Branilac okr. N.A., advokat Đ.N., podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Loznici 4-K br. 259/2012 od 25.02.2013. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 2860/13 od 15.10.2013. godine, zbog povrede zakona-član 439. stav 1. tačka 3. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud utvrdi da je zahtev osnovan i da je pobijanim presudama u delu odluke o krivičnoj sankciji učinjena navedena povreda zakona na štetu okrivljenog i da donese presudu kojom se pobijane presude u odnosu na okr. N.A. preinačavaju u pogledu odluke o krivičnoj sankciji tako što se umesto bezuslovne kazne zatvora u trajanju od 6 meseci okrivljenom izriče uslovna osuda kojom se utvrđuje kazna zatvora u trajanju od 3 meseca, koja se neće izvršiti ako okrivljeni u periodu proveravanja od 1 godine ne učini novo krivično delo ili okrivljeni osudi na bezuslovnu kaznu zatvora u trajanju od 3 meseca.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13) (u daljem tekstu: ZKP) i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti i nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okr. N.A., advokata Đ.N., je neosnovan.

Branilac okr. N.A. kao osnov podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. stav 1. tačka 3. ZKP koja je, prema navodima zahteva, učinjena time što je prvostepeni sud okrivljenog osudio na kaznu zatvora u trajanju od 6 meseci, što je maksimalna kazna predviđena za krivično delo u pitanju i pri tom, ni prvostepeni sud, a kasnije ni drugostepeni sud, nisu pravilno primenili odredbe čl. 42. i 54. KZ, uzimajući u obzir vrednost oduzetih grana jele (1.366,53 dinara) kao i olakšavajuće okolnosti na strani okrivljenog koje nisu pravilno cenjene.

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu osnovani.

Osnov ispitivanja zakonitosti pravnosnažne presude u pogledu odluke o krivičnoj sankciji, povodom zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenog, odnosno njegovog branioca (član 485. stav 4. ZKP) je samo povreda zakona u smislu člana 439. stav 1. tačka 3. ZKP, koja podrazumeva pre svega prekoračenje ovlašćenja koje sud ima po zakonu donoseći ovu odluku, a ne ocena suda o postojanju i značaju okolnosti koje su u smislu člana 54. stav 1. KZ od uticaja na odluku o vrsti i visini krivične sankcije, koja se u suštini osporava navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okr. N.A.

U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je okr. N.A., za krivično delo iz člana 210. stav 1. KZ, za koje ga je oglasio krivim prvostepenom presudom, izrekao kaznu zatvora koja je tom zakonskom odredbom propisana kao vrsta sankcije (kazne) koja se može izreći učiniocu tog krivičnog dela i istu je okrivljenom odmerio u visini koja ne prelazi granicu navedenom zakonskom odredbom propisanog maksimuma kazne zatvora, pri čemu je, u skladu sa zahtevom iz člana 54. KZ, imao u vidu zakonom propisanu svrhu kažnjavanja (član 42. KZ) i uzeo u obzir okolnosti (olakšavajuće i otežavajuće) za koje je, ocenom na koju je ovlašćen, našao da su od uticaja na visinu kazne, a koje su navedene i obrazložene u prvostepenoj presudi.

Sledstveno rečenom, prvostepeni sud je, prilikom odlučivanja o vrsti i meri krivične sankcije koju će izreći okr. N.A. za krivično delo u pitanju, postupao u svemu u skladu sa ovlašćenjima koja ima po zakonu, pa nije učinio povredu zakona iz člana 439. stav 1. tačka 3. ZKP istaknutu u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, odnosno povredu zakona iz člana 369. tačka 4. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“ 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“ 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 72/09 i 76/10) koji je bio na snazi u vreme donošenja prvostepene presude, prema kojem se procenjuje zakonitost iste (član 604. stav 1. ZKP), a povredu zakona o kojoj je reč nije učinio ni drugostepeni sud kada je, saglasno ovlašćenju iz člana 457. ZKP, našao da ne stoje žalbeni razlozi branioca okr. N.A. koji se odnose na odluku o kazni i njegovu žalbu odbio kao neosnovanu.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu čl.490. i 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar                                                                 Predsednik veća-sudija

Nataša Banjac, s.r.                                                  Janko Lazarević,s.r.