Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 br.1101/12 od 02.04.2014. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe Osnovnog javnog tužioca u Novom Sadu, okrivljenog D.Z. i njegovog branioca, a presuda Osnovnog suda u Novom Sadu K 1726/11 od 12.12.2011. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog D.Z. – advokat Đ.S., zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1. ZKP), konkretno zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4, 8. i 9. i stav 2. tačka 1. ZKP, povrede zakona iz člana 439. tač. 1, 2, i 3. ZKP (koju pogrešno označava kao povredu iz člana 439. stav 1. tač. 1, 2. i 3. ZKP), povrede odredaba člana 441. stav 3. i 4. ZKP, kao i članova 16, 37. stav 1. tačka 4, 84. stav 1, 138. stav 2, 139, 258. stav 4, 419. i 420. ZKP, te zbog povrede odredaba Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima i odredaba članova 14. stav 2, člana 54. st. 1, 2. i 3, člana 91. st. 1. i 2. i člana 97. stav 1. Krivičnog zakonika Republike Srbije, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa naredbom da se novi postupak održi pred izmenjenim većem, te da se na osnovu člana 488. stav 3. ZKP odredi odlaganje izvršenja pravnosnažne presude prema okrivljenom.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan, u delu koji se odnosi na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4, iz člana 438. stav 1. tačka 8. ZKP i iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4. ZKP, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je drugostepenu presudu (Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 br.1101/12 od 02.04.2014. godine) donelo veće sastavljeno od sudija M.D., predsednika veća, te D.T. i LJ.B., članova veća, i pored toga što su se sudije M.D. i D.T. morale izuzeti prilikom odlučivanja po žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude, obzirom da su u prethodnom toku postupka, prilikom donošenja rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu broj Kž2 1516/11 od 20.06.2011. godine, kojim je odbijena kao neosnovana žalba branioca okrivljenog D.Z. – advokata Đ.S. izjavljena protiv rešenja o produženju pritvora okrivljenom (rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu Kv 1118/11 od 10.06.2011. godine) postupali u odlučivanju, i to sudija M.D. kao predsednik veća, a sudija D.T. kao član veća, a na koji način je učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4. u vezi sa članom 37. stav 1. tačka 4. ZKP.

Suprotno izloženim navodima zahteva, po oceni ovog suda, drugostepenom odlukom nije učinjena navedena bitna povreda odredaba krivičnog postupka.

Naime, odredbom člana 37. stav 1. tačka 4. ZKP propisano je da sudija ili sudija porotnik mora biti izuzet od sudijske dužnosti u određenom predmetu, ako je u istom predmetu postupao kao sudija za prethodni postupak ili je odlučivao o potvrđivanju optužnice ili učestvovao u donošenju meritorne odluke o optužbi koja se pobija žalbom ili vanrednim pravnim lekom, ili je učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog kao tužioca, ili je saslušan kao svedok ili kao veštak, ako zakonikom nije drugačije propisano.

Imajući u vidu navedene razloge za izuzeće sudije od sudijske dužnosti u određenom predmetu, te činjenicu da su u konkretnom slučaju sudije M.D. i D.T. učestvovali kao predsednik veća, odnosno član veća prilikom donošenja odluke o pritvoru u odnosu na okrivljenog D.Z., a ne u svojstvu sudije za prethodni postupak ili kao predsednik, odnosno član veća koje je meritorno odlučivalo o optužbi ili potvrđivanju optužnice, to po oceni ovog suda nije bilo razloga za njihovo izuzeće u smislu citiranog zakonskog člana prilikom donošenja drugostepene odluke.

Stoga su navodi zahteva u ovom delu ocenjeni neosnovanim.

Neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti u delu u kojem se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8. ZKP. S tim u vezi, u zahtevu se ističe da je Osnovni javni tužilac u Novom Sadu, u preciziranoj optužnici od 29.11.2011. godine, kao jednog od oštećenih, naveo i V.A., a u odnosu na koju radnju presudom Osnovnog suda u Novom Sadu K br.1726/11 od 12.12.2011. godine nije doneta odluka, te na koji način prvostepeni sud nije rešio predmet optužbe u celini i na koji način je, prema stavu branioca, došlo do prekoračenja optužbe.

Izloženi navodi zahteva su, po oceni ovog suda, neosnovani, obzirom da izostavljanje iz činjeničnog opisa izreke presude jedne od radnji izvršenja tog krivičnog dela ne iziskuje donošenje oslobađajuće presude u tom delu, već je dovoljno da se u obrazloženju presude konstatuje da je ova radnja izvršenja izostavljena iz činjeničnog opisa, a što je prvostepeni sud i učinio na strani 18 pobijane presude.

Iz navedenih razloga, navodi zahteva su i u ovom delu ocenjeni neosnovanim.

Neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti ukazuje i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1.) ZKP. Navedenu povredu je, prema stavu branioca, prvostepeni sud učinio na taj način što je presudu zasnovao na izveštaju Interpola Vašington USA, Interpola Visbaden Nemačka, Interpola Podgorica, Interpola Beograd, te na izveštaju Američke ambasade u Beogradu, zasnivajući na ovaj način presudu na dokazima na kojima se prema odredbama ZKP presude ne mogu zasnivati.

Prema stanju u spisima, prvostepeni sud je u toku dokaznog postupka pročitao izveštaj Nacionalnog centralnog biora Interpol Beograd od 12.03.2011. i od 04.03.2011. godine, dopis Interpola Beograd od 07.06.2011. godine sa izveštajem Interpola Podgorica od 25.04.2011. godine i dopisom pošte Crne Gore od 06.05.2011. godine, koji su dostavljeni sudu na njegov zahtev, pa kako su ovi izveštaji izdati u propisanoj formi i od strane nadležnog organa, a na zahtev suda, to se po oceni ovoga suda ne može prihvatiti kao osnovan navod zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog da se na ovim izveštajima ne može zasnivati presuda. Ovo tim pre kada se ima u vidu da branilac u zahtevu ne navodi ni koja je to odredba ZKP o nedozvoljenim dokazima povređena, niti se ukazuje zbog čega navedeni izveštaji ne mogu predstavljati dokaz koji se po odredbama ZKP može ceniti u sklopu dokaznog postupka.

U ostalom delu, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, odbačen je kao nedozvoljen.

Odredbom člana 484. Zakonika o krivičnom postupku, propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje (član 485. stav 1. ZKP).

Kada se zahtev podnosi zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1. ZKP), okrivljeni preko svog branioca, a i sam branilac koji u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni (član 71. tačka 5. ZKP), takav zahtev može podneti samo iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 4. ZKP, dakle zbog povreda odredaba člana 74, član 438. stav 1. tač. 1. i 4. i tačka 7. do 10. i stav 2. tačka 1, član 439. tačka 1. do 3. i član 441. st. 3. i 4. ZKP.

Pri tome, obaveza navođenja razloga za podnošenje zahteva zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1. ZKP), podrazumeva ne samo formalno označavanje o kojoj povredi zakona se radi, već i ukazivanje na to u čemu se ona sastoji.

Branilac okrivljenog D.Z. kao jedan od razloga za podnošenje zahteva navodi povredu zakona iz člana 439. tačka 1, 2. i 3. ZKP, u vezi člana 258. stav 4. i članova 252. i 256. ZKP sve to u vezi članom 441. stav 3. i 4. ZKP.

S tim u vezi, u zahtevu se navodi da je prvostepeni sud učinio povredu zakona tako što je u izreci presude utvrdio da je iznos pribavljene protivpravne imovinske koristi od strane okrivljenog 39.479,00 evra u dinarskoj protivvrednosti (dakle, ukazuje se na povredu stava 2, a ne stava 3. člana 441. ZKP), nakon čega je oštećene uputio na parnicu radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva (koji navodi se odnose na povredu člana 441. stav 3. ZKP), pri čemu se u zahtevu ne navodi u čemu se sastoji povreda člana 441. stav 4. ZKP.

Obzirom da se izloženim navodima zahteva, u jednom delu ukazuje na povredu iz člana 441. stav 2. ZKP, iz kog razloga se shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP zahtev za zaštitu zakonitosti ne može podneti od strane okrivljenih, odnosno branilaca okrivljenih, te da se u zahtevu ne navodi u čemu se sastoji povreda člana 441. stav 4. ZKP, pri činjenici da Vrhovni kasacioni sud shodno članu 489. stav 1. ZKP, pobijanu presudu može ispitivati samo u okviru razloga, dela i pravca pobijanja, to je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog D.Z. u ovom delu odbačen kao nedozvoljen.

Isti zahtev je odbačen i u delu u kojem se ukazuje na povredu člana 441. stav 3. ZKP.

Naime, odredbom člana 441. stav 3. ZKP, propisano je da se odluka o dosuđenom imovinskopravnom zahtevu ili odluka o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela može pobijati ako je sud ovom odlukom povredio zakonske odredbe.

Dakle, iz citirane zakonske odredbe jasno proizilazi da se postojanje povrede zakona u vezi sa imovinskopravnim zahtevom može ispitivati samo u slučaju kada sud dosudi imovinskopravni zahtev i takvom odlukom povredi zakon.

Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju prvostepeni sud oštećene uputio na parnicu, dakle, da nije dosudio imovinsko pravni zahtev i da, prema tome, ne postoji odluka čijim bi donošenjem eventualno bila učinjena povreda zakona koja moža biti razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog, odnosno branioca, to je i u ovom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog D.Z. odbačen kao nedozvoljen.

U zahtevu se ukazuje i na povrede iz člana 485. stav 1. tačka 1. i stav 2. ZKP u vezi sa članom 97. tačka 1. KZ i članom 439. tačka 3. ZKP, i s tim u vezi ističe da je prvostepeni sud osudio okrivljenog na visoku zatvorsku kaznu smatrajući ga osuđivanim licem, ne uzimajući u obzir činjenicu da je u međuvremenu nastupila sudska rehabilitacija osuđenog, te da je drugostepeni sud i pored toga što je na javnoj sednici sudu uručeno rešenje o rehabilitaciji, odbio žalbu branioca okrivljenog kao neosnovanu u tom delu, a na koji način su i prvostepeni i drugostepeni sud učinili povredu zakona na štetu okrivljenog.

Kako se izloženi navodi zahteva u ovom delu u suštini svode na osporavanje utvrđenih činjenica od strane suda, od kojih zavisi odluka o krivičnoj sankciji, a iz kojih razloga se zahtev za zaštitu zakonitosti ne može podneti od strane okrivljenih, odnosno branilaca okrivljenih, to je zahtev u ovom delu odbačen kao nedozvoljen.

Zahtevom branioca okrivljenog se, nadalje, ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, isticanjem da je veliki broj pisanih dokumenata, koje je prvostepeni sud cenio kao dokaze, sudu dostavljen u formi neoverenih fotokopija, a na kojim dokazima se, prema stavu branioca, osuđujuća presuda ne može zasnivati. Međutim, branilac u zahtevu ne označava koje su to konkretno neoverene fotokopije i dokazi, već samo paušalno navodi da su ''mnogobrojni dokazi nezakoniti'', pa kako se ne konkretizuje o kojim se fotokopijama radi, to je zahtev i u ovom delu odbačen kao nedozvoljen.

U zahtevu se ističe i da je prvostepeni sud učinio bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tač. 8. i 9. u vezi sa članom 420. i 419. ZKP, te iz člana 438. tačka 8. u vezi sa članom 419. ZKP. Međutim, u obrazloženju zahteva, u vezi sa ovim povredama, ukazuje se na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza, navođenjem da u odnosu na oštećenog B.K. sud zauzima stanovište da je za oglašavanje okrivljenog krivim dovoljan dokaz verbalna izjava oštećenog B.K., te isticanjem da je u odnosu na oštećene sud u izreci utvrdio novčane iznose bez navođenja na kojim činjenicama zasniva opredeljene iznose kredita koji su okrivljenom stavljeni na teret. Nadalje, u zahtevu se ukazuje i da je pravnosnažnom presudom učinjena povreda odredaba Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima u vezi sa članom 16, članom 84. stav 1. članom 138. stav 2. i članom 139. ZKP, i polemiše se sa ocenom dokumentacije B. koju je branilac okrivljenog priložio, a kojom se, prema navodima zahteva, nedvosmisleno utvrđuje da se okrivljeni nije lažno predstavljao oštećenima, dakle i u ovom delu ukazuje se na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i polemiše se sa ocenom dokaza, odnosno ističu se povrede zbog kojih u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP nije dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenima i braniocima okrivljenih, a iz kojih razloga je u preostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog odbačen kao nedozvoljen.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP u odnosu na odbijajući deo, te na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2. ZKP, u delu u kojem je zahtev odbačen, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik                                                                                            Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                       Vesko Krstajić, s.r.