Presudom Apelacionog suda u Nišu 3Kž1 749/17 od 18.09.2017. godine, usvajanjem žalbe Osnovnog javnog tužioca u Leskovcu, preinačena je presuda Osnovnog suda u Leskovcu 1K 2045/11 od 14.03.2017. godine, u delu odluke o krivičnoj sankciji, tako što je apelacioni sud okrivljenog AA i okrivljenu BB, pored prvostepenom presudom izrečene kazne zatvora, primenom čl. 4, 42, 43, 50. i 51. KZ, osudio i na novčanu kaznu u iznosu od po 50.000,00 dinara svakog, koju kaznu su okrivljeni dužni da plate u roku od 30 dana i koja će se u slučaju da u ostavljenom roku ne bude plaćena, zameniti kaznom zatvora tako što će se za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan zatvora, dok je žalba branioca okrivljenih odbijena kao neosnovana, a prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti, blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA i okrivljene BB, advokat Dragan Mladenović, u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, a zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9), 439. tačka 1), 2) i 3) i člana 441. stav 3. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Branilac okrivljenih AA i BB, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su pobijane presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, odnosno da je istima optužba prekoračena, s obzirom da su izrekom prvostepene presude (koja je u svemu osim u pogledu odluke o sankciji potvrđena drugostepenom presudom) okrivljeni oglašeni krivim, da su predmetno krivično delo izvršili u vremenskom periodu „počev od maja meseca 2009. godine pa do kraja 2009. godine“, dok je u optužnici kao datum izvršenja krivičnog dela naveden „april mesec 2009. godine“.

Međutim, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ovi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih, nisu osnovani, iz razloga što se optužba ne smatra prekoračenom kad sud u presudi navede precizniji datum izvršenja krivičnog dela, jer se u konkretnom slučaju radi o okolnosti koja služi za tačnije, odnosno preciznije određivanje krivičnog dela, a ne o okolnosti koja predstavlja obeležje tog krivičnog dela. Ovo naročito što u konkretnom slučaju, iz opisa radnji izvršenja koje su okrivljenima stavljene na teret optužnim aktom, jasno proizilazi da su predmetne radnje isti preduzeli u periodu od aprila 2009. godine do kraja 2009. godine, a ne kako to branilac fragmentarno ističe „samo tokom aprila meseca .“Stoga je sud unoseći izmenu u odnosu na dispozitiv optužnice, izostavljanjem reči „u toku aprila meseca 2009. godine“, a zadržavanjem ostalog vremenskog perioda „počev od maja meseca 2009. pa do kraja 2009. godine“ označenog u optužnom aktu, tj.navođenjem preciznijeg vremena izvršenja krivičnog dela u izreci pobijane presude, a u skladu sa činjeničnim stanjem utvrđenim na glavnom pretresu- nesumnjivo ostao u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, ne dirajući time u objektivni identitet optužbe.

Iz iznetih razloga, po oceni ovog suda, neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, ističe da su pobijane presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Branilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi i to da su nižestepeni sudovi pobijanim presudama, učinili povredu krivičnog zakona na štetu okrivljenih, iz člana 439. tačka 2) ZKP, time što u konkretnom slučaju nisu primenili odredbu člana 208. stav 4. u vezi stava 1. ranije važećeg Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“ br. 85/2005, 88/2005, 107/2005), koji se primenjivao od 01.01.2006. do 10.09.2009. godine, a koji je za predmetno krivično delo za koje su okrivljeni oglašeni krivim, predviđao isključivo kaznu zatvora, a ne i kumulativno novčanu kaznu, i koji zakon je kao takav, prema navodima zahteva, najblaži za učinioce.

Odredbom člana 208. stav 4. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“ br. 85/2005, 88/2005, 107/2005) koji se primenjivao od 01.01.2006. do 10.09.2009. godine je propisano da ako je delom iz stava 1. i 2. tog člana pribavljena imovinska korist ili je naneta šteta u iznosu koji prelazi 1.500.000,00 dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do deset godina.

Odredbom člana 208. stav 4. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“ br. 85/2005, 88/2005, 107/2005, 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013 i 108/2014), koji se primenjuje od 11.09.2009. godine propisano da ako je delom iz stava 1. i 2. tog člana pribavljena imovinska korist ili je naneta šteta u iznosu koja prelazi 1.500.000,00 dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do deset godina i novčanom kaznom.

Naime, polazeći od navedenog, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, a imajući pritom u vidu odredbu člana 5. Krivičnog zakonika koji reguliše vremensko važenje krivičnog zakonodavstva i primenu blažeg zakona, kao i zaprećenu kaznu za krivično delo prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika (koji se primenjivao od 01.01.2006. do 10.09.2009. godine) i zaprećenu kaznu za isto krivično delo prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika (koji se primenjuje od 11.09.2009. godine), ovaj sud nalazi da je odredba člana 208. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika koji se primenjuje od 11.09.2009. godine, po kome su okrivljeni oglašeni krivim i kojim je za predmetno krivično delo osim kazne zatvora bila propisana kumulativno i novčana kazna, u konkretnom slučaju, najblaži za učinioce- okrivljene AA i BB, jer iako je za isto krivično delo po novom krivičnom zakonu propisana uz kaznu zatvora, kumulativno i novčana kazna, po nalaženju ovog suda, novi zakon je povoljniji za učinioce, u kokretnom slučaju, jer je sud primenivši odredbe Krivičnog zakonika o ublažavanju kazne, izrekao okrivljenima blaže kazne od propisane, a odmerivši kaznu zatvora u trajanju od 8 (osam) meseci svakom od okrivljenih, primenio je član 45. stav 5. KZ, koja odredba predviđa mogućnost izvršenja kazne zatvora u prostorijama u kojima okrivljeni stanuju, a što ranije važećim Krivičnim zakonikom nije bilo predviđeno.

Iz iznetih razloga, po oceni ovog suda, neosnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih, ističe da je pobijanim presudama povređen krivični zakon u smislu člana 439. tačka 2) ZKP.

Branilac okrivljenih u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je sud odlukom o imovinskopravnom zahtevu povredio zakon, time što je okrivljene obavezao da oštećenom na ime naknade štete isplate iznos od 1.891.957,50 dinara, a iznad dosuđenog iznosa oštećenog uputio na parnicu- s obzirom da prema navodima zahteva, podaci krivičnog postupka ne pružaju pouzdan osnov ni za potpuno, ni za delimično presuđenje u pogledu imovinskopravnog zahteva, zbog čega branilac smatra da je sud bio u obavezi da oštećenog uputi da imovinskopravni zahtev u celosti ostvaruje u parničnom postupku. Iznetim navodima, branilac ukazuje na povredu zakona iz člana 441. stav 3. ZKP.

Odredbom člana 258. stav 4. ZKP propisano je da će sud u presudi kojom okrivljenog oglašava krivim ili rešenju o izricanju mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja, ovlašćenom licu dosuditi imovinskopravni zahtev u celini ili delimično, a za višak uputiti na parnični postupak. Ako podaci krivičnog postupka ne pružaju pouzdan osnov ni za potpuno ni za delimično presuđenje, sud će ovlašćeno lice uputiti da imovinskopravni zahtev u celini može da ostvaruje u parničnom postupku.

Iz spisa predmeta proizilazi da su okrivljeni izrekom pobijane prvostepene presude, koja je u svemu osim u pogledu odluke o sankciji potvrđena drugostepenom presudom, oglašeni krivim da su u kritičnom periodu „u nameri da sebi pribave protivpravnu imovinsku korist, lažnim prikazivanjem činjenica da će sa njim zaključiti ugovor o doživotnom izdržavanju, kao davaoci izdržavanja, doveli u zabludu oštećenog VV iz ... i održavali ga u zabludi i time ga naveli da ovaj na štetu svoje imovine preda novčani iznos od ukupno 1.891.957,50 dinara i okrivljenima pribavi pravo svojine na kući i placu u ... u ulici .....pri čemu su mogli da shvate značaj svoga dela i mogli da upravljaju svojim postupcima....“

Polazeći od navedenog, a kako je izrekom pobijane prvostepene presude utvrđeno da su okrivljeni pribavili protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 1.891.957,50 dinara, a koji iznos su prethodno primili od oštećenog, to je po oceni ovog suda, nižestepeni sud pravilno primenio zakon kada je prilikom izricanja kazne okrivljenima, istovremeno odlučio i o imovinskopravnom zahtevu. Pri čemu, po nalaženju ovog suda, za navedeni iznos od 1.891.957,50 dinara, nižestepeni sud nije morao da proverava okolnosti o imovinskopravnom zahtevu u smislu člana 256. ZKP, budući da je pobijanim presudama pravnosnažno utvrđeno da su okrivljeni protivpravno pribavili taj iznos na štetu oštećenog, pa su stoga neosnovani navodi zahteva da u konkretnom slučaju podaci krivičnog postupka ne pružaju pouzdan osnov ni za potpuno, ni za delimično presuđenje.

Imajući u vidu navedeno, po nalaženju ovog suda neosnovano branilac ističe da je pobijanim presudama učinjena povreda zakona iz člana 441. stav 3. ZKP.

U uvodu zahteva za zaštitu zakonitosti, branilac označava povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, a u obrazloženju zahteva ističe da u konkretnom slučaju nije utvrđeno postojanje bitnih elemenata krivičnog dela prevara iz člana 208. KZ za koje su okrivljeni pravnosnažno oglašeni krivim, jer ne postoji prevarna namera okrivljenih, iz razloga što je oštećeni ušao u posed nepokretnosti – kuće koja je predmet ugovora o kupoprodaji i prijavio svoje prebivalište na toj adresi. Zbog navedenog, branilac zaključuje da okrivljeni nisu mogli imati nikakvu prevarnu nameru, jer ne bi u tom slučaju omogućili oštećenom da koristi spornu nepokretnost.

Iznetim navodima, iako branilac ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, po nalaženju ovog suda, isti suštinski osporava ocenu izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje u pobijanim presudama.

Takođe i ostalim navodima zahteva kojima branilac ukazuje šta se prema Zakonu o nasleđivanju ima smatrati bitnim elementima ugovora o doživotnom izdržavanju, kao i šta podrazumeva pravno dejstvo navedenog ugovora, po nalaženju ovog suda, osporavaju se činjenični zaključci nižestepenih sudova u pobijanim presudama.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koja u postupku ima u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenih u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude, u odnosu na odbijajući deo na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, u delu u kojem je zahtev odbacio kao nedozvoljen.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                  Predsednik veća-sudija

Marina Pandurović,s.r.                                                                                                            Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić