti, kao razlog podnošenja zahteva ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP. Međutim, navedenu povredu obrazlaže navodima koji se tiču primene člana 176a stav 2. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, a koja odredba se uopšte i ne odnosi na okrivljenog, te nadalje osporavajući razloge pravnosnažne presude, te posebno ukazujući da je sud propustio da obrazloži primenu blažeg propisa, u konkretnom slučaju, pozivajući se na odredbe člana 39., 63. i 88. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, kao i člana 2. i 9. Zakona o akcizama, što zapravo predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, koju takođe ističe kao razlog podnošenja zahteva.

Ostalim navodima zahteva, pored interpretiranja zakonskih odredbi i iznošenja sopstvenog tumačenja istih, branilac okrivljenog zapravo osporava činjenična utvrđenja suda i polemiše sa postojanjem direktnog umišljaja kod okrivljenog, kao i sa nastupanjem zastarelosti krivičnog gonjenja, čime zapravo ukazuje na povredu člana 440. ZKP.

Međutim, kako bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP i povreda člana 440. ZKP, ne predstavljaju zakonom dozvoljene razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, to se Vrhovni kasacioni sud u razmatranje istih nije upuštao.

Branilac okrivljenog, kao razlog podnošenja zahteva navodi i „ostale povrede predviđene članom 438. i 439. ZKP“, kao i povrede zakona iz člana 441. stav 3. i 4. ZKP, ali ne konkretizuje u čemu se te povrede ogledaju. Kako Vrhovni kasacioni sud pravnosnažnu odluku i postupak koji je prethodio njenom donošenju ispituje samo u okviru razloga, dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti u smislu člana 489. stav 1. ZKP i nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se konkretno ogleda istaknuta povreda zakona na koju se zahtevom samo ukazuje, to se ovaj sud u razmatranje i ocenu ovih povreda, takođe nije upuštao.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. i 2. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                 Predsednik veća-sudija

Andrea Jakovljević, s.r.                                                                                           Radmila Dragičević Dičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić