Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Brana Stojčić, zbog povreda zakona iz člana 428. stav 8, člana 438. stav 1. tačka 2) i člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, te zbog povrede odredbe člana 11. KZ i povreda odredaba člana 34. stav 4. Ustava Republike Srbije i člana 4. stav 1. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, a iz obrazloženja zahteva proizilazi da se pravnosnažne presude pobijaju i zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud uvaži kao osnovan podneti zahtev, te da ukine presudu Apelacionog suda u Beogradu Kž1 719/19 od 29.10.2019.godine i predmet vrati na ponovni postupak i odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da je sud oglašavajući krivim i osuđujući okrivljenog AA za krivično delo primanje mita iz člana 367. stav 1. KZ povredio načelo ne bis in idem (ne ponovo o istoj stvari), jer se u konkretnom slučaju shodno odredbama člana 34. stav 4. Ustava Republike Srbije i člana 4. stav 1. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda radi o pravnosnažno presuđenoj stvari, te da je stoga sud bio dužan da na osnovu člana 422. tačka 2) ZKP prema okrivljenom odbije optužbu za predmetno krivično delo. Ovo imajući u vidu da je okrivljenom AA prethodno pravnosnažnim rešenjem Disciplinskog starešine Policijske uprave za grad Beograd DS.116-1/238 od 23.07.2014.godine, koje se nalazi u spisima predmeta i koje je sud pročitao u dokaznom postupku, za činjenično isti događaj i iste radnje za koje je on pravnosnažno oglašen krivim u ovom krivičnom postupku, utvrđena disciplinska odgovornost i to zbog učinjenih teških povreda službene dužnosti - ponašanje suprotno Kodeksu policijske etike koje šteti ugledu službe ili narušava odnose među zaposlenima i nezakonit, nesavestan, nemaran rad ili propuštanje radnje za koju je zaposleni ovlašćen, a koje su prouzrokovali ili su mogli da prouzrokuju štetu ili nezakonitost u radu iz člana 157. stav 1. tačka 7) i 14) Zakona policiji i izrečena mu je disciplinska mera raspoređivanje na drugo radno mesto na kojem se obavljaju poslovi za koje je kao uslov propisana neposredno niža stručna sprema u trajanju od 6 meseci.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Naime, u konkretnom slučaju se ne radi o pravnosnažno presuđenoj stvari, pa stoga vođenje krivičnog postupka nakon sprovedenog disciplinskog postupka protiv okrivljenog AA, po nalaženju ovoga suda, ne predstavlja povredu načela ne bis in idem.

Iz spisa predmeta proizilazi da je protiv okrivljenog AA vođen disciplinski postupak na osnovu Zakona o policiji i Uredbe o disciplinskoj odgovornosti u Ministarstvu unutrašnjih poslova i to zbog teških povreda službene dužnosti iz člana 157. stav 1. tačka 7) i 14) Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, broj 101/2005, 63/2009 i 92/2011). U tom disciplinskom postupku, pravnosnažnim rešenjem Disciplinskog starešine Policijske uprave za grad Beograd broj DS.116- 1/238 od 23.07.2014.godine je utvrđena disciplinska odgovornost AA i za učinjene navedene teške povrede službene dužnosti (ponašanje suprotno Kodeksu policijske etike koje šteti ugledu službe ili narušava odnose među zaposlenima i nezakonit, nesavestan, nemaran rad ili propuštanje radnje za koju je zaposleni ovlašćen, a koji su prouzrokovali ili su mogli da prouzrokuju štetu ili nezakonitost u radu) iz člana 157. stav 1. tačka 7) i 14) Zakona o policiji mu je na osnovu člana 159. stav 1. tačka 2) Zakona o policiji izrečena disciplinska mera raspoređivanje na drugo radno mesto na kojem se obavljaju poslovi za koje je kao uslov propisana neposredno niža stručna sprema u trajanju od 6 meseci.

Krivični postupak protiv okrivljenog AA vođen je po optužnici Višeg javnog tužioca u Beogradu KTO.br.157/14 od 29.05.2014.godine (precizirana na glavnom pretresu održanom dana 17.04.2019.godine) zbog krivičnog dela primanje mita iz člana 367. stav 1. KZ, a presudom Višeg suda u Beogradu K.br.368/14 od 16.05.2019.godine okrivljeni je za ovo krivično delo oglašen krivim i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 7 (sedam) meseci u koju mu se uračunava vreme provedeno na zadržavanju i u pritvoru u periodu od 13.03.2014.godine do 07.04.2014.godine. Prvostepena presuda je usvajanjem žalbe branioca okrivljenog preinačena u pogledu odluke o krivičnoj sankciji i odluke o izrečenoj meri bezbednosti, a kako je to bliže označeno u izreci drugostepene presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1 719/19 od 29.10.2019.godine.

Imajući u vidu napred navedeno, u konkretnom slučaju je nesporno da su protiv okrivljenog AA, povodom istog životnog događaja, vođena dva postupka i to disciplinski postupak koji je pokrenut zaključkom načelnika PU za grad Beograd o pokretanju disciplinskog postupka broj ../14 od 11.04.2014.godine i okončan je pravnosnažnim rešenjem Disciplinskog starešine Policijske uprave za grad Beograd broj .. od 23.07.2014. godine kojim je utvrđena disciplinska odgovornost okrivljenog i izrečena mu disciplinska mera i krivični postupak, po optužnici Višeg javnog tužioca u Beogradu KTO.br.157/14 od 29.05.2014.godine (precizirana na glavnom pretresu održanom dana 17.04.2019.godine), koji je pravnosnažno okončan presudom Višeg suda u Beogradu K.br.368/14 od 16.05.2019.godine kojom je okrivljeni oglašen krivim, a koja je preinačena u pogledu odluke o krivičnoj sankciji i odluke o izrečenoj meri bezbednosti presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 719/19 od 29.10.2019.godine.

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP je propisano da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je gonjenje isključeno usled amnestije ili pomilovanja ili je stvar već pravnosnažno presuđena ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje.

Ustav Republike Srbije u članu 34. stav 4. garantuje pravnu sigurnost u kaznenom pravu odredbom da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, a kojim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo. Navedeni princip sadržan je i u odredbi člana 4. stav 1. ZKP kojom je propisano da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen.

Odredbom člana 4. stav 1. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je da se nikome ne sme ponovo suditi, niti se može ponovo kazniti u krivičnom postupku u nadležnosti iste države za delo zbog koga je već bio pravnosnažno oslobođen ili osuđen u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom te države.

Odredbom člana 159. Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, broj 101/2005, 63/2009 i 92/2011), koji se primenjivao u vreme činjenja teških povreda službene dužnosti i vođenja disciplinskog postupka protiv okrivljenog, je propisano da se za teške povrede službene dužnosti može izreći jedna od sledećih disciplinskih mera: 1) umanjene plate u iznosu od 20 do 40 odsto od mesečne plate zaposlenog u vremenu od jednog do tri meseca; 2) raspoređivanje na drugo radno mesto na kojem se obavljaju poslovi za koje je kao uslov propisana neposredno niža stručna sprema u trajanju od šest meseci do jedne godine; 3) uslovni prestanak radnog odnosa sa rokom proveravanja do godinu dana, kumulativno sa merom iz tačke 1) ili 2) ovog stava i 4) prestanak radnog odnosa.

Uvažavajući sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud Republike Srbije je postavio kriterijume na osnovu kojih se vrši ocena da li vođenje postupka protiv okrivljenog zbog dela koje proizilazi iz istih činjenica predstavlja povredu načela ne bis in idem, a ti kriterijumi su: 1. da li su oba postupka koja su vođena protiv okrivljenog vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li je zaprećena sankcija u disciplinskom postupku po svojoj prirodi kaznenopravna; 2. da li su dela zbog kojih se okrivljeni kazneno goni ista (idem) i 3. da li je postojala dvostrukost postupka (bis). Dakle, tek po ispunjenju sva tri kriterijuma može se govoriti o presuđenoj stvari.

Kod ispitivanja prvog uslova neophodno je pre svega utvrditi da li se konkretan disciplinski postupak odnosi na tzv. „krivičnu optužbu“, odnosno da li je disciplinska osuda po svojoj prirodi bila „krivična“. Navedeno se utvrđuje primenom tri kriterijuma koja su opštepoznata kao „merila Engel“ i koja su postavljena u utvrđenoj sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava (odluka Engel i drugi protiv Holandije od 08.06.1976. godine), a to su: 1) pravna kvalifikacija dela prema domaćem zakonodavstvu, 2) priroda dela koja podrazumeva dva kumulativna potkriterijuma - obim prekršene norme i svrhu kazne i 3) priroda i stepen težine kazne.

Kako je u konkretnom slučaju, okrivljenom AA u disciplinskom postupku utvrđena disciplinska odgovornost i kako mu je izrečena disciplinska mera, to ispunjenost ovog kriterijuma zavisi od prirode izrečene disciplinske mere u konkretnom slučaju.

Primenjujući navedeni kriterijum na konkretni slučaj, Vrhovni kasacioni sud nalazi da vođenje disciplinskog postupka ne ispunjava kriterijum postupka po „krivičnoj optužbi“ i to pre svega u pogledu kaznene prirode sankcije koja je po Zakonu o policiji izrečena okrivljenom. Ovo sa razloga jer je pravna priroda izrečene sankcije u disciplinskom postupku, statusnog odnosno radnopravnog karaktera, budući da se disciplinskim merama ograničavaju ili oduzimaju određena prava i položaj, odnosno svojstva zaposlenog, dakle sve propisane sankcije (pa i izrečena sankcija u konkretnom slučaju) su vezane za radnopravni status lica protiv koga se vodi disciplinski postupak, a svrhu sankcije je moguće ostvariti samo dok se to lice nalazi u radnom odnosu. Prestankom tog statusa navedene sankcije gube svoju svrhu i ne mogu se izvršiti, pa je dakle priroda dela vezana za radno-pravni status izvršioca, a time i preventivna i represivna svrha propisanih sankcija.

Imajući u vidu napred navedeno, to, bez obzira na činjenicu što je disciplinski, a zatim i krivični postupak vođen zbog događaja koji proizilazi iz istih činjenica, u konkretnom slučaju nije ispunjen kriterijum da su oba postupka vođena po „krivičnoj optužbi“, a što dalje znači da se ne radi o pravnosnažno presuđenoj stvari u smislu odredbe člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, pa stoga okončanjem disciplinskog postupka nisu postojale procesne smetnje za vođenje protiv okrivljenog druge vrste postupka, povodom istog životnog događaja, u konkretnom slučaju krivičnog postupka pred civilnim sudom.

Stoga su, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje da je donošenjem pobijanih pravnosnažnih presuda na štetu okrivljenog AA učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu odbačen je kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva ukazuje da je drugostepeni sud učinio povredu odredbe člana 11. KZ, obzirom da je drugostepenom presudom usvojio žalbu branioca okrivljenog i preinačio prvostepenu presudu u pogledu odluke o kazni tako što je okrivljenog za izvršeno krivično delo osudio na kaznu zatvora u trajanju od 6 meseci koja će se izvršiti u prostorijama u kojima okrivljeni stanuje, s tim što okrivljenom u izrečenu kaznu nije uračunao vreme provedeno u pritvoru počev od 13.03.2014.godine do 07.04.2014.godine, a koje vreme mu je bilo uračunato u kaznu zatvora na koju je osuđen prvostepenom presudom. Izneti navodi branioca okrivljenog kojima se ukazuje da je drugostepeni sud povredio odredbe o uračunavanju pritvora, po nalaženju ovoga suda predstavljaju povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 4) ZKP u vezi člana 11. KZ.

Pored toga, branilac okrivljenog ukazuje i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, isticanjem da je izreka presude protivrečna sama sebi i razlozima presude, te da u pobijanim presudama nisu navedeni razlozi o odlučnim činjenicama koje su predmet dokazivanja, a i oni razlozi koji su dati su potpuno nejasni i u znatnoj meri protivrečni, kao i da o činjenicama koje su predmet dokazivanja postoji znatna protivrečnost između onoga što se navodi u razlozima presude o sadržini iskaza svedoka i samih tih iskaza. Osim toga, kao razlog podnošenja zahteva branilac navodi i povredu odredbe člana 428. stav 8. ZKP, isticanjem da sud u pobijanim presudama nije određeno i potpuno izneo koje činjenice je utvrdio u krivičnom postupku i iz kojih razloga ih uzima kao dokazane ili nedokazane, te da nije dao ocenu verodostojnosti protivrečnih dokaza, jer nije zakonito ocenio odbranu okrivljenog AA i iskaze ispitanih svedoka BB i VV, policijskih službenika, a posebno iskaz svedoka oštećenog GG. Branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva navodi i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 2) ZKP.

Imajući u vidu da iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi i zbog povreda odredaba člana 428. stav 8, člana 438. stav 1. tačka 2) i člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, te odredbe člana 439. tačka 4) ZKP u vezi člana 11. KZ, a koje povrede ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Brane Stojčića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na navedenu povredu odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić