Drugim stavom izreke navedene presude, okrivljeni VV, GG, DD i ĐĐ, su na osnovu odredbe člana 423. tačka 2) ZKP, oslobođeni od optužbe, zbog izvršenja po jednog krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 288. stav 4. u vezi člana 278. stav 5. u vezi stava 1., 2. i 3. Krivičnog zakonika i odlučeno je da troškovi krivičnog postupka u ovom delu, padaju na teret budžetskih sredstava suda, dok su oštećeni, koji su navedeni u izreci presude, radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva, upućeni na parnicu.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 324/22 od 26.10.2022. godine, odbijene su kao neosnovane žalba VJT u Kragujevcu, okrivljenog BB i branioca AA i prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahteve za zaštitu zakonitosti blagovremeno su podneli:

- branilac okrivljenog BB, advokat Goran Brdar, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev za zaštitu zakonitosti i preinači pobijane presude i okrivljenog oslobodi od optužbe ili da iste ukine, u odnosu na ovog okrivljenog i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje i odredi da se izvršenje pravnosnažne odluke suda odloži, do okončanja postupka po vanrednom pravnom leku,

- branilac okrivljenog AA, advokat Milan Ćurčić zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) i stav 2. tačka 1) ZKP i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud ukine pobijane presude, u stavu prvom izreke, i predmet u tom delu vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu i odredi da se izvršenje pravnosnažne odluke suda odloži, do okončanja postupka po vanrednom pravnom leku.

Vrhovni sud je dostavio primerke zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branilaca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv koje su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, pa je po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih BB i AA, su neosnovani.

Branilac okrivljenog BB, advokat Goran Brdar u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, odnosno da delo za koje je ovaj okrivljeni oglašen krivim nije krivično delo, iz razloga što je krivično delo iz člana 410. stav 5. Krivičnog zakonika, blanketnog karaktera i mora da sadrži konkretnu blankentnu normu po kojoj je okrivljeni propustio da postupi u okviru svoje nadležnosti shodno Uputstvu o primeni mera bezbednosti i zdravlja na radu u TRZ ... od 2015. godine, u smislu navođenja njene sadržine kao i radnje koju je okrivljeni preduzeo ili propustio da preduzme protivno tom propisu. Međutim, imajući u vidu da je sud u izreci presude samo numerički označio prekršene blanketne norme, to po stavu branioca iz izreke presude nije moguće utvrditi da li je postupanje okrivljenog bilo suprotno tim propisima odnosno da li je okrivljeni propustio da postupi po onome na šta je tim propisima bio obavezan i šta, pa samim tim predmetno postupanje ne sadrži sve bitne elemente krivičnog dela za koje je oglašen krivim.

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog BB, po oceni Vrhovnog suda, nisu osnovani.

Odredbom člana 410. stav 1. Krivičnog zakonika, propisano je kažnjavanje vojnog starešine koji u okviru svoje nadležnosti propusti da preduzme propisane, naređene ili druge očigledno potrebne mere za obezbeđenje jedinice, čuvanje života i zdravlja ljudi koji su mu povereni, za osiguranje i održavanje u ispravnom stanju objekata, predmeta i sredstava koji služe borbenoj gotovosti, za uredno snabdevanje hranom ili vojnom opremom ili za čuvanje i negu stoke, ili da se na vreme i uredno izvrše osiguravajući radovi ili obezbeđenje objekata koji su mu povereni, pa time dovede u opasnost život ljudi ili teško ugrozi zdravlje ljudi ili imovinu velike vrednosti. U stavu 2. istog člana, propisano je da ovaj oblik krivičnog dela postoji ako je usled dela iz stava 1. ovog člana nastupila teška telesna povreda ili imovinska šteta velikih razmera ili su nastupile druge teške posledice, a krivično delo iz stava 3. istog člana postoji ako je usled dela iz stava 1. ovog člana nastupila smrt jednog ili više lica, dok krivično delo iz stava 4. ove odredbe postoji ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno iz nehata, a stavom 5. istog člana propisano je postojanje ovog oblika krivičnog dela ako je usled dela iz stava 4. ovog člana nastupila posledica iz stava 2. ovog člana ili ako je nastupila posledica iz stava 3. ovog člana.

U konkretnom slučaju u izreci pobijane presude Višeg suda u Kragujevcu K 59/18 od 17.12.2021. godine navedeno je da je u vreme i mestu označenom u izreci presude, okrivljeni BB kao vojni starešina – potpukovnik na dužnosti direktora u Tehničko remontnom zavodu NH „EE“ u ..., svestan značaja svog dela i sposoban da upravlja svojim postupcima, kao neposredno pretpostavljeni prema organizacijskoj strukturi u TRZ ..., koordinirajući i nadzirući rad zamenika direktora, referenta za bezbednost i zdravlje na radu i načelnika sektora, propustio da u okviru svoje nadležnosti pruži uputstva, preduzme propisane, naređene i druge očigledno potrebne mere iz oblasti bezbednosti i zdravlja na radu u objektima, na radnim mestima i u radnoj okolini za čuvanje života i zdravlja ljudi i obezbeđenje objekata koji su mu povereni, shodno Uputstvu o primeni mera bezbednosti i zdravlja na radu u TRZ ... od 2015. godine, tačke 2.1, 3.3, 3.3.1 i 3.3.2, Uputstvu za rad skladišta ubojnih sredstava (TU-V, 5105), tačke 3.3.1 – 3.6.8 i Tehnološkim postupcima rada sa normativom vremena i materijala za delaboraciju infracrvenih mamaca – IC-3 M91, IC-5 M92, mina tromblonskih kumulativnih M60, M60P1, M60P2, kao i IC-1 M91 i antiradarskih patrona PA-1 M82 SČ 9201, za koje je nije bio usvojen Tehnološki postupak rada, pa kako je bio odgovoran za funkcionisanje sistema bezbednosti i zaštite zdravlja na radu, zaštite od požara i eksplozije, usled čega je nastupila smrt više lica, tako što je u objektima broj 28 i 29 TRZ ... propustio da prekine rad koji se dana 25.01. i 26.01, kao i 08.02., 09.02., 10.02. i 28.02.2017. godine, odvijao suprotno napred navedenim propisima i tehničkim pravilima o merama bezbednosti i zaštite na radu, iako je bio svestan da iz napred navedenih razloga može doći do ugrožavanja života i zdravlja ljudi i nastupanja imovinske štete većih razmera i smrti više lica, ali je olako držao da do toga neće doći ili da zabranjena posledica neće nastupiti, a do koje je došlo, jer je ubrzavan postupak delaboracije rashodovanih ubojnih sredstava po radnom zadatku i potpisanom ugovoru za delaboraciju između NATO agencije za podršku i nabavke i TRZ ..., sa rokom važenja od 01.09.2016. godine do 31.08.2019. godine, pri čemu mesečnim operativnim planom rada za januar i februar 2017. godine, nije bilo predviđeno osposobljavanje kadrova, a pri tome nije tražio odobrenje od pretpostavljene komande za olakšanje ili izuzeće nekih mera bezbednosti, pri čemu bi bile propisane odgovarajuće dodatne mere, pa kada je dana 28.02.2017. godine oko 13,25 časova, iniciran požar u radionici 28 u boksu 10, pri tehnološkoj operaciji ....i kako se u objektima 28 i 29 radila istovremeno delaboracija dve vrste nekompatibilnih ubojnih sredstava i to......i bila znatno veća količina ubojnih sredstava od dozvoljene, prema Tehnološkom postupku rada sa normativom vremena i materijala za delaboraciju, koja mora uvek biti na najnižoj vrednosti....., a i neiznošenjem municijskih elemenata koji se dobijaju procesom delaboracije, našle su se količine UBS veće od dozvoljenih i time znatno veća količina ekploziva od dozvoljene i to......iz kog razloga se požar proširio na objekte – radionice broj 27 i 29...., a usled širenja toplote i produkata sagorevanja oko 15,20 časova došlo je do aktiviranja i ekspolozije uskladištenih formacijskih ubojnih sredstava, kojom prilikom je udarni talas iz objekta 28 išao ka objektu 52 i uvis i objekti su urušeni, a od dejstva udarnog talasa, od parčadi i delova konstrukcija koji se razleću, smrtno su stradala četiri lica, dok je više lica zadobilo teške telesne povrede opisane u izreci presude, a izvestan broj lica i lake telesne povrede, takođe opisane u izreci i nastupila je materijalna šteta u TRZ ... u iznosu od 123.447.000,00 dinara i po sredstva i opremu Vatrogasno spasilačke brigade Kragujevac u iznosu od 1.156.000,00 dinara, sve u ukupnom iznosu od 124.603.000,00 dinara.

Iz navedenog proizilazi da je u izreci presude detaljno opisana radnja izvršenja krivičnog dela, koja se sastoji u propuštanju okrivljenog AA, kao vojnog starešine sa činom potpukovnika, da pruži uputstva, preduzme propisane, naređene i druge očigledno potrebne mere iz oblasti bezbednosti i zdravlja na radu u objektima TRZ ..., koji su mu povereni, što je u izreci presude jasno navedeno, uz opis mera i postupaka koje je propustio da preduzme. U izreci presude naveden je i opisan zakonski osnov i konkretizovani su propisi (Uputstvo o primeni mera bezbednosti i zdravlja na radu u TRZ ... od 2015. godine, tačke 2.1, 3.3, 3.3.1 i 3.3.2, Uputstvo za rad skladišta ubojnih sredstava (TU-V, 5105), tačke 3.3.1 – 3.6.8 i Tehnološki postupci rada sa normativom vremena i materijala za delaboraciju infracrvenih mamaca – IC-3 M91, IC-5 M92, mina tromblonskih kumulativnih M60, M60P1, M60P2, kao i IC-1 M91 i antiradarskih patrona PA-1 M82 SČ 9201), u skladu sa kojima je okrivljeni BB bio dužan da postupi u okviru svoje nadležnosti, a usled čijih propuštanja su smrtno stradala četiri lica, više lica je zadobilo lake i teške telesne povrede, čija vrsta i lokalizacija su jasno opisane u izreci presude i naneta je imovinska šteta velikih razmera.

Shodno tome, po oceni Vrhovnog suda, izrekom pravnosnažne presude su utvrđene sve činjenice i okolnosti, kako objektivne koje se odnose na samu radnju izvršenja okrivljenog odnosno propuste okrivljenog da postupi u skladu sa Uputstvima o potrebnim merama i postupcima iz oblasti bezbednosti i zdravlja na radu, uz jasno navođenje odredbi materijalnopravnih propisa kojima su te mere propisane, tako i subjektivne koje se odnose na uračunljivost i krivicu okrivljenog, čiji je oblik odnosno stepen opredeljen kao svesni nehat, a koje predstavljaju zakonska obeležja krivičnog dela nepreduzimanje mera za obezbeđenje vojne jedinice iz člana 410. stav 5. u vezi stava 1., 2, 3. i 4. Krivičnog zakonika, za koje je okrivljeni BB oglašen krivim i osuđen.

Pri tome, Vrhovni sud nalazi da okolnost što u konkretnom slučaju u izreci presude nije navedena sadržina prekršenih blanketnih propisa, na koju ukazuje branilac u podnetom zahtevu, nije od značaja za postojanje konkretnog krivičnog dela, imajući u vidu da izreka presude sadrži opis radnji koje je okrivljeni bio dužan da preduzme u skladu sa svojim zakonskim obavezama, a koje nije preduzeo, što čini bitne elemente tog krivičnog dela, kako su oni propisani u zakonu, kao i preciznu identifikaciju normi sadržanih u materijalnopravnim propisima - internim aktima TRZ ..., koji dopunjavaju dispoziciju krivičnog dela iz člana 410. Krivičnog zakonika, na koji način je udovoljeno zahtevu za konkretizacijom opisa krivičnog dela, iz kog razloga su navodi branioca okrivljenog da su pobijane pravnosnažne presude donete uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ocenjeni kao neosnovani.

Pored ovoga, branioci okrivljenih BB i AA, podnetim zahtevima za zaštitu zakonitosti ukazuju na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) u vezi člana 419. ZKP, navodeći da se pravnosnažne presude zasnivaju na dokazima koji nisu izvedeni na glavnom pretresu.

Iste navode, sadržane u zahtevima za zaštitu zakonitosti, odbrana je isticala i u žalbi izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Kragujevcu K 59/18 od 17.12.2021. godine, a Apelacioni sud u Kragujevcu, kao drugostepeni, je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i da se pravnosnažne presude isključivo zasnivaju na dokazima koji su izvedeni na glavnom pretresu, što proizilazi iz zapisnika o glavnom pretresu od 23.11. 2021. godine, na kome je sud, između ostalog, izvršio uvid u sve pisane dokaze predložene optužnim aktom javnog tužioca, kao i u dokaze predložene od strane odbrane, koje je zatim taksativno naveo u obrazloženju pobijane presude i dao njihovu ocenu, o čemu je na strani 6. u poslednjem stavu i na strani 7. u prvom stavu obrazloženja presude Kž1 324/22 od 26.10.2022. godine, drugostepeni sud izneo razloge koje u svemu prihvata Vrhovni sud i na iste upućuje, shodno odredbi člana 491. stav 2. ZKP.

Na istu povredu postupka, branioci ukazuju i navodima da se nalaz i mišljenje veštaka dr Mirjane Anđelković Lukić zasniva na izveštaju i službenoj belešci Vojne policije i izveštaju Ministarstva odbrane, kao i na zapisnicima o prepoznavanju predmeta i zapažanjima dežurnog ovlašćenog službenog lica vojne policije o događanju na terenu, sa kojim dokazima odbrana nije bila upoznata, niti su branioci obavešteni o izvođenju dokaznih radnji, uz isticanje da dokazi koji su korišćeni prilikom obavljanja veštačenja, sadrže izjave ovlašćenih službenih lica i svedoka o kojima okrivljeni nisu mogli da se izjašnjavaju, pa su prema stavu branilaca dokazi na osnovu kojih je sačinjen predmetni nalaz i mišljenje, nezakoniti po načinu pribavljanja, zbog čega je i sam nalaz nezakonit dokaz.

Veštačenje iz oblasti utvrđivanja uzroka požara, eksplozija i havarija od 13.11.2017. godine, na koje kao nezakonit dokaz ukazuju branioci, obavljeno je od strane veštaka dr Mirjane Anđelković Lukić, ovlašćenog za tu vrstu veštačenja, a koji veštak je naredbom Višeg javnog tužioca u Kragujevcu od 08.09.2017. godine i određena za predmetno veštačenje, pa imajući u vidu da je predmetno veštačenje obavljeno u svemu prema pravilima struke i u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku, to po oceni Vrhovnog suda, ovo veštačenje predstavlja zakonit dokaz na kome se može zasnivati pravnosnažna presuda, a kako to pravilno ocenjuje i drugostepeno veće Apelacionog suda u Kragujevcu na strani 7., u prvom stavu presude Kž1 324/22 od 26.10.2022. godine.

U vezi sa tim, po oceni Vrhovnog suda, neosnovano branioci okrivljenih u podnetim zahtevima ističu da je predmetni nalaz i mišljenje, zasnovan na izveštaju i službenoj belešci Vojne policije, izveštaju Ministarstva odbrane, kao i na zapisnicima o prepoznavanju predmeta i zapažanjima dežurnog ovlašćenog službenog lica vojne policije o događanju na terenu. Ovo stoga što iz spisa predmeta proizilazi da isti predstavljaju sastavni deo sudske dokumentacije, koja je sudskom veštaku dostavljena na uvid radi obavljanja zadatka veštačenja, a što veštak u nalazu i konstatuje taksativnim nabrajanjem sadržaja spisa predmeta i navođenjem više pisanih dokumenata (pod 58. tačaka), pribavljenih od različitih organa i njihov sadržaj. Pri tome, iz datog nalaza veštaka proizilazi da nijedan od dokaza koje branioci navode, nije korišćen prilikom davanja mišljenja niti je presuda na njima zanovana, već je veštak u svom mišljenju, bez upuštanja u pravna pitanja i davanja pravne ocene radnjama okrivljenog, dala odgovore na tražena pitanja u cilju obavljanja zadatka veštačenja i svoje mišljenje o tome da li su kritičnom prilikom u TRZ ... u vojnom objektu 28, kao i nakon izbijanja i razvoja požara i eksplozije, kao i gašenja požara ispoštovane propisane odgovarajuće mere i postupci, koje su nesporno donete, kao i koje su to mere i postupci koji nisu ispoštovani i od strane kojih lica prema opisu poslova i da li su određena civilna lica na službi u Vojsci Srbije, bila stručna i osposobljena za tu vrstu poslova i za rukovanje predmetnim uređajima i alatima, postupajući pri tome u okviru postavljenog zadatka veštačenja.

Shodno svemu iznetom, Vrhovni sud nalazi, da pravnosnažnim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, na koju se zahtevima za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih neosnovano ukazuje.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA, advokat Milan Ćurčić u podnetom zahtevu ističe da je sud oglašavajući krivim i osuđujući okrivljenog AA za krivično delo nepreduzimanje mera za obezbeđenje vojne jedinice iz člana 410. stav 5. u vezi stava 1., 2, 3. i 4. Krivičnog zakonika povredio načelo ne bis in idem (ne ponovo o istoj stvari), jer se u konkretnom slučaju shodno odredbi člana 4. ZKP radi o pravnosnažno presuđenoj stvari. Ovo imajući u vidu da je okrivljenom AA prethodno pravnosnažnom presudom Vojnog disciplinskog suda u Beogradu 1 DIS 6/17 od 19.10.2017. godine, koja je dostavljena uz zahtev, za činjenično isti događaj i iste radnje za koje je on pravnosnažno oglašen krivim u ovom krivičnom postupku, utvrđena disciplinska odgovornost, iz čega proizilazi da je okrivljeni zbog istog propusta osuđen sa dve sudske odluke.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Naime, u konkretnom slučaju se ne radi o pravnosnažno presuđenoj stvari, pa stoga vođenje krivičnog postupka nakon sprovedenog disciplinskog postupka protiv okrivljenog AA, po nalaženju ovoga suda, ne predstavlja povredu načela ne bis in idem.

Protiv okrivljenog AA je pred Vojnim disciplinskim sudom, vođen disciplinski postupak, po optužnim predlozima Vojnog disciplinskog tužioca Beograd 1 VDT 22/17, 23/17, 24/17, 25/17 i 26/17 od 01.06.2017. godine, zbog disciplinskog prestupa propuštanje radnji na koje je lice u službi ovlašćeno radi sprečavanja štete i nepreduzimanje propisanih mera za čuvanje života i zdravlja ljudi i ispravnosti objekata i tehnike iz člana 149. tačka 13) i 19) Zakona o Vojsci Srbije. U tom disciplinskom postupku, pravnosnažnom presudom Vojnog disciplinskog suda u Beogradu 1 DIS 6/17 od 19.10.2017. godine je utvrđena disciplinska odgovornost okrivljenog AA i za učinjeni prestup je, na osnovu odredbe člana 152. stav 2. tačka 4) Zakona o Vojsci Srbije, osuđen na disciplinsku kaznu – zabrana unapređenja u viši čin ili napredovanja na viši položaj u trajanju od 1 (jedne) godine.

Krivični postupak protiv okrivljenog AA vođen je po optužnom aktu Višeg javnog tužioca u Kragujevcu KT 44/18 od 04.10.2018.godine zbog krivičnog dela nepreduzimanje mera za obezbeđenje vojne jedinice iz člana 410. stav 5. u vezi stava 1., 2, 3. i 4. Krivičnog zakonika za koje je presudom Višeg suda u Kragujevcu K 59/18 od 17.12.2021. godine osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine. Prvostepena presuda je u svemu potvrđena presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 324/22 od 26.10.2022. godine.

Imajući u vidu napred navedeno, u konkretnom slučaju je nesporno da su protiv okrivljenog AA, povodom istog životnog događaja, vođena dva postupka i to disciplinski postupak koji je pokrenut optužnim aktom Vojnog disciplinskog tužioca Beograd 1 VDT 22/17, 23/17, 24/17, 25/17 i 26/17 od 01.06.2017. godine i okončan presudom Vojnog disciplinskog suda u Beogradu 1 DIS 6/17 od 19.10.2017. godine kojom je utvrđena disciplinska odgovornost okrivljenog AA i isti je osuđen na disciplinsku kaznu i krivični postupak, po optužnom aktu Višeg javnog tužioca u Kragujevcu KT 44/18 od 04.10.2018.godine, koji je pravnosnažno okončan presudom Višeg suda u Kragujevcu K 59/18 od 17.12.2021. godine, kojom je okrivljeni oglašen krivim i osuđen na kaznu zatvora, a koja je u svemu potvrđena presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 324/22 od 26.10.2022. godine.

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP je propisano da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je gonjenje isključeno usled amnestije ili pomilovanja ili je stvar već pravnosnažno presuđena ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje.

Ustav Republike Srbije u članu 34. stav 4. garantuje pravnu sigurnost u kaznenom pravu odredbom da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, a kojim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo. Navedeni princip sadržan je i u odredbi člana 4. stav 1. ZKP kojom je propisano da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen.

Odredbom člana 4. stav 1. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je da se nikome ne sme ponovo suditi, niti se može ponovo kazniti u krivičnom postupku u nadležnosti iste države za delo zbog koga je već bio pravnosnažno oslobođen ili osuđen u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom te države.

Odredbom člana 149. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 116/2007, 88/2009, 101/2010 – dr. zakon, 10/2015, 88/2015), koji se primenjivao u vreme odlučivanja o disciplinskom prestupu, je propisano šta su disciplinski prestupi pa je tako ovim zakonom u tački 13) propisano da je disciplinski prestup nezakonit rad ili propuštanje radnji na koje je lice u službi ovlašćeno radi sprečavanja nezakonitosti ili štete, a u tački 19) je propisano da je disciplinski prestup nepreduzimanje propisanih mera za čuvanje života i zdravlja ljudi i ispravnosti objekata i tehnike.

Uvažavajući sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud Republike Srbije je postavio kriterijume na osnovu kojih se vrši ocena da li vođenje postupka protiv okrivljenog zbog dela koje proizilazi iz istih činjenica predstavlja povredu načela ne bis in idem, a ti kriterijumi su: 1. da li su oba postupka koja su vođena protiv okrivljenog vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li je zaprećena sankcija u disciplinskom postupku po svojoj prirodi kaznenopravna; 2. da li su dela zbog kojih se okrivljeni kazneno goni ista (idem) i 3. da li je postojala dvostrukost postupka (bis). Dakle, tek po ispunjenju sva tri kriterijuma može se govoriti o presuđenoj stvari.

Kod ispitivanja prvog uslova neophodno je pre svega utvrditi da li se konkretan disciplinski postupak odnosi na tzv. „krivičnu optužbu“, odnosno da li je disciplinska osuda po svojoj prirodi bila „krivična“. Navedeno se utvrđuje primenom tri kriterijuma koja su opštepoznata kao „merila Engel“ i koja su postavljena u utvrđenoj sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava (odluka Engel i drugi protiv Holandije od 08.06.1976. godine), a to su: 1) pravna kvalifikacija dela prema domaćem zakonodavstvu, 2) priroda dela koja podrazumeva dva kumulativna potkriterijuma - obim prekršene norme i svrhu kazne i 3) priroda i stepen težine kazne.

Kako je u konkretnom slučaju, okrivljenom AA u disciplinskom postupku utvrđena disciplinska odgovornost i kako mu je izrečena disciplinska kazna, to ispunjenost ovog kriterijuma zavisi od prirode izrečene disciplinske kazne u konkretnom slučaju.

Primenjujući navedeni kriterijum na konkretni slučaj, Vrhovni sud nalazi da vođenje disciplinskog postupka ne ispunjava kriterijum postupka po „krivičnoj optužbi“ i to pre svega u pogledu kaznene prirode sankcije koja je po Zakonu o Vojsci Srbije izrečena okrivljenom. Ovo sa razloga jer je pravna priroda izrečene sankcije u disciplinskom postupku, statusnog odnosno radnopravnog karaktera, budući da se disciplinskim merama ograničavaju ili oduzimaju određena prava i položaj, odnosno svojstva zaposlenog, dakle sve propisane sankcije (pa i izrečena sankcija u konkretnom slučaju) su vezane za radnopravni status lica protiv koga se vodi disciplinski postupak, a svrhu sankcije je moguće ostvariti samo dok se to lice nalazi u radnom odnosu. Prestankom tog statusa navedene sankcije gube svoju svrhu i ne mogu se izvršiti, pa je dakle priroda dela zavisna od radno-pravnog statusa izvršioca, a time i preventivna i represivna svrha propisanih sankcija.

Imajući u vidu napred navedeno, to, bez obzira na činjenicu što je disciplinski, a zatim i krivični postupak vođen zbog događaja koji proizilazi iz istih činjenica, u konkretnom slučaju nije ispunjen kriterijum da su oba postupka vođena po „krivičnoj optužbi“, a što dalje znači da se ne radi o pravnosnažno presuđenoj stvari u smislu odredbe člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, pa stoga okončanjem disciplinskog postupka nisu postojale procesne smetnje za vođenje protiv okrivljenog druge vrste postupka, povodom istog životnog događaja, u konkretnom slučaju krivičnog postupka zbog krivičnog dela pred civilnim sudom.

Stoga su, po nalaženju Vrhovnog suda, neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA kojima se ukazuje da je donošenjem pobijanih pravnosnažnih presuda na štetu ovog okrivljenog učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Ostalim navodima podnetih zahteva za zaštitu zakonitosti branioci okrivljenog osporavaju utvrđeno činjenično stanje i ocenu izvedenih dokaza i iznose sopstvene činjenične zaključke suprotne zaključcima suda, što predstavlja povredu odredbe člana 440. ZKP.

Pored ovoga branioci, nadalje u zahtevima osporavaju razloge pravnosnažnih presuda, navodeći da su nejasni i paušalni, čime ukazuju na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP. Ovu povredu zakona, predstavljaju i navodi branilaca kojima suštinski ukazuju da je obrazloženje prvostepene presude protivrečno, jer je sud u obrazloženju presude cenio i dokaze koji nisu navedeni na strani 16. i 17. obrazloženja prvostepene presude, među taksativno nabrojanim dokazima koji su izvedeni na glavnom pretresu.

Pored ovoga, branilac okrivljenog BB u podnetom zahtevu ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, navodima da je izreka prvostepene presude nerazumljiva, dok branilac okrivljenog AA navodi da drugostepeni sud nije odgovorio na ključna pitanja iz žalbenih navoda, što predstavlja povredu odredbe člana 460. ZKP.

Kako su ovim navodima istaknuti nedozvoljeni razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP (bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) i stav 2. tačka 2) ZKP i povrede odredbi članova 440. i 460. ZKP), dok u odnosu na povredu zakona iz člana 439. ZKP, koja predstavlja dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti i koju je branilac okrivljenog AA istakao kao razlog podnošenja zahteva, nema konkretnih razloga u čemu je ovaj branilac vidi, a Vrhovni sud u smislu člana 489. stav 1. ZKP nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se konkretno ogleda povreda zakona na koje se zahtevom samo ukazuje, to se Vrhovni sud nije upuštao u razmatranje i ocenu istaknutih navoda zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih BB i AA.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. i 2. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Biljana Sinanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić