Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 444/19 od 29.11.2019. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Prokuplju i branioca okrivljenog Gorana Miloševića i prvostepena presuda potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog Gorana Miloševića, advokat Vladeta Stanković, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP - bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) i 2) ZKP, pogrešne primene Krivičnog zakonika i povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev i preinači u celosti pobijane presude i okrivljenog oslobodi od optužbe.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku i u sednici veća, koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa odlukama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podneo, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Gorana Miloševića, je neosnovan.

Branilac okrivljenog Gorana Miloševića, advokat Vladeta Stanković, u podnetom zahtevu, odredbu opšteg karaktera (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP), konkretizuje isticanjem bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i navođenjem da se pravnosnažne presude zasnivaju na dokazima na kojima se prema odredbama ZKP ne mogu zasnivati i kao nezakonite dokaze ističe:

-video zapis sa diska koji je dostavljen uz optužni akt, za koji, suprotno odredbi člana 147. ZKP, prilikom oduzimanja, licu od koga je isti oduzet, nije izdata potvrda o privremeno oduzetim predmetima,

-zapisnik o pretresu stana i drugih prostorija od 22.02.2017. godine, navodeći da je na osnovu navedenog zapisnika zapravo vršeno pretresanje šljivika (u kojem je pronađena teglica sa paketićima opojne droge), koji ne predstavlja ni stan niti prostoriju i koji nije u posedu ili državini okrivljenog, a o istom, pored toga, nije obavešten vlasnik parcele,

-iskaz okrivljene AA od 09.03.2017. godine, ističući da na ovom iskazu ne može biti zasnovana sudska odluka jer u pogledu prihvatljivosti tog iskaza nisu ispunjeni uslovi iz člana 406. stav 1. tačka 5) ZKP,

-sporazum o priznanju krivičnog dela VJT u Prokuplju SK 8/17 od 03.05.2017. godine, koji je prema navodima zahteva, zaključen od strane nenadležnog tužilaštva i u vezi sa tim ističući da kao dokaz nije predložen uvid u predmet SPK 10/17, već samo sporazum o priznanju krivičnog dela, te da prvostepeni sud nije mogao iskaze okrivljene AA iz tog predmeta koristiti kao dokaz.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Odredbom člana 286. stav 1. ZKP, propisano je da ako postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, policija je dužna da preduzme potrebne mere da se pronađe učinilac krivičnog dela, da se učinilac ili saučesnik ne sakrije ili ne pobegne, da se otkriju i obezbede tragovi krivičnog dela i predmeti koji mogu poslužiti kao dokaz, kao i da prikupi sva obaveštenja koja bi mogla biti od koristi za uspešno vođenje krivičnog postupka.

Iz spisa proizilazi da su postupajući po dopisu MUP RS, PU Prokuplje, PS Kuršumlija od 08.02.2017. godine, A.D. „BB“ i VV, dostavili video zapise sigurnosnih kamera za dan 07.02.2017. godine u vremenskom intervalu od 09,00 časova do 11,00 časova.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, navedeni video zapisi sigurnosnih kamera, ne predstavljaju nezakonite dokaze, obzirom da je shodno članu 286. stav 1. ZKP, policija ovlašćena da u predkrivičnom postupku obavi sve radnje koje će pomoći da se otkriju i obezbede tragovi krivičnog dela i predmeti koji mogu poslužiti kao dokaz, pa kako predmetni video zapisi, nisu oduzeti od vlasnika sigurnosnih kamera ili drugog lica, to nije ni postojala potreba za izdavanjem potvrde o privremeno oduzetim predmetima.

Takođe, Vrhovni kasacioni sud nalazi da zapisnik o pretresu stana i drugih prostorija od 22.02.2017. godine, ne predstavlja nezakonit dokaz, obzirom da isti, ni sam po sebi, a ni prema načinu pribavljanja, nije u suprotnosti sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku.

Naime, pretresanje kuće i dvorišta kuće (placa), u okviru koga se na jedinstvenoj parceli nalazi i šljivik, kako je to tokom krivičnog postupka utvrđeno, obavljeno je u svemu shodno odredbi člana 152. ZKP, na osnovu prethodno pribavljene naredbe sudije za prethodni postupak Kpp Pov br 13/17 od 22.02.2017. godine, kojom je određeno da se pretresanje ima izvršiti na stanu i drugim prostorijama kao i na placu, čiji je držalac okrivljeni Goran Milošević i u svemu je izvršeno u skladu sa odredbama člana 155. – 157. ZKP, koje regulišu preduzimanje ove dokazne radnje. Pre preduzimanja ove dokazne radnje, naredba je u smislu člana 156. ZKP predata vanbračnoj supruzi okrivljenog Gorana Miloševića, GG, pa je poučena da ima pravo da uzme advokata, odnosno branioca koji može prisustvovati pretresanju, što je ista odbila. Ovoj dokaznoj radnji prisustvovala su dva svedoka, a supruga okrivljenog je, nakon što joj je zapisnik o pretresanju stana pročitan u smislu člana 235. stav 1. i 2. ZKP, isti potpisala bez ikakvih primedbi.

Kako je, dakle, navedeni zapisnik sačinjen u svemu u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku, to su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Gorana Miloševića kojima se ukazuje da se na ovom zapisniku ne može zasnivati sudska odluka, ocenjeni neosnovanim.

Nadalje, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, iskaz okrivljene AA dat pred VJT u Prokuplju, u svojstvu osumnjičene, dana 09.03.2017. godine, takođe ne predstavlja nezakonit dokaz.

Naime, iz spisa proizilazi da je protiv osumnjičenog Gorana Miloševića dana 21.02.2017. godine, podneta krivična prijava Ku 117/17 zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ, dok je protiv osumnjičene AA istoga dana podneta krivična prijava zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršila krivično delo neovlašćeno držanje opojnih droga iz člana 246a stav 1. u vezi stava 2. KZ. Osumnjičeni su saslušani pred javnim tužiocem VJT u Prokuplju dana 09.03.2017. godine, nakon čega je Viši javni tužilac u Prokuplju sa okrivljenom AA dana 11.08.2017. godine zaključio sporazum o priznanju krivičnog dela SK 8/17 (Kt 5/17) i predmet je dostavljen Osnovnom sudu u Prokuplju, koji je dana 29.08.2017. godine doneo presudu po tom sporazumu Spk 10/17 i okrivljena AA je pravnosnažno olašena krivom zbog krivičnog dela neovlašćeno držanje opojnih droga iz člana 246a stav 1. KZ, dok je protiv okrivljenog Gorana Miloševića, vezano za isti događaj podignuta neposredna optužnica dana 21.08.2018. godine, na osnovu člana 331. stav 1. i 5. ZKP, bez sprovođenja istrage.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se u konkretnom slučaju radi o saokrivljenima, protiv kojih su sprovedene zajedničke dokazne radnje, u okviru kojih je u prisustvu branioca tada osumnjičenog Gorana Miloševića, pred Višim javnim tužiocem saslušana i okrivljena AA dana 09.03.2017. godine da bi tek nakon toga započeo postupak zaključivanja sporazuma o priznanju krivičnog dela sa javnim tužiocem, konkretno dana 11.08.2017. godine i okrivljena nakon toga pravnosnažno oglašena krivom i osuđena zbog krivičnog dela neovlašćeno držanje opojnih droga iz člana 246a stav 1. KZ.

Samim tim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je u konkretnom slučaju zbog događaja u kome su učestvovali oboje okrivljenih, započet jedinstveni postupak protiv okrivljenih Gorana Miloševića i AA, te da je dostavljanjem spisa predmeta Osnovnom javnom tužilaštvu u Prokuplju odnosno Osnovnom sudu u Prokuplju, zapravo došlo do razdvajanja krivičnog postupka protiv ovih okrivljenih, iako bez formalnog rešenja, zbog čega čitanjem njenog iskaza datog javnom tužiocu pre krivičnog postupka u kom je zaključen sporazum, u smislu člana 406. stav 1. tačka 5) ZKP, nije povređen postupak i na tom iskazu se po oceni ovog suda može zasnovati presuda.

Okolnost što sud, nabrajajući dokaze na kojima zasniva presudu, pogrešno navodi pored iskaza koji je okrivljena AA dala javnom tužiocu u svojstvu osumnjičene i kasnije iskaz dat prilikom zaključenja sporazuma, nije od uticaja na ocenu ovog suda o zakonitosti iskaza okrivljene od 09.03.2017. godine, iz razloga što se iz spisa predmeta, konkretno razloga prvostepene presude, vidi da je u postupku izveden jedino dokaz – čitanje iskaza osumnjičene AA koji je dat pred VJT dana 09.03.2017. godine i na tom dokazu se stoga može zasnovati zakonita presuda. U konkretnom slučaju sud je po predlogu javnog tužioca pravilno izvršio uvid u spis SPK 10/17, čiji je sastavni deo i pravnosnažna presuda protiv okrivljene AA, na šta je i ovlašćen i na tako izvedenom dokazu može zasnovati presudu.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovani su navodi branioca kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, budući da navedeni dokazi čiju zakonitost osporava branilac u podnetom zahtevu, predstavljaju zakonite dokaze i na njima se može zasnivati sudska odluka.

Navodima zahteva, kojima ističe da na oduzetim predmetima nema bioloških tragova DD i ukazuje da samim tim potvrda o privremeno oduzetim predmetima PU Prokuplje od 01.02.2017. godine predstavlja nezakonit dokaz, branilac okrivljenog, zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje u pravnosnažnim presudama odnosno ističe povredu krivičnog zakona iz člana 440. ZKP.

Nadalje, kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Takođe, branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva ističe i pogrešnu primenu KZ, ali u obrazloženju zahteva ne konkretizuje u čemu se ta povreda, ogleda, kao i povredu zakona iz člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP, navodeći da je okrivljenom Goranu Miloševiću, povređeno pravo na pravično suđenje predviđeno članom 32. Ustava RS, pri čemu nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, kako to propisuje član 484. ZKP.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud se u ocenu iznetih navoda i razloga za podnošenje zahteva branioca okrivljenog nije upuštao, jer ne predstavljaju zakonske razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, dok u odnosu na neke razloge nema konkretnog obrazloženja, u čemu ih branilac vidi.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                   Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević, s.r.                                                                              Radmila Dragičević Dičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić