Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 br.4270/13 od 09.12.2013. godine, žalba branioca okrivljenog K.D. – advokata D.T. odbijena je kao neosnovana, a presuda Osnovnog suda u Kikindi K br.495/13 od 15.10.2013. godine, potvrđena.

Branilac okrivljenog K.D. – advokat D.T., podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti samo protiv pravnosnažne presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 br.4270/13 od 09.12.2013. godine, na osnovu člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP, zbog povrede zakona i bitnih povreda odredaba ZKP, s tim što iz obrazloženja proizilazi da je zahtev podnet zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP, te povrede odredaba članova 451, 428. stav 8, 83, 416. stav 2, 395. i 447. stav 2. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijanu presudu ili da je preinači tako što će odbaciti ili odbiti optužni predlog protiv okrivljenog.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnom presudom protiv koje je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti u delu u koji se odnosi na povredu zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP je neosnovan, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Pozivajući se na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP, branilac okrivljenog K.D. ističe da Apelacioni sud u Novom Sadu, kao drugostepeni, nije odgovorio na žalbene navode odbrane kojima se ukazuje da prvostepeni sud u pobijanoj presudi nije naveo jasne razloge koji se odnose na bitne elemente krivičnog dela prevare u pokušaju iz člana 208. stav 1. u vezi sa članom 30. KZ, zbog kojeg je okrivljeni oglašen krivim. S tim u vezi, u zahtevu se navodi da u konkretnom slučaju ni optužnim aktom, a ni presudom nije utvrđena visina eventualne protivpravne imovinske koristi, koja je, inače, opredeljujuća kako za pojedine stavove krivičnog dela iz člana 208. KZ, tako i za postojanje krivičnog dela u smislu odredbe člana 18. KZ, kojim je propisano da nije krivično delo ono koje, iako sadrži obeležja krivičnog dela, predstavlja delo malog značaja. Dakle zahtevom branioca okrivljenog u suštini se ukazuje da krivično delo zbog kojeg je okrivljeni oglašen krivim nije krivično delo, jer je u pitanju delo malog značaja.

Međutim, izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti se, po oceni ovoga suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Suprotno iznetim navodima, iz izreke prvostepene presude jasno proizilaze bitna obeležja krivičnog dela prevare u pokušaju iz člana 208. stav 1. u vezi člana 30. KZ, zbog kojeg je okrivljeni K.D. oglašen krivim. Prema navodima izreke, okrivljeni je kritičnog dana, u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist, pokušao da lažnim prikazivanjem činjenica dovede drugoga (službenike Uprave za trezor) u zabludu, tako što je prilikom podnošenja zahteva za refakciju i regresiranje dizel goriva za setvu, u prostorijama Uprave za trezor – Filijala K., priložio lažne fiskalne račune izdate na benzinskoj stanici u K., lažno prikazujući činjenicu da je na ovoj pumpi kupio dizel gorivo u ukupnoj količini od 950,32 litra.

Kako, dakle, iz izreke prvostepene presude, jasno proizilaze kako objektivna, tako i subjektivna obeležja krivičnog dela iz člana 208. stav 1. u vezi sa članom 30. KZ zbog kojeg je okrivljeni oglašen krivim, imajući u vidu i činjenicu da je u obrazloženju presude jasno navedeno da se lažni fiskalni računi koje je okrivljeni podneo Upravi za trezor odnose na navodnu kupovinu goriva u količini od 950,32 litra, ukupne vrednosti 145.303,00 dinara, to su navodi zahteva – da prvostepeni sud nije izneo jasne razloge koji se odnose na bitne elemente predmetnog krivičnog dela, te da se u konkretnom slučaju radi o delu malog značaja, ocenjeni neosnovanim.

Da bi se radilo o delu malog značaja, neophodno je ostvarenje tri kumulativna uslova - da je stepen krivice učinioca nizak, da su štetne posledice odsutne ili neznatne i da opšta svrha krivičnih sankcija ne zahteva izricanje krivičnih sankcija, dakle, relevantne su kako okolnosti vezane za samo delo, tako i za učinioca dela. U konkretnom slučaju, okrivljeni je, kako je to utvrđeno pravnosnažnom presudom, postupao u nameri da pribavi sebi protivpravnu imovinsku korist, i to dovođenjem u zabludu službenika Uprave za trezor – Filijala K., da mu na štetu budžeta RS izvrše povraćaj iznosa novca koji je navodno potrošio prilikom kupovine goriva, pri čemu je predao lažne fiskalne račune o kupovini goriva na benzinskoj stanici, uz zahtev za rafakciju i regresiranje dizel goriva za setvu, pa kada se ima u vidu da je okrivljeni predao račun za navodnu kupovinu goriva u količini od 950,32 litra, ukupne vrednosti 145.303,00 dinara, to je očigledno da se u konkretnom slučaju ne može raditi o delu malog značaja, kako se to neosnovano ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog.

Iz navedenih razloga, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, u delu u kojem se ukazuje na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP, ocenjeni su neosnovanim.

Ostalim navodima zahteva, ukazuje se na povrede odredaba člana 451, 428. stav 8, 83, 416. stav 2, 395, te 447. stav 2. ZKP, iz kojih razloga podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenima i braniocima okrivljenih nije dozvoljeno.

Naime, odredbom člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP, propisano je da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti ako je pravnosnažnom odlukom ili odlukom u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređen zakon, a odredbom stava 4. istog člana određeni su uslovi pod kojima okrivljeni, preko svog branioca, može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povreda zakona, i to taksativnim nabrajanjem povreda koje mogu biti učinjene u postupku pred prvostepenim i pred apelacionim sudom (član 74, člana 438. stav 1. tač. 1. i 4. i tačka 7. do 10. i stav 2. tačka 1, član 439. tač. 1. do 3. i člana 441. st. 3. i 4. ZKP).

Dakle, citiranim zakonskim odredbama, pravo okrivljenog i njegovog branioca na podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti ograničeno je u pogledu razloga isključivo na ove povrede.

Imajući u vidu da se u ostalom delu navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje na povrede odredaba članova 451, 428. stav 8, 83, 416. stav 2, 395. i 447. stav 2. ZKP, koje u smislu člana 485. stav 4. ZKP ne predstavljaju dozvoljen razlog za podnošenje zahteva okrivljenima i njihovim braniocima, to je Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2. u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP u ovom delu zahtev odbacio kao nedozvoljen.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP u vezi sa članom 487. stav 1. tačka 2. ZKP, doneta je odluka kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                        Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                   Nevenka Važić, s.r.