Presudom Višeg suda u Negotinu Kž1 39/20 od 31.12.2020. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenih AA i BB, a prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenih AA i BB, advokat Predrag Milanović, zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu, ali drugom veću, na ponovno suđenje.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu i na sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda iznetih zahtevu, našao:

Ukazujući na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenih AA i BB, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da delo okrivljenog AA nije krivično delo sa obrazloženjem da reči koje je okrivljeni AA uputio oštećenom GG nisu uvredljivog karaktera kako sa subjektivnog stanovišta tako i sa stanovišta shvatanja sredine, jer su iste bile upućene grupi penzionera okupljenih oko GG, a da je smisao tih reči bio da okrivljeni ukaže kako je njihov postupak suprotan aktima Udruženja i da je njihovo delovanje nestatutarno. Prema navodima zahteva izgovorena reč „glupo“ nije imala uvredljiv kontekst, već ista predstavlja uobičajeni govor između aktera samog događaja, a kod okrivljenog nije postojala svest da nekog uvredi, već da im stavi do znanja, pa i oštećenom GG, da su njegovi postupci neprihvatljivi.

Po nalaženju ovoga suda, u činjeničnom opisu radnje izvršenja okrivljenog AA datom u izreci prvostepene presude naznačene su sve činjenice i okolnosti koje čine zakonska obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom i to kako objektivna obeležja koja se odnose na radnju izvršenja koja se u konkretnom slučaju sastoji u verbalnoj uvredi kod koje je izjava omalovažavanja kojom se vređa čast i ugled oštećenog izvršena usmeno rečima: „Vi ste glupi, lopovi, pokrali ste dokumentaciju“, tako i subjektivna obeležja koja se tiču uračunljivosti i umišljaja okrivljenog upravljenog na izvršenje krivičnog dela u pitanju.

Iz iznetih razloga, neosnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje na nepostojanje zakonskih obeležja predmetnog krivičnog dela u radnjama okrivljenog AA i da je pravnosnažna presuda doneta uz povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, na štetu ovog okrivljenog.

Ostalim navodima zahteva, kojima se ukazuje da je sud neosnovano prihvatio iskaze oštećenog GG, kao i iskaze svedoka DD, ĐĐ i EE, zanemarujući delove njihovih iskaza da su prisustvovali kritičnom događaju, ali da su po izbijanju svađe napustili lice mesta, da izjava okrivljenog AA nema uvredljiv karakter, odnosno da kod ovog okrivljenog nije postojala svest da nekog uvredi, po oceni ovoga suda, branilac okrivljenih ceni izvedene dokaze tokom postupka, iznoseći svoje činjenične zaključke koji su drugačiji od onih utvrđenih u pobijanim presudama, čime suštinski osporava ocenu izvedenih dokaza i takvom ocenom činjenično stanje utvrđeno u pobijanim presudama i ukazuje na povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac, shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenih u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenih AA i BB u zahtevu za zaštitu zakonitosti formalno ističe da je pobijanom pravnosnažnom presudom povređen zakon iz člana 439. tačka 1) ZKP i u odnosu na okrivljenog BB, ali u zahtevu navedenu povredu zakona ne konkretizuje, odnosno ne obrazlaže u čemu se ista sastoji, kada je ovaj okrivljeni u pitanju.

Odredbom člana 484. ZKP, propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje (član 485. stav 1. ZKP), a u slučaju iz člana 485. stav 1. tačka 2) i 3) tog zakonika, mora se dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava.

Pri tome, obaveza navođenja razloga za podnošenje zahteva zbog povrede zakona, podrazumeva ne samo formalno označavanje o kojoj povredi zakona se radi, već i ukazivanje na to u čemu se ona sastoji.

S obzirom na to da se u obrazloženju zahteva branioca okrivljenih ne navodi u čemu se sastoji povreda zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP u odnosu na okrivljenog BB, a kako Vrhovni kasacioni sud pravnosnažnu odluku i postupak koji je prethodio njenom donošenju ispituje samo u okviru razloga, dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti u smislu člana 489. stav 1. ZKP, i nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se konkretno ogleda povreda zakona na koju se zahtevom ukazuje, te je ocenjeno da zahtev branioca okrivljenih u ovom delu nema propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP.

Advokat Predrag Milanović, u uvodu zahteva za zaštitu zakonitosti označio je da isti podnosi i u svojstvu punomoćnika privatnog tužioca VV.

Članom 482. stav 1. ZKP, propisano je da protiv pravnosnažne odluke javnog tužioca ili suda i zbog povrede odredaba postupka koji je prethodio njenom donošenju, ovlašćeno lice može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti pod uslovima propisanim u tom zakoniku.

Prema odredbi člana 483. stav 1. ZKP, kojim je određen krug lica ovlašćenih za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, ovaj vanredni pravni lek mogu podneti Republički javni tužilac, okrivljeni i njegov branilac.

Iz citiranih zakonskih odredaba proizlazi da privatni tužilac kao i punomoćnik privatnog tužioca nisu ovlašćeni procesni subjekti za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka, pa je zahtev privatnog tužioca VV, podnet preko punomoćnika advokata Predraga Milanovića, ocenjen kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) i tačka 3) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           Predsednik veća-sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić