Presudom Višeg suda u Kraljevu Kž1 141/19 od 26.12.2019. godine odbijene su kao neosnovane žalbe okrivljenog AA i njegovog branioca, a prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Ljubomir Terzić, zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom ili drugostepenom sudu na ponovno suđenje, ili da navedene odluke preinači tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe da je izvršio predmetno krivično delo.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, koga nije obavestio o sednici veća, kao ni branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, pa je održao sednicu veća na kojoj je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Ukazujući na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA u zahtevu navodi da u činjeničnom opisu radnji izvršenja u izreci prvostepene presude nije označena namera sticanja protivpravne imovinske koristi kao bitno obeležje produženog krivičnog dela ucena u pokušaju iz člana 215. stav 1. u vezi člana 30. i člana 61. KZ, za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su izneti navodi iz zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog neosnovani.

Radnja izvršenja osnovnog oblika krivičnog dela ucena iz člana 215. stav 1. KZ sastoji se u prinuđavanju pasivnog subjekta da nešto učini ili ne učini na štetu svoje ili tuđe imovine, a prinuda se ogleda u upotrebi pretnje da će se protiv pasivnog subjekta ili njemu bliskog lica otkriti nešto što bi škodilo njihovoj časti i ugledu. U pogledu subjektivnog obeležja krivičnog dela potreban je umišljaj, kao i namera pribavljanja za sebe ili drugog protivpravne imovinske koristi.

Vrhovni kasacioni sud nalazi, a nasuprot navodima zahteva branioca okrivljenog, da su u činjeničnom opisu produženog krivičnog dela ucena u pokušaju iz člana 215. stav 1. u vezi člana 30. i člana 61. KZ, datom u izreci prvostepene presude, označene sve činjenice i okolnosti koje čine zakonska obeležja ovog krivičnog dela i to kako objektivna koja se odnose na radnju izvršenja koja se sastoji u tome što je okrivljeni upućivao pretnje oštećenima BB i VV da će protiv njih otkriti nešto što bi škodilo njihovoj časti i ugledu, u cilju da ih prinudi da mu vrate nepostojeći dug na štetu svoje imovine, što oštećeni nisu učinili, tako i subjektivna, koja se tiču psihičkog odnosa okrivljenog prema izvršenom delu i to da je okrivljeni bio uračunljiv, svestan svog dela i njegove zabranjenosti i da je hteo njegovo izvršenje, postupajući u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist.

Iz iznetog proizlazi da je postojanje namere kod okrivljenog da navedenim postupanjem pribavi sebi protivpravnu imovinsku korist naznačeno u činjeničnom opisu radnje izvršenja krivičnog dela u izreci prvostepene presude kao subjektivno obeležje dela za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom, zbog čega su ocenjeni kao neosnovani navodi iz zahteva branioca okrivljenog AA, da je pravnosnažnom presudom na štetu okrivljenog povređen zakon iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Pored navedenog, branilac okrivljenog u zahtevu ističe i to da su nižestepeni sudovi izveli pogrešan zaključak da je dug oštećene BB prema okrivljenom u celosti izmiren, pogrešno ceneći odnos visine duga po presudi Osnovnog suda u Kraljevu, Sudske jedinice Vrnjačka Banja broj 1935/14 i priznanici od 10.10.2015. godine, koja glasi na iznos od 1.050 evra, s obzirom na to da oštećena okrivljenom osim iznosa glavnog duga od 860 evra, duguje i iznos od preko 1.400 evra na ime zatezne kamate i troškova parničnog i izvršnog postupka, te da u obe presude nema ocene iskaza izvršnog radnika suda u delu gde je naveo da je nakon navodnog vraćanja duga od strane oštećene sa njom kontaktirao, ali da mu niko nije predočio da je dug vraćen niti da oštećena poseduje pisanu priznanicu o tome. Iznetim navodima zahteva, po nalaženju ovoga suda, branilac okrivljenog osporava ocenu dokaza izvedenih u toku postupka i činjenične zaključke suda koji se zasnivaju na takvoj oceni, čime pravnosnažnu presudu pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac shodno pravima koja ima u postupku, u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj odluci, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                            Predsednik veća-sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                                        Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić