Istom presudom utvrđeni su troškovi odbrane okrivljene putem branioca po službenoj dužnosti u iznosu od 320.250,00 dinara, pa je naloženo računovodstvu Višeg suda u Pančevu da te troškove braniocu po službenoj dužnosti uplati po pravnosnažnosti odluke o troškovima. Odlučeno je da troškovi zastupanja oštećene banke A.D. „...“ iznose 800.250,00 dinara. Okrivljena je obavezana na plaćanje troškova krivičnog postupka u iznosu od 1.037.249,00 dinara i sudski paušal u iznosu od 20.000,00 dinara, te je obavezana da oštećenoj banci na ime zastupanja putem advokata punomoćnika isplati iznos od 764.250,00 dinara, a sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 1267/15 od 01.12.2015. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Pančevu i branioca okrivljene T.B.M., a presuda Višeg suda u Pančevu K 139/12 od 24.08.2015. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti je blagovremeno podneo branilac okrivljene T.B.M., advokat N.P., u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, ili da iste preinači i donese oslobađajuću presudu.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Branilac okrivljene u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je u konkretnom slučaju okrivljena pre donošenja pobijanih presuda osuđena i presudom Višeg suda u Pančevu K 448/10 od 20.07.2012. godine za istovrsne radnje izvršene na štetu oštećene A.D. „...“ banke, ekspozitura u V., na isti način, korišćenjem istih sredstava, prilike iz svog ovlašćenja na svom radnom mestu i u istom vremenskom periodu, što ukazuje da se optuženoj dva puta sudilo o istoj stvari i da je prekršen jedan od osnovnih principa krivičnog postupka ne bis in idem. Iznetim navodima branilac okrivljene ukazuje da se u konkretnom slučaju radi o stvari koja je već pravnosnažno presuđena, odnosno da su pobijane presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je okrivljena T.B.M. u pravnosnažno okončanom postupku u predmetu Višeg suda u Pančevu K 448/10 oglašena krivom da je izvršila krivično delo iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ jer je u svojstvu odgovornog lica zaposlenog na radnom mestu stručnog saradnika u poslovima stanovništva oštećene A.D. „...“ banke, ekspozitura u V., u periodu od juna 2006. godine do 13. jula 2010. godine, iskoristila svoj službeni položaj kako bi sebi pribavila imovinsku korist, pri čemu je oglašena krivom da je izvršila 30 radnji izvršenja predmetnog krivičnog dela. S tim u vezi ovaj sud nalazi da okrivljena u označenom postupku jeste u istom svojstvu zaposlene u oštećenoj banci iskorišćavala svoj položaj radi pribavljanja imovinske koristi, kao i u predmetnom krivičnom postupku, međutim konkretnih 59 radnji izvršenja, oštećenih klijenata i iznosa pribavljene protivpravne imovinske koristi, za koje je okrivljena oglašena krivom pobijanim presudama, se razlikuju u odnosu na 30 radnji izvršenja za koje je okrivljena oglašena krivom u prethodno vođenom postupku u predmetu Višeg suda u Pančevu K 448/10. Dakle, činjenični opis radnji izvršenja iz presude Višeg suda u Pančevu K 448/10 od 20.07.2012. godine, na koju se branilac poziva, je različito opisan u odnosu na pobijanu presudu Višeg suda u Pančevu i radnje izvršenja su preduzete prema različitim oštećenim – klijentima oštećene banke.

Stoga, po oceni ovog suda, ne radi se o stvari koja je već pravnosnažno presuđena, zbog čega su izneti navodi branioca okrivljene ocenjeni kao neosnovani.

Branilac okrivljene u zahtevu ističe i da se pobijana prvostepena presuda zasniva na dokazima koji se ne nalaze u spisu predmeta, odnosno da sud u pobijanoj prvostepenoj presudi u obrazloženju utvrđuje da je izvršio uvid u poravnanja koja je A.D. „...“ banka izvršila sa oštećenim klijentima i na taj način sud utvrđuje koji su klijenti namireni od strane banke, ali prilikom čitanja dokaza u obrazloženju presude ni na jednom mestu ne pominje da je sud ta poravnanja izveo kao dokaz.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da iz spisa predmeta proizilazi da je prvostepeni sud prilikom utvrđivanja činjeničnog stanja izveo kao dokaz uvid, kao i dopunu nalaza i mišljenja sudskog veštaka M.M., pri čemu je prilikom izrade nalaza i mišljenja veštak koristio potrebnu dokumentaciju, pa između ostalog i preglede dokaza i izvršenog obeštećenja klijenata od strane oštećene banke, a koji pregledi se za svih 59 klijenata nalaze u spisima predmeta i predstavljaju sastavni deo nalaza i mišljenja veštaka M.M. od 07.06.2011. godine.

Polazeći od navedenog, a kako je u dokaznom postupku pročitan nalaz i mišljenje sudskog veštaka M.M., čiji su sastavni deo i pregledi dokaza i izvršena obeštećenja klijenata, to su neosnovani navodi branioca okrivljene da se pobijana prvostepena presuda zasniva na dokazu koji se ne nalazi u spisu predmeta, odnosno da je doneta uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Nadalje, branilac okrivljene u zahtevu ističe da je bitan elemenat krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica pribavljanje protivpravne imovinske koristi ili nanošenje imovinske štete, kog elementa u konkretnom slučaju nema, s obzirom na to da su komitenti banke sa bankom zaključili vansudska poravnanja o isplati štete, te da se nakon toga banka refundirala od strane osiguravajuće kuće. Iznetim navodima, po oceni ovog suda, branilac ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Iz spisa predmeta proizilazi da je okrivljena izrekom pobijane prvostepene presude oglašena krivom da je u kritičnom periodu iskoristila položaj odgovornog lica tako što je u svojstvu odgovornog lica, zaposlena na radnom mestu stručnog saradnika u poslovima sa stanovništvom oštećene A.D. „...“ banke ekspoziture u V. pribavila sebi ukupnu imovinsku korist u iznosu od 13.486.852,38 dinara, s tim što je oštećenoj banci pričinila štetu u iznosu od 12.450.667,88 dinara, oštećenom S.G. štetu u iznosu od 297.889,50 dinara, oštećenom I.P. štetu u iznosu od 254.280,00 dinara, oštećenom B.L.1 štetu u iznosu od 46.865,00 dinara, oštećenoj R.I. štetu od 156.150,00 dinara, oštećenoj B.L.2 štetu u iznosu od 132.000,00 dinara i oštećenom S.E. štetu u iznosu od 149.000,00 dinara, pri čemu je bila svesna svog dela, sposobna da shvati njegov značaj i mogla da upravlja svojim postupcima, a bila je svesna da je delo zabranjeno i htela je njegovo izvršenje.

Polazeći od navedenog, po oceni ovog suda, iz izreke pobijane pravnosnažne presude Višeg suda u Pančevu proizilaze sva bitna obeležja krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, pri čemu pitanje da li je oštećena banka kasnije regresirana od osiguravajućeg društva, i da li su klijenti banke regresirani od strane banke, ne utiče na postojanje predmetnog krivičnog dela.

Iz iznetih razloga, po oceni ovog suda, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene je neosnovan u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Pored toga, branilac okrivljene u zahtevu ističe i da je u konkretnom slučaju u odnosu na okrivljenu pogrešno primenjen zakon, budući da je okrivljena presudom Višeg suda u Pančevu K 448/10 od 20.07.2012. godine pravnosnažno oglašena krivom da je u istom vremenskom periodu, kao i u predmetnom postupku, zloupotrebom svog položaja, na istom radnom mestu, na štetu iste oštećene preduzimala protivpravne radnje, pa se postavlja pitanje zašto nije primenjen istitut produženog krivičnog dela na način kako je to zakonom propisano u odnosu na sve radnje za koje je okrivljena oglašena krivom u predmetnom krivičnom postupku i radnje za koje je prethodno već pravnosnažno oglašena krivom. Iznetim navodima, po oceni ovog suda, branilac ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Odredbom člana 61. stav 6. Krivičnog zakonika je propisano da krivično delo koje nije obuhvaćeno produženim krivičnim delom u pravnosnažnoj sudskoj presudi, predstavlja posebno krivično delo, odnosno ulazi u sastav posebnog produženog krivičnog dela.

Naime, po oceni ovog suda, činjenica da je u oba postupka okrivljena oglašena krivom za krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica, jer je postupala kao odgovorno lice, odnosno zaposlena na radnom mestu stručnog saradnika u poslovima sa stanovništvom oštećene A.D. „...“ banke, u bliskom vremenskom periodu ne znači da se mora raditi o jednom produženom krivičnom delu, imajući u vidu da je članom 61. stav 6. KZ propisano da krivično delo koje nije obuhvaćeno produženim krivičnim delom u pravnosnažnoj sudskoj presudi predstavlja posebno krivično delo.

Iz iznetih razloga, po oceni ovog suda, neosnovano branilac okrivljene u zahtevu ukazuje da su pobijane presude donete uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Pored toga, branilac u zahtevu ističe i da prvostepeni sud nije u skladu sa odredbom člana 428. stav 6. ZKP obrazložio svaku tačku presude, već je izveo zaključak na uopšten način da se radi o 59 radnji izvršenja. Nadalje branilac u zahtevu ukazuje na povedu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, jer smatra da postoji znatna protivrečnost između onoga što se navodi u razlozima prvostepene presude o sadržini isprava i samih tih isprava, kao i s obzirom na to da je u optužnom aktu protivpravna imovinska korist opredeljena na iznos 14.078.351,01 dinara, te da iz podneska oštećene banke proizilazi da oštećena smatra da je pretrpela štetu u iznosu od 13.306.856,00 dinara, dok u izreci presude sud utvrđuje da je okrivljena pribavila protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 13.486.852,38 dinara, što sve ukazuje da pobijana presuda nema razloge, te da u istoj nisu navedeni razlozi o odlučnim činjenicama, a oni koji su navedeni su potpuno nejasni i u znatnoj meri protivrečni.

Branilac okrivljene ističe i to da u toku postupka iz svih izvedenih dokaza sud nije mogao na pouzdani nesumnjiv način da utvrdi da je okrivljena izvršila predmetno krivično delo na način kako joj je to stavljeno optužnim aktom, te da je sud presudu doneo na osnovu odabranih činjenica, pri čemu je neživotno i nelogično da u periodu od četiri godine okrivljena pribavlja protivpravnu imovinsku korist, a da pritom zaposleni u banci i komitenti banke to nisu uočili. Branilac smatra da sud tokom postupka nije izveo dokaze kojima se na nesumnjiv način utvrđuje da je okrivljena izvršila svih 59 radnji za koje je oglašena krivom, zbog čega je po oceni branioca sud morao da izvede i druge dokaze i da do kraja raspravi činjenično stanje i utvrdi pravu istinu. Iznetim navodima, po oceni ovog suda branilac okrivljene, ukazuje na to da je u pobijanim presudama pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno ukazuje na povredu iz člana 440. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac shodno pravima koja u postupku ima u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede zakona člana 428. stav 6, a zatim iz člana 438. stav 2. tačka 2) i 440. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljene u ovim delovima ocenio kao nedozvoljen.

Branilac okrivljene u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, ali kako u obrazloženju zahteva ne navodi nijedan razlog zbog kojeg smatra da je pobijanim presudama učinjena navedena povreda zakona, to je Vrhovni kasacioni sud ocenio da zahtev branioca okrivljene u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude, u odnosu na odbijajući deo na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbacio kao nedozvoljen i na osnovu člana 487. stav 1. tačka 3) u vezi člana 484. ZKP u delu u kojem je zahtev odbacio jer nema zakonom propisan sadržaj.

Zapisničar - savetnik                                                                                                    Predsednik veća - sudija

Ivana Trkulja Veselinović,s.r.                                                                                 Janko Lazarević,s.r.