Okrivljeni je obavezan i da sudu nadoknadi troškove krivičnog postupka u iznosu od 17.080,00 dinara, od čega 12.080,00 dinara na ime troškova veštačenja, a 5.000,00 dinara na ime paušala, sve u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude.

Presudom Višeg suda u Nišu Kž br.982/14 od 25.12.2014. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe Osnovnog javnog tužioca u Nišu i branilaca okrivljenog P.R., a presuda Osnovnog suda u Nišu 20K br.2383/12 od 29.08.2014. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog P.R. – advokat A.J., zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1. ZKP), konkretno zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tač. 5, 8. i 11. i stav 2. tačka 2. ZKP s tim što iz sadržine zahteva proizilazi da je zahtev podnet i zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, uz istovremeni zahtev da se na osnovu odredbe člana 488. stav 3. ZKP odredi odlaganje izvršenja pravnosnažne presude.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u delu koji se odnosi na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8. ZKP i povredu zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8. ZKP, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da prvostepenom presudom nije u potpunosti rešen predmet optužbe i s tim u vezi navodi da, i pored toga što je optužni akt javnog tužioca više puta menjan i preciziran, javni tužilac nije odustao od optužbe iz stava 1. tačka 2, 3, 4. i 5 optužnice, te da je i pored toga prvostepeni sud doneo odluku samo u vezi sa optužbom iz stava 1. tačka 1, a ne i o ostalim tačkama optužbe.

Izneti navodi zahteva, se po oceni ovoga suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Iz spisa predmeta vidljivo je da je Osnovni javni tužilac u Nišu podigao optužnicu Kt br.2437/08 od 18.09.2009. godine protiv okrivljenog P.R. zbog krivičnog dela poreske utaje iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. KZ i krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi stava 1. KZ, da je dopisom od 28.09.2010. godine obavestio sud o izmeni dispozitiva podnete optužnice i pravne kvalifikacije krivičnog dela koje je okrivljenom stavljeno na teret, nakon čega je optužnica izmenjena u pogledu pravne kvalifikacije i dispozitiva optužbe još dva puta, i to dopisom od 22.11.2013. godine i dopisom od 22.05.2014. godine, kada su izvršene i najveće izmene optužnog akta u pogledu dispozitiva i pravne kvalifikacije krivičnih dela koja su okrivljenom stavljena na teret.

Takođe, iz spisa predmeta je utvrđeno da je izreka prvostepene presude, u odnosu na krivično delo poreske utaje iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. KZ, zbog kojeg je okrivljeni prvostepenom presudom oglašen krivim, identična dispozitivu optužnog akta koji je izmenjen dopisom Osnovnog javnog tužioca u Nišu od 22.05.2014. godine, te da je i izreka koja se odnosi na krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 1. KZ, u odnosu na koje delo je odbijena optužba zbog nastupanja aposlutne zastarelosti krivičnog gonjenja, identična dispozitivu optužnice u ovom delu.

Kako, dakle, iz svega navedenog proizilazi da je prvostepeni sud u potpunosti rešio predmet optužbe, obzirom da je i u odnosu na krivično delo poreske utaje iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. KZ i u odnosu na krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 1. KZ činjenični opis dela iz optužnice identičan opisu datom u izreci prvostepene presude to su neosnovani navodi zahteva da je prvostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8. ZKP na taj način što nije u potpunosti rešio predmet optužbe.

Neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti kojima se ukazuje da je u konkretnom slučaju učinjena povreda krivičnog zakona po pitanju da li je delo za koje se okrivljeni goni krivično delo, a kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP.

S tim u vezi, u zahtevu se navodi da iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka LJ.N. i njenog iskaza na glavnom pretresu 23.09.2013. godine proizilazi da su u poslovnim knjigama okrivljenog, kao poreskog obveznika, evidentirane poreske obaveze u iznosu od 3.696.469,00 dinara, da nisu evidentirane obaveze u iznosu od 134.623,10 dinara, te da nisu izmirene poreske obaveze u iznosu od 3.831.092,10 dinara, dakle da u dokumentaciji preduzeća, čiji je direktor u inkriminisanom periodu bio okrivljeni P.R., postoji uredna i komplentna finansijsko – računovodstvena dokumentacija kojom su evidentirane sve obaveze nastale tokom poslovanja u periodu od 2006. do 2008. godine, zbog čega je netačan zaključak prvostepenog suda da okrivljeni nije prijavio činjenice koje su od uticaja na utvrđivanje poreske obaveze, te da stoga u njegovim radnjama nema elemenata krivičnog dela poreske utaje iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. KZ, zbog kojeg je pravnosnažnom presudom oglašen krivim. U zahtevu se ističe i da iz nalaza i mišljenja istog veštaka, jasno proizilazi da u toku 2006. i 2007. godine u preduzeću DP M. – t. AD N., postoje neevidentirane poreske obaveze, i to za prevoz radnika i za poklone za 8. mart u 2008. godini, u ukupnom iznosu od 134.623,10 dinara, koji iznos je manji od zakonom propisanog minimuma za osnovni oblik krivičnog dela poreske utaje, a iz kojih razloga, prema stavu branioca, u konkretnom slučaju nedostaje jedan od bitnih elemenata krivičnog dela zbog kog je okrivljeni oglašen krivim.

Izložene navode zahteva branioca okrivljenog, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Naime, krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika čini lice koje u nameri da potpuno ili delimično izbegne plaćanje poreza, doprinosa ili drugih propisanih dažbina, daje lažne podatke o zakonito stečenim prihodima, o predmetima ili drugim činjenicama koje su od uticaja na utvrđivanje ovakvih obaveza ili ko u istoj nameri u slučaju obavezne prijave, ne prijavi zakonito stečen prihod, odnosno predmete ili druge činjinice koje su od uticaja na utvrđivanje ovakvih obaveza ili ko u istoj nameri na drugi način prikriva podatke koji se odnose na utvrđivanje navedenih obaveza, a iznos obaveze čije se plaćanje izbegava prelazi 1.500.000,00 dinara.

Prema izreci pravnosnažne presude, okrivljeni u toku 2006. i 2007. godine, kao odgovorno lice – direktor preduzeća DPO M.-t. DOO N., u nameri da ovo preduzeće delimično izbegne plaćanje poreza za zarade radnika – nije prijavio činjenice koje su od uticaja na utvrđivanje te obaveze, na taj način što je u periodu od 27.01.2006. do 26.09.2007. godine doneo više odluka po kojima će se radnicima ovog preduzeća isplatiti zajam – kredit koji će biti vraćen u tri jednake mesečne rate, i na osnovu takvih odluka, po nalazima za isplatu, radnicima preduzeća isplatio ukupno 5.565.230,00 dinara, a koji zajmovi – krediti nisu vraćeni u skladu sa odlukama preduzeća i na koji način su se navedene isplate imale smatrati zaradama shodno odredbama člana 13. i 14. stav 1. Zakona o porezu na dohodak građana, na koje je preduzeće DP M.-t. DOO N. bilo dužno da obračuna i plati poreze, pri čemu okrivljeni kao direktor preduzeća nije izdao nalog za obračun i uplatu poreza i na ovaj način je izbegao kao direktor plaćanje poreza na zarade u iznosu od 1.144.099,00 dinara, te tako što je 07.12.2007. godine zaključio sudsko poravnanje sa preduzećem D.i. B. koje je nakon toga izvršilo uplatu novca preduzeću DP M.-t. u iznosu od 15.388.000,00 dinara, a od kog novca je po nalogu okrivljenog izvršena isplata zarada radnicima, a okrivljeni nije izdao nalog da se na isplaćene zarade izvrši obračun poreza na zarade u iznosu od 2.552.370,00 dinara, te je ukupan iznos neobračunatog i neuplaćenog poreza iznosio 3.696.469,00 dinara.

Kako, dakle, iz izreke pravnosnažne presude jasno proizilazi da okrivljeni, kao direktor preduzeća M.-t. DOO N., u nameri da preduzeće delimično izbegne plaćanje poreza za zarade radnika, nije prijavio činjenice koje su od uticaja na utvrđivanje te obaveze, imajući u vidu da ukupan iznos neobračunatog i neuplaćenog poreza iznosi 3.696.469,00 dinara, odnosno da izreka prvostepene presude sadrži sve činjenice i okolnosti koje čine zakonska obeležja krivičnog dela poreske utaje iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. KZ, zbog kojeg je okrivljeni i oglašen krivim pravnosnažnom presudom, to su neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje da delo zbog kojeg je okrivljeni oglašen krivim nije krivično delo i da, obzirom na visinu izbegnutog poreza u konkretnom slučaju, nema zakonom propisanog minimuma za osnovni oblik krivičnog dela poreske utaje.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u delu u kojem se ukazuje na bitne povrede iz člana 438. stav 1. tačka 8. ZKP i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP odbio kao neosnovan, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP.

U ostalom delu, zahtev branioca okrivljenog, odbačen je kao nedozvoljen, iz sledećih razloga:

Kada se zahtev podnosi zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1. ZKP), okrivljeni preko svog branioca, a i sam branilac koji u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni (član 71. tačka 5. ZKP), takav zahtev može podneti samo iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 4. ZKP, dakle zbog povreda odredaba člana 74, člana 438. stav 1. tač. 1. i 4. i tačka 7. do 10. i stav 2. tačka 1, član 439. tačka 1. do 3. i član 441. st. 3. i 4. ZKP, učinjenih u postupku pred prvostepenim i pred apelacionim sudom.

U ostalom delu, branilac okrivljenog pravnosnažnu presudu pobija zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 5. i 11. i iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP, koje povrede u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP ne predstavljaju razloge zbog kojih okrivljeni preko branioca mogu podneti ovaj vanredni pravni lek.

Pored toga, branilac u zahtevu navodi da je u konkretnom slučaju došlo ''do pogrešne primene zakona na utvrđeno činjenično stanje'', što bi predstavljalo povredu zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, međutim, u obrazloženju zahteva navodi da je prvostepeni sud pogrešno i nepotpuno utvrdio činjenično stanje, odnosno odlučnu činjenicu da okrivljeni P.R. kao direktor DP M.-t. DOO N., u nameri da delimično izbegne plaćanje poreza i doprinosa na zarade radnika, nije prijavio činjenice koje su od uticaja na utvrđivanje te obaveze i da je pogrešno izveo zaključak da je postupao sa direktnim umišljajem kao oblikom krivice, obzirom da porezi nisu plaćeni zbog blokade računa, dakle osporava ocenu odbrane okrivljenog i izvedenih dokaza, ukazujući na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, a što ne predstavlja razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, a zbog povrede zakona.

Imajući u vidu da se u preostalom delu u zahtevu ukazuje na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 5. i 11. i stav 2. tačka 2. ZKP, te na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza, što ne predstavlja razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenima i njihovim braniocima, to je Vrhovni kasacioni sud u ovom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog odbacio kao nedozvoljen, na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2. ZKP.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2. ZKP, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik                                                                                                 Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                            Nevenka Važić, s.r.