Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 884/18 od 19.11.2018. godine, odbijena je kao neosnovana žalba okrivljenog AA, a prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljnog AA, advokat Predrag Stefanović, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) i člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje ili da ukine drugostepenu presudu i predmet vrati drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje ili da pobijane presude preinači, tako što će prema okrivljenom u jednom delu odbiti optužbu a u jednom delu okrivljenog osloboditi od optužbe da je izvršio produženo krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu i na sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Ukazujući na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je u odnosu na pojedine radnje izvršenja obuhvaćene produženim krivičnim delom poreska utaja iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, preduzete pre 19.11.2008. godine, u smislu odredbi člana 103. tačka 5. i člana 104. stav 6. ZKP, nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja okrivljenog pre pravnosnažnog okončanja postupka, donošenjem pobijane drugostepene presude od 19.11.2018. godine, s obzirom na to da se svaka pojedinačna radnja izvršenja pravno kvalifikuje kao krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. KZ za koje je zaprećena kazna zatvora do pet godina.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane iz sledećih razloga:

Iz spisa predmeta proizlazi da je izmenjenim optužnim predlogom Osnovnog javnog tužioca u Leskovcu Kt 683/2009 od 06.06.2017. godine okrivljenom AA stavljeno na teret produženo krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 2., u vezi stava 1. KZ i to u vremenskom periodu od 01.07.2007. godine do 30.09.2009. godine, s tim što su u dispozitivu optužnog akta, radnje okrivljenog koje se sastoje u davanju lažnih podataka i u prikrivanju činjenica koje se odnose na utvrđivanje poreza na dodatu vrednost, kao i iznosi obaveza čije se plaćanje izbegava, prikazani po kalendarskim godinama u okviru celokupnog perioda izvršenja produženog krivičnog dela.

Uprkos tome, što je sud u pojedinačnim obračunskim periodima utvrdio pojedinačne radnje gde kod nekih iznos obaveze čije se plaćanje izbegava prelazi 1.500.000,00 dinara, što je kvalifikatorno obeležje krivičnog dela iz stava 2. člana 229. KZ, a kod nekih iznos ovih obaveza prelazi 150.000,00 dinara, što je zakonsko obeležje krivičnog dela iz stava 1. člana 229. KZ, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je nedosledno primenjena odredba člana 61. stav 5. KZ sabiranjem iznosa obaveza čije se plaćanje izbegava samo na nivou pojedinačnih obračunskih perioda, a ne u okviru celokupnog perioda izvršenja produženog krivičnog dela, pri čemu je sud utvrdio jedinstveni umišljaj okrivljenog.

Imajući u vidu sve radnje okrivljenog kojima su ostvarena pre svega zakonska obeležja krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. KZ, u konačnom zbiru svih obaveza čije se plaćanje izbegava, sud bi došao do pravne ocene dela koja je nepovoljnija po okrivljenog (s obzirom na to da zbir utajenog poreza na dodatu vrednost po pojedinačnim delima u celokupnom periodu izvršenja produženog krivičnog dela prelazi iznos od 7.500.000,00 dinara, što je kvalifikatorno obeležje krivičnog dela poreska utaja iz stava 3. člana 229. KZ), od pravne kvalifikacije krivičnog dela za koje je okrivljeni optužen i osuđen pravnosnažnom presudom – krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ.

Stoga je, po nalaženju ovog suda, pravnom kvalifikacijom krivičnog dela iz pobijane pravnosnažne presude povređen zakon u korist okrivljenog AA.

Iz iznetih razloga, neosnovani su i navodi zahteva branioca okrivljenog da je povređen zakon na štetu okrivljenog, time što sud nije vodio računa o nastupanju apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja pojedinih radnji u okviru produženog krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim.

Odredbom Krivičnog zakonika propisano je: da ako u tom Zakoniku nije drukčije određeno, krivično gonjenje ne može se preduzeti kad protekne pet godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora preko tri godine (član 103. tačka 5); da zastarelost krivičnog gonjenja nastaje u svakom slučaju kad protekne dvostruko vreme koje se po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja (član 104. stav 6); da će se učinilac krivičnog dela poreska utaja, ako iznos obaveze iz stava 1. člana 229. KZ čije se plaćanje izbegava, prelazi 1.500.000,00 dinara, kazniti zatvorom od jedne do pet godina i novčanom kaznom (član 229. stav 2. KZ („Sl. glasnik RS“, br.85/05)).

Kako je poslednja radnja krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. KZ („Sl. glasnik RS“, br. 85/05), učinjenog u produženju za koje je zakonom propisana kazna zatvora od jedne do pet godina, izvršena 30.09.2009. godine, te imajući u vidu odredbe člana 103. tačka 5. i 104. stav 6. KZ, to bi apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja za predmetno krivično delo nastupila dana 30.09.2019. godine, dakle nakon pravnosnažnog okončanja ovog krivičnog postupka donošenjem pobijane drugostepene presude od 19.11.2018. godine.

S obzirom na izneto Vrhovni kasacioni sud nalazi da se zahtevom branioca okrivljenog neosnovano ukazuje da je pravnosnažna presuda doneta uz povredu zakona iz člana 438. stav 1.tačka 1) ZKP.

Prema navodima zahteva branioca okrivljenog, većina radnji izvršenja za koje je okrivljeni AA oglašen krivim, predstavljaju pravnosnažno presuđenu stvar, jer je svedok BB, kao odgovorno lice „VV“ DOO za potpuno iste radnje oglašen krivim presudom Prekršajnog suda koja je dostavljena nižestepenim sudovima i izvedena kao dokaz u toku glavnog pretresa.

Iznete navode zahteva kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Odredbom člana 4. stav 1. ZKP, propisano je da niko ne može da bude gonjen i kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen, ili je za to delo postupak protiv njega pravnosnažno obustavljen ili optužba pravnosnažno odbijena.

Stoga, po oceni ovoga suda okolnost što je BB, koji u ovom krivičnom postupku ima svojstvo svedoka, u prekršajnom postupku oglašen krivim za pojedine radnje koje su stavljene na teret i za koje je oglašen krivim okrivljeni AA u ovom krivičnom postupku, ne ukazuju da se u konkretnom slučaju radi o presuđenoj stvari jer prekršajni postupak nije vođen protiv okrivljenog AA. Sledstveno tome, pobijanom pravnosnažnom presudom nije povređeno načelo ne bis in idem, niti je učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP na štetu okrivljenog, zbog čega se suprotni navodi zahteva branioca okrivljenog ocenjuju kao neosnovani.

Branilac okrivljenog u zahtevu navodi i to da okrivljeni AA u navedenom periodu nije imao svojstvo odgovornog lica i da samim tim nije mogao biti izvršilac krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, za koje je oglašen krivim pravnosnažnom presudom.

Iznete navode zahteva branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Naime, iz činjeničnog opisa dela datog u izreci pravnosnažne presude proizlaze zakonska obeležja produženog krivičnog dela poreska utaja iz člana 229., u vezi člana 61. KZ, uključujući i svojstvo okrivljenog koji je u vreme izvršenja krivičnog dela bio faktički vlasnik i direktor privrednog društva „VV“ DOO, a odgovornim licem u preduzeću pored vlasnika preduzeća smatra se i lice kome je faktički povereno obavljanje pojedinih poslova, te je sledstveno tome okrivljeni bio dužan i ovlašćen da preduzima sve radnje koje se odnose na plaćanje poreskih obaveza.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je zahtev branioca okrivljenog u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ocenio kao neosnovan.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac ukazuje i to da je pravnosnažnom presudom učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, jer kod okrivljenog nije postojala namera da utaji poresku obavezu što je zakonsko obeležje krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. KZ, tako da bez takve namere ne postoji ni predmetno krivično delo. U vezi sa tim, branilac u zahtevu ističe da je namera okrivljenog naročito sporna u odnosu na radnje koje mu se stavljaju na teret da nije prikazao prihode od prodaje vozila i da na iste nije obračunao i platio porez na dodatnu vrednost, jer je okrivljeni te radnje izvršio pod prinudom, što je utvrđeno presudom Višeg suda u Beogradu, Posebnog odeljenja KPo1 96/2015 od 05.02.2016. godine, kojom je okrivljeni GG, oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela iznude iz člana 214. stav 5. u vezi stava 1. KZ, izvršenog na štetu ovde okrivljenog AA.

Međutim, iznetim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, po oceni ovoga suda, branilac okrivljenog ceni izvedene dokaze tokom postupka i iznosi svoje činjenične zaključke vezano za postojanje namere kod okrivljenog da preduzetim radnjama u potpunosti izbegne plaćanje poreza na dodatu vrednost koji su drugačiji od onih utvrđenih u pobijanim presudama, zbog čega branilac okrivljenog, iako formalno ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, u ovom delu suštinski osporava ocenu izvedenih dokaza i istom utvrđeno činjenično stanje u pobijanim pravnosnažnim presudama.

Kako članom 485. stav 4 ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                      Predsednik veća –sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                                     Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić