Okrivljeni je u smislu člana 258. ZKP obavezan i da oštećenom BB plati iznos od 55,00 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, dok je oštećeni za ostali deo imovinskopravnog zahteva upućen na parnični postupak.

Presudom Višeg suda u Somboru Kž1 broj 213/20 od 30.09.2020. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA – advokata Vladimira Đorđevića, a presuda Osnovnog suda u Somboru 1K broj 115/19 od 14.02.2020. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA – advokat Vladimir Đorđević, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. ZKP, ne navodeći konkretno o kojoj povredi se radi, s tim što iz obrazloženja proizilazi da se zahtevom ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP i na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači pobijane presude, ili da pobijane presude ukine i predmet vrati sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), nakon razmatranja spisa predmeta i pravnosnažnih presuda protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, a po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u delu u kojem se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je okrivljeni oglašen krivim zbog krivičnog dela prevare iz člana 208. stav 1. KZ na štetu oštećenog, iako tokom čitavog postupka nije utvrđena prevarna namera, kao bitno obeležje predmetnog krivičnog dela.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Vrhovni kasacioni sud ocenio je neosnovanim, iz sledećih razloga:

Prema odredbi člana 208. stav 1. KZ, krivično delo prevare čini onaj ko u nameri da sebi ili drugome pribavi protivpravnu imovinsku korist, dovede koga lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica u zabludu, ili ga održava u zabludi, i time ga navede na ovaj na štetu svoje ili tuđe imovine nešto učini ili ne učini.

Izrekom prvostepene presude, okrivljeni AA oglašen je krivim da je kritičnom prilikom, sposoban da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist, lažnim prikazivanjem činjenica doveo u zabludu oštećenog BB i time ga naveo da nešto učini na štetu svoje imovine, tako što je oštećenom u telefonskoj komunikaciji lažno prikazao da je telefon marke „...“ koji je putem oglasa na internetu stavio u prodaju u potpunosti ispravan, na koji način je doveo oštećenog u zabludu da postigne dogovor sa njim oko kupovine navedenog telefona, te je oštećeni po prijemu pošiljke radniku kurirske službe platio dogovoreni iznos u dinarskoj protivvrednosti, i to 12.300,00 dinara na ime kupoprodajne cene, a nakon otvaranja pošiljke video da je isporučeni mobilni telefon neispravan, nakon čega više nije mogao da stupi u kontakt sa okrivljenim radi vraćanja telefona ili novca, a na koji način je okrivljeni sebi pribavio protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 12.300,00 dinara na štetu oštećenog, pri čemu je bio svestan da je njegovo delo zabranjeno.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su u izreci prvostepene presude, naznačene sve utvrđene činjenice i okolnosti koje predstavljaju zakonska obeležja krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 1. KZ, zbog kog je okrivljeni AA pravnosnažnom presudom oglašen krivim, i to kako objektivna obeležja, koja se odnose na radnju izvršenja dela, tako i subjektivna obeležja, koja se tiču uračunljivosti i umišljaja okrivljenog, te namera da se lažnim prikazivanjem činjenica oštećeni dovede u zabludu, koja je prema izreci pravnosnažne presude postojala u trenutku preduzimanja protivpravnih radnji okrivljenog, a sve u cilju pribavljanja protivpravne imovinske koristi.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog – da iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizilazi da je okrivljeni imao prevarnu nameru i da je nižestepenim presudama, kojima je oglašen krivim za krivično delo prevara iz člana 208. stav 1. KZ, učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

U ostalom delu, zahtevom za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, isticanjem da u toku postupka nije dokazano da se mobilni telefon koji je okrivljeni prodao oštećenom nije oštetio prilikom transporta, te da nije utvrđeno da je upravo taj mobilni telefon poslao oštećenom, kao i da je okrivljeni svoju obavezu iz ugovornog odnosa ispunio savesno, a zbog čega se prema stavu branioca u konkretnom slučaju radi o obligaciono-pravnom odnosu, a ne o krivičnom delu iz člana 208. stav 1. KZ.

Kako pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje ne predstavlja zakonski razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog preko branioca, shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud podneti zahtev u ovom delu odbacio kao nedozvoljen.

Sa svega izloženog, a na osnovu člana 491. stav 1. ZKP u delu u kojem je zahtev odbijen kao neosnovan, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbačen kao nedozvoljen, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                 Predsednik veća-sudija,

Snežana Medenica, s.r.                                                                                             Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić