Protiv ovih presuda branilac okrivljenog B.V., advokat M.R. blagovremeno je podnela zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP, u vezi člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud utvrdi da je zahtev osnovan i da donese presudu u smislu člana 492. stav 1. tačka 1. ZKP, kojom će ukinuti navedene presude i predmet vratiti prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje kao i da na osnovu člana 488. stav 3. ZKP odredi da se izvršenje pravnosnažne presude odloži.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene Republičkom javnom tužiocu, koga nije obavestio o sednici veća, kao ni branioca okrivljenog nalazeći da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke u smislu člana 488. stav 2. ZKP, pa je održao sednicu veća na osnovu člana 490. ZKP, na kojoj je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je po oceni navoda u zahtevu našao:

Branilac okrivljenog B.V. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da je navedenim pravnosnažnim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivinog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, time što se iste zasnivaju na dokazu na kome se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku presuda ne može zasnivati i to na iskazu A.S. koji je dao u svojstvu osumnjičenog pred ovlašćenim službenim licem OUP-a, iako je on, kasnije, u istražnom postupku saslušan kao svedok, pa se samim tim njegova izjava iz pretkrivičnog postupka nije mogla koristiti kao dokaz u ovom krivičnom postupku.

Iznete navode zahteva branioca okrivljenog, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane, jer iz spisa predmeta proizlazi da je A.S. tokom celog krivičnog postupka imao svojstvo svedoka u kom svojstvu je i ispitan u skladu sa odgovarajućim odredbama ZKP od strane istražnog sudije koji iskaz je prvostepeni sud kasnije cenio u sklopu sa ostalim izvedenim dokazima i odbranom okrivljenih pa se sledstveno tome, a nasuprot navodima zahteva, ne radi o nedozvoljenom dokazu na kome se presuda ne bi mogla zasnivati. Po nalaženju ovoga suda konstatacija prvostepenog suda izneta u obrazloženju presude da je iskaz svedoka A.S., koji je dao pred istražnim sudijom saglasan njegovom iskazu koji je dao kao osumnjičeni prilikom saslušanja od strane ovlašćenih službenih lica OUP, ne dovodi u sumnju validnost navedenog dokaza, a posebno kada se ima u vidu da ovi iskazi nisu u međusobnoj suprotnosti.

U zahtevu branioca okrivljenog dalje se ističe da se navedene presude zasnivaju i na zapisnicima o saslušanju okrivljenih D.L. i J.D.V. datim u policiji što su, prema stavu branioca, nezakoniti dokazi, jer su okrivljeni prilikom navedenog saslušanja imali istog branioca po službenoj dužnosti, iako su njihove odbrane bile u suprotnosti.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su izneti navodi zahteva branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, neosnovani.

Odredbom člana 69. ZKP (''Službeni list SRJ'', br. 70/2001, 68/2002 i ''Službeni glasnik RS'', br. 58/2004 ... 72/2009) koja je važila u vreme saslušanja okrivljenih od strane ovlašćenih službenih lica OUP-a bilo je propisano da više okrivljenih mogu imati zajedničkog branioca samo ako to nije u suprotnosti sa interesima njihove odbrane. Imajući u vidu da, nasuprot navodima zahteva, odbrane ovih okrivljenih koje su izneli u pretkrivičnom postupku nisu bile u suprotnosti, to nije bilo ni zakonskih smetnji da okrivljeni imaju zajedničkog branioca, zbog čega su izneti navodi zahteva da se na navedenim dokazima presuda ne može zasnivati ocenjeni kao neosnovani.

Po nalaženju ovoga suda neosnovani su i navodi zahteva branioca okrivljenog B.V. kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, sa obrazloženjem da zapisnik o saslušanju osumnjičene J.D.V. predstavlja dokaz na kome se ne može zasnivati presuda iz razloga što je iskaz okrivljene dat uz torturu pod pritiskom kao i da je navedeni zapisnik bio sačinjen ranije, na osnovu izjave A.S., koji je okrivljena samo potpisala. Ovo stoga, jer Vrhovni kasacioni sud nalazi, a nasuprot navodima zahteva, da iskaz okrivljene J.D.V. dat u pretkrivičnom postupku nije iznuđen upotrebom sile, pretnje ili drugih nedozvoljenih sredstava prema njoj od strane ovlašćenih službenih lica OUP-a, s obzirom na to da okrivljena nije podnela krivičnu prijavu protiv radnika policije zbog nezakonitog postupanja niti je pak tokom krivičnog postupka predloženo izvođenje dokaza kojim bi se ovakva tvrdnja branioca okrivljene potkrepila, imajući pri tom u vidu da je navedeno saslušanje obavljeno u prisustvu branioca okrivljene po službenoj dužnosti, advokata M.V., koja je u svom iskazu navela da joj okrivljena nije ukazala da je prema njoj pre saslušanja bila primenjena sila ili pretnja u cilju iznuđivanja priznanja izvršenja predmetnog krivičnog dela, pa su iz iznetih razloga i u ovom delu navodi branioca okrivljenog da je presuda doneta uz povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP ocenjeni kao neosnovani.

Prema navodima zahteva, nedozvoljen dokaz na kome se presuda ne može zasnivati je i tumačenje prvostepenog suda izveštaja Uprave kriminalističke policije – Službe za specijalne istražne metode Odeljenja za elektronski nadzor za šta sud nije kompententan niti može da zna ko je slao poruke sa telefona okrivljene J.D.V. niti na šta se ove poruke odnose, već je to trebalo da utvrdi stalni sudski veštak.

Iz spisa predmeta proizilazi da je naredbom predsednika veća Višeg suda u Beogradu K br.461/13 od 25.02.2014. godine određeno da Jedinica za specijalne istražne metode MUP-a Republike Srbije obavi veštačenje sadržaja dolazno – odlaznih poziva i poruka sa brojeva telefona koji su oduzeti od okrivljenih J.D.V. i B.V., i da je Služba za specijalne istražne metode - Odeljenje za elektronski nadzor dana 16.04.2014. godine prvostepenom sudu dostavila izveštaj o prikupljanju podataka iz mobilnih telefona i SIM kartica ovih okrivljenih, koji izveštaj je sud izveo kao dokaz na glavnom pretresu i potom ga cenio kako pojedinačno tako i u međusobnoj vezi sa ostalim izvedenim dokazima i odbranom okrivljenih. Stoga, po nalaženju ovoga suda, nije u pitanju tumačenje, već ocena dokaza pribavljenog odgovarajućim veštačenjem, pa su samim tim navodi zahteva branioca okrivljenog B.V. da se na ovom dokazu presuda ne može zasnivati i da je na štetu okrivljenog povređen zakon iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, ocenjeni kao neosnovani.

U zahtevu branioca okrivljenog navodi se i to da je pretres okrivljene J.D.V. izvršen na nezakonit način kojom prilikom je, prema navodima radnika policije S.M. kod okrivljene pronađen i uz potvrdu oduzet novac u iznosu od 1.000,00 dinara.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su i ovi navodi zahteva neosnovani, jer u spisima predmeta ne postoji poseban zapisnik o obavljenom pretresanju lica – okrivljene J.D.V., a navedeni novac je od okrivljene oduzet prilikom preduzimanja radnji od strane ovlašćenih službenih lica OUP-a u skladu sa ovlašćenjima iz člana 225. st. 1. i 2. tada važećeg ZKP o čemu je sačinjena potvrda u smislu člana 82. st. 5. i 6. ZKP (''Sl. list SRJ br. 70/2001, 68/2002 i ''Sl. glasnik RS'' br. 58/2004 ... 72/2009).

U zahtevu branioca se ukazuje da je i pretresanje stana okrivljene J.D.V. izvršeno na nezakonit način – bez naredbe suda, a da je zapisnik o ovoj radnji nedozvoljen dokaz, jer ga nije potpisao punoletan i nezavisan građanin, već A.S., koji je u pretkrivičnom postupku imao svojstvo osumnjičenog i u navedenom stanu je zatečen prilikom konzumiranja opojne droge.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su i ovi navodi zahteva branioca okrivljenog neosnovani, s obzirom na to da su ovlašćena službena lica OUP-a imala ovlašćenje da bez pismene naredbe suda i prisustva svedoka obave pretresanje stana jer je okrivljena J.D.V. kao držalac stana to tražila, što je i izričito naznačeno u smislu člana 81. stav 1. ZKP u zapisniku o pretresanju stana i prostorija. U navedenom zapisniku samo je konstatovano da je pretresanju stana prisustvovao A.S., koji zapisnik ovo lice nije potpisalo kao ni drugi punoletni građanin, jer prisustvo svedoka pretresanju stana nije bilo obavezno u smislu tada važeće odredbe člana 81. stav 1. ZKP, pa su i ovi navodi zahteva branioca okrivljenog kojima se poziva na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP ocenjuju kao neosnovani.

Navodima zahteva branioca okrivljenog da je nejasno obrazloženje apelacionog suda da se prvostepena presuda ne zasniva na nedozvoljenom dokazu, a naročito navodi da A.S. nije bio osumnjičen, nego je u postupku imao samo status svedoka kao i pozivanje na Zakonik o krivičnom postupku bez navođenja člana zakona na koji se poziva, po nalaženju ovog suda, se ukazuje da su razlozi drugostepene presude potpuno nejasni, što predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP, koja nije razlog, zbog kojeg okrivljeni u smislu člana 485. stav 4. ZKP može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, pa je zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenjen kao nedozvoljen.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se navodima zahteva da prvostepeni sud nije mogao odlučnu činjenicu – da li je A.S. procesuiran ili oslobođen od kazne, jer je otkrio od koga je navodno nabavio opojnu drogu, da utvrdi na osnovu iskaza saslušanog radnika policije S.M., koji je i sam učestvovao u pretkrivičnom postupku, već da je trebalo da ovu informaciju pribavi od nadležnog tužilaštva, kao i da je izjava A.S. data u policiji i u istražnom postupku proračunata, pristrasna i usmerena na izbegavanje krivičnog gonjenja za krivično delo iz člana 246. KZ, pravnosnažne presude pobijaju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, što članom 485. stav 4. ZKP, nije propisano kao razlog zbog kojeg okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek, pa je zahtev branioca okrivljenog i u ovom delu ocenjen kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2. ZKP, odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                               Predsednik veća-sudija

Vesna Veselinović, s.r.                                                                                                                          Janko Lazarević, s.r.