Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da, u odnosu na krivično delo učinjeno na štetu oštećene AA, u izreci pobijane presude nedostaje elemenat krivice okrivljenog u odnosu na težu posledicu – tešku telesnu povredu, te kako u izreci presude nedostaje bitan elemenat krivičnog dela u odnosu na težu posledicu, to su nižestepeni sudovi okrivljenog osudili uz primenu zakona koji se nije mogao primeniti, konkretno nije bilo moguće primeniti odredbu člana 194. stav 3. u vezi stava 1. KZ i tako kvalifikovati navedeno krivično delo.

Članom 194. stav 1. Krivičnog zakonika propisano je da krivično delo nasilje u porodici vrši onaj ko primenom nasilja, pretnjom da će napasti na život ili telo, drskim ili bezobzirnim ponašanjem ugrožava spokojstvo, telesni integritet ili duševno stanje člana svoje porodice, a stavom tri istog člana propisano je da teži oblik krivičnog dela koji postoji ako je usled dela iz stava 1. ili 2. ovog člana nastupila teška telesna povreda ili teško narušavanje zdravlja ili su učinjena prema maloletnom licu.

Izrekom pravnosnažne presude utvrđeno je da je okrivljeni „svestan svog dela i zabranjenosti istog i hteo njegovo izvršenje, primenom nasilja ugrozio spokojstvo, telesni integritet i duševno stanje svoje supruge, oštećene AA“, dakle utvrđeno je postojanje umišljaja u odnosu na osnovno krivično delo iz člana 194. stav 1. KZ, kao i da joj je tom prilikom naneo više povreda (bliže opisanih u izreci presude) koje sve ukupno predstavljaju tešku telesnu povredu, bez opisa oblika krivice u odnosu na tešku telesnu povredu.

Odredbom člana 27. Krivičnog zakonika propisano je da kad je iz krivičnog dela proizašla teža posledica zbog koje zakon za to delo propisuje težu kaznu, ta se kazna može izreći ako je učinilac u odnosu na tu posledicu postupao iz nehata, a i sa umišljajem ako time nisu ostvarena obeležja nekog drugog krivičnog dela.

Primena navedene zakonske odredbe na konkretan slučaj znači da odgovornost za težu posledicu (tešku telesnu povredu) za krivično delo iz člana 194. stav 3 u vezi stava 1. Krivičnog zakonika može postojati samo ako je okrivljeni u odnosu na tu posledicu postupao iz nehata, jer bi se u suprotnom to jest da je postupao sa umišljajem radilo o sticaju dva krivična dela i to osnovnog oblika krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ i teške telesne povrede iz člana 121. stav 1. KZ.

Izostavljanje iz izreke pravnosnažne presude oblika krivice u odnosu na težu posledicu ne znači da radnja izvršenja krivičnog dela ne sadrži sva bitna obeležja krivičnog dela iz člana 194. stav 3. u vezi stava 1. KZ, već predstavlja nerazumljivost izreke pravnosnažne presude, budući da se navedeno krivično delo u odnosu na težu posledicu i ne može izršiti drugim oblikom krivice od nehata, a što u konkretnom slučaju i proizilazi iz izreke presude (iako nije eksplicitno navedeno) budući da je postojanje umišljaja utvrđeno samo u odnosu na osnovni oblik krivičnog dela nasilje u porodici.

Nehat kao oblik krivice u odnosu na težu posledicu se u konkretnom slučaju podrazumeva, iako nije izričito naveden jer da nije tako, radnja izvršenja ne bi ni mogla biti pravno kvalifikovana kao krivično delo iz člana 194. stav 3. u vezi stava 1. KZ, već bi se radilo o sticaju dva umišljajna krivična dela, kako je to već navedeno u ovoj presudi. Stoga su neosnovani navodi zahteva da je sud pogrešno primeni zakon kada je okrivljenog oglasio krivim za krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 3. u vezi stava 1. KZ, odnosno učinio povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

U preostalom delu zahteva, obrazlažući povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, branilac okrivljenog navodi da radnjama izvršenja krivičnog dela, opisanim u izreci prvostepene presude, okrivljeni Saša Petrović sa umišljajem ostvario sva bitna obeležja krivičnog dela iz člana 194. stav 1. KZ, ali i obeležja krivičnog dela teška telesna povreda iz člana 121. stav 1. KZ, jer u ovakvoj krivičnopravnoj situaciji okrivljeni Saša Petrović nije mogao biti oglašen krivim za kvalifikovani oblik nasilje u porodici iz člana 194. stav 3. u vezi stava 1. KZ, jer umišljajno nanošenje teške telesne povrede ne može predstavljati kvalifikatornu okolnost za krivično delo iz člana 194. stav 1. KZ.

Zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP podnošenje ovog vanrednog pravnog leka, dozvoljeno je okrivljenom preko branioca, međutim kada se ima u vidu da je okrivljeni Saša Petrović pravnosnažnom presudom oglašen krivim zbog tri krivična dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 3. u vezi stava 1. KZ, a ne i za krivično delo teška telesna povreda iz člana 121. KZ, to bi u ovom smislu ispitivanje pravnosnažne presude bilo na štetu okrivljenog. S obzirom na to da branilac nije ovlašćen da preduzima radnje (pa i da podnosi zahtev za zaštitu zakonitosti) na štetu okrivljenog u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, to Vrhovni kasacioni sud ove navode zahteva nije dalje razmatrao.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                          Predsednik veća-sudija,

Jelena Petković Milojković, s.r.                                                                 Radmila Dragićević Dičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić