Istom presudom okrivljeni je obavezan da plati sudu na ime troškova krivičnog postupka iznos od 29.069,00 dinara i na ime paušala iznos od 6.000,00 dinara, a sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu KŽ.1-1745/14 od 16.12.2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog I.Ć. i potvrđena je presuda Višeg suda u Jagodini K.br.44/14 od 24.07.2014. godine.

Branilac okrivljenog I.Ć. – advokat J.Č. je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti samo protiv pravnosnažne presude Apelacionog suda u Kragujevcu KŽ.1-1745/14 od 16.12.2014. godine, a iz obrazloženja zahteva očigledno je da se pobijaju obe pravnosnažne presude, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i na osnovu člana 492. stav 1. tačka 1) ZKP ukine u celini presudu Apelacionog suda u Kragujevcu KŽ.1-1745/14 od 16.12.2014. godine i predmet vrati na ponovno suđenje drugostepenom sudu.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda iznetih u zahtevu, uz primenu člana 604. ZKP („Službeni glasnik RS“ br.72/11 od 28.09.2011. godine koji se primenjuje od 01.10.2013. godine) (u daljem tekstu:ZKP) kojim je propisano da će se zakonitost radnji preduzetih pre početka primene ovog zakonika ocenjivati po odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“ br.70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“ br.58/04, 85/05 - dr. zakon, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09 - dr. zakon, 72/09 i 76/10), našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljenog I.Ć. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da se prvostepena i drugostepena presuda zasnivaju na dokazu na kome se po odredbama ZKP ne mogu zasnivati i to na zapisniku o veštačenju UKP NKTC Beograd. Ovo iz razloga jer je navedeno veštačenje obavljeno suprotno odredbama člana 114. stav 3. i člana 116. ZKP, obzirom da je obavljeno u organu koji je podnosilac krivične prijave, iako u konkretnom slučaju nije bilo uslova za to pošto nije postojala opasnost od odlaganja, niti su to zahtevale druge okolnosti, a nema ni dokaza da su stalni sudski veštaci za navedenu oblast veštačenja bili sprečeni, a osim toga D.S. koja je obavila veštačenje u okviru državnog organa nije registrovana kao veštak, iako je to bilo neophodno. Ovim navodima branioca okrivljenog se pravnosnažne presude pobijaju zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Naime, zapisnik o veštačenju MUP-a RS DP UKP NKTC Beograd 03/4-7 broj 234-2-15920/12 od 01.02.2013. godine, tačnije nalaz i mišljenje veštaka D.S. - dipl. hemičara, ne predstavlja nezakonit dokaz i na istome se može zasnivati presuda, obzirom da je navedeno veštačenje izvršeno u svemu u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku koji je bio na snazi u vreme veštačenja („Službeni list SRJ“ br.70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“ br.58/04, 85/05 - dr. zakon, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09 - dr. zakon, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ranije važeći ZKP), a koje odredbe se odnose na ovu radnju dokazivanja, a pre svega u skladu sa odredbom člana 114. stav 2. ranije važećeg ZKP (sada važeći član 114. stav 4. ZKP) kojom je predviđeno da ako za određenu vrstu veštačenja postoji stručna ustanova ili se veštačenje može obaviti u okviru državnog organa, takva veštačenja, a naročito složenija, poveravaće se, po pravilu takvoj ustanovi, odnosno organu, a ustanova, odnosno organ određuje jednog ili više stručnjaka koji će izvršiti veštačenje. Imajući u vidu da ne postoji zakonska obaveza poveravanja veštačenja najpre veštacima sa spiska stalnih sudskih veštaka, već se veštačenje može obaviti i u okviru državnog organa, a jedini uslov je da je taj organ stručan za tu vrstu veštačenja, te imajući u vidu da se član 114. stav 3. ZKP (član 114. stav 4. ranije važećeg ZKP), čiju povredu u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe branilac okrivljenog, odnosi na situaciju poveravanja veštačenja fizičkom licu, a ne državnom organu što je ovde slučaj, te da predviđa da prednost u toj situaciji prilikom određivanja veštaka imaju stalni sudski veštaci, a da je određivanje drugih veštaka moguće u slučaju opasnosti od odlaganja, sprečenosti stalnih sudskih veštaka ili ako to zahtevaju druge okolnosti, to su neosnovani navodi branioca okrivljenog da je u konkretnom slučaju neopravdano izostala primena člana 114. stav 3. ZKP (član 114. stav 4. ranije važećeg ZKP). Navodi zahteva da je veštačenje obavljeno suprotno odredbama člana 116. sada i ranije važećeg ZKP, obzirom da je MUP RS u okviru koga je obavljeno veštačenje, ujedno i podnosilac krivične prijave – takođe su neosnovani, jer u konkretnom slučaju ovaj državni organ, time, što je ujedno i podnosilac krivične prijave, nije izgubio svoju pravnu sposobnost za obavljanje dužnosti veštačenja. Ovo tim pre što je veštačenje naredbom odredio sud i poverio ga NKTC Beograd, a na glavnom pretresu 23.09.2013. godine saslušana je i usmeno veštak D.S. i na nalaz i mišljenje, kao ni stručnost veštaka, nije bilo primedbi odbrane.

Pored toga, po nalaženju ovoga suda neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti kojima se ističe da je neophodno da državni organ ili stručnjak koji u okviru državnog organa obavlja veštačenje budu registrovani za obavljanje veštačenja. Naime, odredbom člana 10. stav 1. Zakona o sudskim veštacima („Službeni glasnik RS“ broj 44 od 30.06.2010. godine) je predviđeno da pored fizičkih i pravnih lica veštačenje mogu obavljati i državni organi u okviru kojih se može obaviti veštačenje, kao i naučne i stručne ustanove (fakulteti, instituti, zavodi i slično), a odredbom stava 2. istog člana je propisano da organi i ustanove iz stava 1. ovog člana određuju jednog ili više stručnjaka odgovarajuće specijalnosti koji će obavljati veštačenje ili obrazuju komisije sastavljene od naučnih ili stručnih radnika koji su kod njih zaposleni. Imajući u vidu citirane odredbe člana 10. Zakona o sudskim veštacima, te činjenicu da D.S. dipl. hemičara kao veštaka nije pisanom naredbom odredio neposredno sud, već je sud u smislu odredbe člana 114. stav 2. ranije važećeg ZKP (sada važeći član 114. stav 4. ZKP) odredio NKTC Beograd kao državni organ stručan za vršenje veštačenja koji je potom odredio D.S. - dipl. hemičara kao stručnjaka za davanje nalaza i mišljenja, to je veštak D.S. u konkretnom slučaju postupala upravo kao veštak koji je ovlašćen od strane državnog organa, a državni organ i stručnjak koji u okviru državnog organa obavlja veštačenje, shodno Zakonu o sudskim veštacima, ne moraju biti upisani u Registar pravnih lica za obavljanje poslova veštačenja, odnosno u Registar veštaka.

Takođe su neosnovani i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ističe da u konkretnom slučaju nisu ispunjena objektivna obeležja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ koje je okrivljenom stavljeno na teret i za koje je pravnosnažno osuđen, obzirom da se u činjeničnom opisu dela u izreci presude navodi da je okrivljeni „... neovlašćeno držao radi dalje prodaje supstance koje su proglašene za opojnu drogu i to opojnu drogu Canabis koja sadrži psihoaktivnu supstancu THC (tetrahidrokanabinol) u procentu većem od 0,3% i to: jednu PVC kesu u kojoj se nalazila sasušena biljna materija Canabis koja sadrži psihoativnu supstancu THC ...“, pri čemu ni jedan od zakona i drugih propisa zasnovanih na zakonu ne poznaje opojnu drogu „Canabis“, sasušenu biljnu materiju Canabis, niti psihoaktivnu supstancu THC, zbog čega je okrivljenog bilo neophodno osloboditi od optužbe za delo koje mu je stavljeno na teret. Ovim navodima branioca okrivljenog se pravnosnažne presude pobijaju zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda činjenični opis krivičnog dela utvrđen u izreci prvostepene presude sadrži sve činjenice i okolnosti koje čine bitna zakonska obeležja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ za koje je okrivljeni optužen i oglašen krivim pravnosnažnom presudom, tako da u konkretnom slučaju sud nije učinio povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti. Naime, iako stoji činjenica da je u izreci prvostepene presude prilikom navođenja naziva opojne droge umesto reči „kanabis“ navedena reč „Canabis“, iz drugih činjenica i okolnosti navedenih u izreci presude jasno proizilazi da se radi o opojnoj drogi biljke roda kanabis koja potiče od vrste i varijeteta konoplje koja sadrži više od 0,3 % THC, obzirom da uz oznaku THC stoji tetrahidrokanabinol, a pored toga u obrazloženju prvostepene presude na strani 10 poslednji pasus i na strani 11 jasno i detaljno je navedeno o kojoj opojnoj drogi se radi, dakle jasno i nedvosmisleno proizilazi da je u pitanju biljka roda kanabis i da sadrži psihoaktivnu komponentu THC, a koja je proglašena za opojnu drogu po Zakonu o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama („Službeni glasnik RS“ broj 99/2010 od 27.12.2010. godine) i Rešenju o utvrđivanju opojnih droga i psihotropnih supstanci („Službeni glasnik RS“ broj 24/2005 od 15.03.2005. godine), koji su bili na snazi u vreme izvršenja krivičnog dela.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog I.Ć. u ostalom delu odbačen je kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti ističe da je izreka prvostepene presude nerazumljiva u pogledu naziva supstance koja je nađena kod okrivljenog, te da je ista protivrečna razlozima datim u obrazloženju presude, odnosno da su dati razlozi protivrečni, obzirom da sud u obrazloženju presude na strani 6 i to vezano za uvid u zapisnik o veštačenju UKP NKTC Beograd i saslušanje veštaka D.S. navodi THCL kao skraćenicu za psihoaktivnu komponentu pronađene biljne materije, dok u izreci presude i nadalje u obrazloženju iste navodi THC kao skraćenicu za tu psihoaktivnu komponentu. Ovim navodima branioca okrivljenog se prvostepena presuda pobija zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) i člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP. Navodima zahteva branioca okrivljenog kojima se ističe da prvostepeni sud u ponovljenom postupku nije postupio po primedbama drugostepenog suda, a na šta je dužan shodno članu 462. stav 3. ZKP, prvostepena presuda se pobija zbog povrede odredbe člana 462. stav 3. ZKP. Navedene povrede u smislu člana 485. stav 4. ZKP ne predstavljaju razloge zbog kojih je dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu.

Odredbom člana 485. stav 4. ZKP ograničeno je pravo okrivljenog, dakle i njegovog branioca shodno odredbi člana 71. tačka 5) ZKP, na podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti u pogledu razloga zbog kojih mogu podneti ovaj vanredni pravni lek i to taksativnim nabrajanjem povreda koje su učinjene u prvostepenom postupku i u postupku pred apelacionim, odnosno drugostepenim sudom (član 74, član 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), član 439. tačka 1) do 3) i član 441. stav 3. i 4.).

Odredbom člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP propisano je da će Vrhovni kasacioni sud u sednici veća rešenjem odbaciti zahtev za zaštitu zakonitosti ako je nedozvoljen (član 482. stav 2, član 483. i član 485. stav 4. ZKP).

Imajući u vidu da branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti prvostepenu presudu pobija zbog povreda koje nisu taksativno nabrojane u članu 485. stav 4. ZKP, dakle zbog povreda koje ne predstavljaju razloge zbog kojih je dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog i njegovog branioca zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog I.Ć. u ovom delu odbacio kao nedozvoljen.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) ZKP na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog I.Ć. - advokata J.Č., Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na navedene povrede odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                             Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin,s.r.                                                                                  Nevenka Važić,s.r.