Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 3177/13 od 25.10.2013. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljene A.F., a prvostepena presuda, potvrđena.

Protiv napred navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac osuđene A.F., adv. M.K., zbog povrede zakona (485. stav 1. tačka 1. ZKP-a), i to konkretno zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP-a, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud, usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti, ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovnu odluku prvostepenom sudu pred drugim većem odnosno sudiji pojedincu ili pak da iste preinači tako što će okrivljenu osloboditi od optužbe a zatim priznati i dosuditi na teret budžetskih sredstava suda troškove celokupnog krivičnog postupka, i to troškove postupka vanrednog pravnog leka, advokata - za sastav zahteva za zaštitu zakonitosti po advokatskom Tarifniku, u iznosu od 45.000,00 dinara, troškove prvostepenog krivičnog postupka u visini opredeljenoj u troškovniku okrivljene na poslednjem glavnom pretresu od 22.04.2013. godine, kao i troškove žalbenog krivičnog postupka u visini opredeljenoj zahtevom za naknadu troškova u žalbi branioca okrivljene od 20.05.2013. godine, protiv prvostepene presude. Takođe je zahtevao da u smislu odredbe člana 488. stav 2. ZKP-a bude obavešten o sednici veća Vrhovnog kasacionog suda a radi prisustva istoj.

Razmatrajući zahtev za zaštitu zakonitosti na sednici veća održanoj shodno odredbama člana 486. i 487. ZKP-a, Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev izjavljen od ovlašćenog lica, blagovremen i dozvoljen.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu člana 488. stav 1. ZKP-a dostavio javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća, o kojoj nije obaveštavao javnog tužioca i branioca, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke. Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca osuđene A.F. je neosnovan.

Branilac okrivljene A.F. kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti ističe bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP-a sa obrazloženjem da su pobijane pravnosnažne presude zasnovane na nezakonitim i nedozvoljenim dokazima na kojima se prema odredbama Zakonika o krivičnom postupku ne mogu zasnivati pre svega na falsifikovanom zapisniku o „priznanju okrivljene“ od 02.02.2009. godine i trgovačkim knjigama za 2007, 2008. i 2009. godinu prodavnice TR B.k. u S.V., a koji dokazi su prema stavu branioca sačinjeni i pribavljeni suprotno odredbi člana 16. stav 1. ZKP-a, pa se iz tih razloga nisu mogli koristiti u krivičnom postupku već su isti morali biti izdvojeni iz spisa predmeta.

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, su neosnovani, a iz sledećih razloga:

Prema odredbi člana 16. stav 1. ZKP-a sudske odluke se ne mogu zasnivati na dokazima koji su, neposredno ili posredno, sami po sebi ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa Ustavom, ovim Zakonikom, drugim zakonom ili opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima, osim u postupku koji se vodi zbog pribavljanja takvih dokaza.

Odredbom člana 84. stav 1. ZKP-a propisano je da dokazi koji su pribavljeni protivno članu 16. stav 1. tog Zakonika (nezakoniti dokazi) ne mogu biti korišćeni u krivičnom postupku.

Prema odredbi člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP-a, bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako se presuda zasniva na dokazu na kome se po odredbama tog Zakonika ne može zasnivati.

Dakle, za postojanje ove bitne povrede odredaba krivičnog postupka, nužno je da je sudska odluka zasnovana na dokazu koji je sam po sebi ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa odredbama ZKP-a.

Iz spisa predmeta proizilazi da je sporni zapisnik od 02.02.2009. godine privatna isprava sačinjena od strane oštećene B.V. u prisustvu S.1 i S.V2, J.M., M.J. i D.1 i D.Đ.2, a potpisana od strane okrivljene.

Konkretna privatna isprava sama po sebi i po načinu pribavljanja ne predstavlja nedozvoljeni dokaz u smislu člana 16. stav 1. ZKP. Osporavanje sadržaja isprave tvrdnjom da se radi o falsifikatu koji je okrivljena potpisala bez čitanja ne čini ovaj dokaz nedozvoljenim, već iz toga proizilazi obaveza suda da proveri istinitost sadržaja isprave, što je sud u konkretnom slučaju i učinio saslušanjem svedoka koji su prisustvovali sačinjavanju isprave. Dakle, u konkretnom slučaju ne radi se o nedozvoljenom dokazu, već o dokazu koji podleže proveri i ocenjivanju od strane suda kao i svaki drugi dokaz.

Takođe su neosnovana i ukazivanja u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog da trgovačke knjige za 2007, 2008. i 2009. godinu predstavljaju dokaz na kome se sudska odluka ne može zasnivati, jer su kako to branilac posebno ističe neregularno i nezakonito vođene odnosno sačinjene protivno propisima o vođenju trgovačkih knjiga u prometu na malo, zbog čega je postojala realna mogućnost različitih manipulacija, fingiranih i lažnih upisa od strane oštećene - vlasnice B.V., a na štetu okrivljene.

Trgovačke knjige za 2007, 2008. i 2009. godinu a kako to proizilazi iz spisa predmeta bile su predmet ekonomsko-finansijskog veštačenja o čemu su veštaci D.R. i D.C. dali svoje stručne nalaze i mišljenja, koje je sud u potpunosti prihvatio, nalazeći da su dati na osnovu pisane dokumentacije od strane stalnih sudskih veštaka, stručno i u dovoljnoj meri obrazloženi.

Osim toga, sporna dokumentacija pa i trgovačke knjige, na osnovu koje je utvrđen „manjak“ za sporni period bila je dostupna i okrivljenoj A.F. u čijem prisustvu je izvršeno veštačenje istih, pa su iz tih razloga suprotno iznetim navodima branioca okrivljene i trgovačke knjige za 2007, 2008. i 2009. godinu mogle biti korišćene kao dokaz u ovom krivičnom postupku.

Kako je povreda iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP-a isticana i u postupku po redovnom pravnom leku, to Vrhovni kasacioni sud, prihvatajući razloge žalbenog suda shodno odredbi člana 491. stav 1. ZKP-a, na iste upućuje.

Sa svega izloženog, ocenivši, iz iznetih razloga, da je zahtev za zaštitu zakonitosti neosnovan, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbi člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova i člana 491. stav 1. ZKP-a („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 i 121/12), doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                               Predsednik veća-sudija,

Zorica Stojković, s.r.                                                                                                                                               Nevenka Važić, s.r.