Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 1261/14 od 07.11.2014. godine, odbijene su žalbe Višeg javnog tužioca u Beogradu, okrivljenih N.B. i N.P. i njihovih branilaca, a prvostepena presuda je u odnosu na ove okrivljene potvrđena.

Protiv ovih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno su podneli:

- branilac okrivljenog N.B., advokat R.J., zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i donese presudu kojom će ukinuti drugostepenu presudu i naložiti da se ponovi postupak po žalbi okrivljenog i njegovog branioca;

- branioci okrivljene N.P., advokat M.T. i advokat N.M., zbog povrede zakona iz člana 74, člana 438. stav 1. tačka 1) 4) i 7) do 10. i stav 2. tačka 1) ZKP, člana 439. tačka 1) do 3) i člana 441. stav 3. i 4. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud donese presudu kojom će preinačiti pobijane presude tako što će optuženu osloboditi od optužbe ili ukinuti u celini i prvostepenu i drugostepenu presudu i predmet vratiti prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje pred potpuno izmenjenim većem, kao i da se u smislu člana 488. stav 3. ZKP odloži izvršenje kazne okrivljenoj po pravnosnažnoj presudi Višeg suda u Beogradu K 940/11 od 19.11.2013. godine.

Vrhovni kasacioni sud je u smislu člana 488. stav 1. ZKP dostavio zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Republičkom javnom tužiocu, pa je održao sednicu veća, o kojoj u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije obavestio javnog tužioca i branioce okrivljenih nalazeći da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke, u kojoj sednici je razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih su zahtevi podneti, pa je po oceni navoda i predloga u zahtevima branilaca okrivljenih našao:

Branilac okrivljenog N.B. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je pravosnažna presuda doneta uz učinjenu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, jer se zasniva na dokazu na kome se prema odredbama tog zakonika sudska odluka ne može zasnivati i to na iskazu koji je okrivljeni dao 08.05.2007. godine pred ovlašćenim službenim licima OUP-a protivno odredbama člana 9, člana 85. i člana 86. ZKP (odnosno člana 89. stav 8. tada važećeg ZKP-a), s obzirom na to da je iskaz okrivljenog iznuđen nedozvoljenim sredstvima – ucenama, pretnjama i iznurivanjem od strane ovlašćenih službenih lica OUP-a čime je povređena odredba člana 9. ZKP o zabrani mučenja, nečovečnog postupanja i iznude. Prema stavu branioca zapisnik o saslušanju okrivljenog u predkrivičnom postupku sadrži i formalne nedostatke koji ga takođe čine nezakonitim dokazom, a koji se sastoje u tome što u zapisniku nije navedeno da je okrivljeni poučen da može sam izabrati branioca koji može prisustvovati njegovom saslušanju, niti da se izričito izjasnio o tome da li će angažovati branioca, odnosno da li se odrekao prava da angažuje branioca i da mu je tada saopšteno da će mu u tom slučaju biti postavljen branilac po službenoj dužnosti, što je suprotno odredbi člana 85. stav 3. ZKP, istovremeno ističući da navedeni zapisnik ne sadrži odluku o postavljanju advokata S.S. za branioca okrivljenog po službenoj dužnosti.

Po nalaženju ovoga suda pravosnažnom presudom nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP na koju se ukazuje zahtevom branioca okrivljenog N.B. Ovo iz razloga, jer ovaj sud nalazi, a nasuprot iznetim navodima zahteva, da je okrivljeni dana 08.05.2007. godine saslušan od strane ovlašćenih službenih lica OUP-a u skladu sa odredbama člana 89, 90 i 93. tada važećeg ZKP („Službeni list SRJ“ br. 70/2001), u prisustvu branioca po službenoj dužnosti, a nakon obavljenog poverljivog razgovora okrivljenog sa braniocem. Okrivljeni je pre navedenog saslušanja u prisustvu branioca poučen od strane ovlašćenih službenih lica OUP o pravima iz člana 89. stav 2. ZKP („Sl. list SRJ“, broj 70/2001) koja mu pripadaju kao okrivljenom, a između ostalog i o pravu na branioca iz člana 13. stav 3. ZKP („Sl. list SRJ“, broj 70/2001), te da nije dužan da iznese svoju odbranu niti da odgovara na postavljena pitanja i da sve što izjavi može protiv njega biti upotrebljeno kao dokaz, što je konstatovano u navedenom zapisniku kao i to da je okrivljeni isti pročitao i potpisao bez primedbi.

Pored toga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da iskaz okrivljenog dat u predkrivičnom postupku nije posledica upotrebe sile, pretnje, obmane, nedozvoljenog obećanja, iznude ili drugih nezakonitih postupanja od strane ovlašćenih službenih lica OUP, kako se to zahtevom ističe, imajući pri tom u vidu da u zahtevu nisu konkretizovane pretnje niti su imenovani radnici policije koji su navodno vršili pritisak na okrivljenog u cilju iznuđivanja priznanja predmetnog krivičnog dela, te da sam okrivljeni nakon postupka koji je prema njemu sproveden u prostorijama OUP protiv radnika OUP nije podneo bilo kakvu prijavu zbog eventualne upotrebe nedozvoljenih sredstava. Ovo posebno kada se ima u vidu da je okrivljeni u svojoj odbrani na navedenom zapisniku detaljno opisao izvršenje predmetnog krivičnog dela koja odbrana je u pogledu odlučnih činjenica saglasna sa iskazom okrivljene N.P. Sledstveno iznetom zapisnik o saslušanju okrivljenog N.B. koje je obavljeno od strane ovlašćenih službenih lica OUP, je pribavljen na zakonit način, u skladu sa odredbom člana 226. stav 9. ZKP („Sl. list SRJ“, broj 70/2001) i na istom se presuda može zasnivati. To što ovaj zapisnik ne sadrži odluku o postavljanju branioca po službenoj dužnosti, po nalaženju ovoga suda, isti ne čini nedozvoljenim dokazom, jer donošenje takvog rešenja nije bilo neophodno, već samo da se saslušanje osumnjičenog obavi u skladu sa njegovim zakonskim pravima uključujući i pravo na branioca, što je u konkretnom slučaju i učinjeno, pa stoga po oceni ovoga suda, prilikom saslušanja okrivljenog u predkrivičnom postupku nije povređeno njegovo pravo na odbranu, niti je učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, na koju se zahtevom neosnovano ukazuje.

Neosnovani su navodi zahteva branioca okrivljenog N.B. da je pravosnažnom presudom povređen zakon iz člana 74. ZKP na štetu okrivljenog time što okrivljeni u periodu od 03.12.2010. do 07.03.2011. godine nije imao branioca iako je u ovom postupku odbrana bila obavezna.

Iz spisa predmeta proizilazi da okrivljeni u periodu od 03.12.2010. godine – kada je izabrani branilac okrivljenog advokat R.J. otkazao punomoćje pa do 17.02.2011. godine kada je okrivljenom rešenjem predsednika Višeg suda u Beogradu VIII Su 43/11-119 advokat A.A. postavljena za branioca po službenoj dužnosti, nije imao branioca, čime, po oceni ovoga suda, nije povređeno njegovo pravo na odbranu iz člana 71. stav 2. ZKP („Službeni list SRJ“ br. 70/2001), odnosno člana 74. sada važećeg ZKP, imajući u vidu da u navedenom periodu prvostepeni sud nije preduzeo nijednu procesnu radnju, već se radilo o fazi izrade pismenog otpravka presude, pa se samim tim i ne može smatrati da je okrivljenom bilo uskraćeno pravo na obaveznu odbranu, pa su suprotni navodi zahteva branioca okrivljenog ocenjeni kao neosnovani.

Branilac okrivljenog N.B. u zahtevu ističe da okrivljenom nije omogućen uvid u spise predmeta čime je povređena odredba člana 68. stav 1. tačka 6) ZKP; da u prvostepenoj presudi nisu navedeni razlozi zbog čega nisu prihvaćeni dokazni predlozi odbrane, čime se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz član 438. stav 2. tačka 2) ZKP, te da drugostepeni sud nije našao za shodno da otvori glavni pretres i izvede dokaze koje je odbrana predložila, što predstavlja povredu krivičnog postupka iz člana 460. ZKP. Međutim, navedene povrede zakona članom 485. stav 4. ZKP nisu predviđene kao razlozi zbog kojih okrivljeni može podneti ovaj vanredni pravni lek, pa je zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenjen kao nedozvoljen.

Po oceni ovoga suda, ostalim navodima zahteva da su nižestepeni sudovi propustili da ispitaju u svojstvu svedoka i to: ovlašćena službena lica OUP koja su obavila saslušanje okrivljenog, M.D. – starešinu okrivljenog, advokata S.S. – branioca okrivljenog po službenoj dužnosti, Z.K. – brata okrivljenog i D.B. – suprugu okrivljenog, u suštini se pravnosnažna presuda pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, što takođe nije dozvoljen razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog u smislu člana 485. stav 4. ZKP, pa je zahtev branioca okrivljenog i u ovom delu ocenjen kao nedozvoljen.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog ukazuje i to da je zbog odbijanja svih dokaznih predloga odbrane okrivljenom povređeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje iz kojih navoda po nalaženju ovog suda proizlazi da se zahtev podnosi i po zakonskom osnovu iz člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP.

Imajući u vidu da je odredbom 484. ZKP, koja popisuje obavezan sadržaj zahteva, propisano da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje (član 485. stav 1. ZKP), a u slučaju iz člana 485. stav 1. tačka 2) i 3) tog Zakonika mora se dostaviti odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, a da branilac okrivljenog iako zahtev podnosi po zakonskom osnovu iz člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP, uz zahtev nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđeno da je povređeno ili uskraćeno ljudsko pravo i sloboda okrivljenog u postupku koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima, Vrhovni kasacioni sud nalazi da zahtev branioca okrivljenog u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj.

Branilac okrivljenog u zahtevu ističe i to da je iako se radilo o hitnom postupku, koji je morao biti sprovoden bez odugovlačenja, isti trajao više od sedam godina na koji način je okrivljenom povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, što predstavlja povredu zakona iz člana 14. ZKP, koja članom 485. stav 4. ZKP, nije propisana kao razlog zbog kojeg okrivljeni može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, pa je zahtev branioca okrivljenog N.B. i u pogledu ovih navoda ocenjen kao nedozvoljen.

Branioci okrivljene N.P. u zahtevu ukazuju da je pravosnažna presuda doneta uz učinjenu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, jer se zasniva na nezakonito pribavljenim dokazima na kojima se presuda prema odredbama Zakonika o krivičnom postupku ne može zasnivati i to na iskazu okrivljenog N.B. sa zapisnika Policijske uprave i na drugom iskazu okrivljene N.P. datom pred ovlašćenim službenim licima OUP-a. U vezi sa tim u zahtevu se navodi da su navedeni iskazi okrivljenih dati pod pritiskom, a da zapisnik o saslušanju okrivljene N.P. ne sadrži razloge zbog čega je okrivljena ponovo saslušavana i to bez prethodnog znanja njenog branioca.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su izneti navodi zahteva branilaca okrivljene N.P. neosnovani. Ovo stoga, jer je saslušanje okrivljenih N.B. i N.P. od strane ovlašćenih službenih lica OUP-a, obavljeno u skladu sa odredbama ZKP, i u prisustu branilaca okrivljenih po službenoj dužnosti. Da su okrivljeni N.B. i N.P. slobodno iznosili svoju odbranu i bez pritisaka ovlašćenih službenih lica, po oceni ovog suda, ukazuje detaljnost i međusobna saglasnost njihovih iskaza, a osim toga, u zahtevu branilaca okrivljene N.P., pritisak na okrivljenu nije ni na koji način konkretizovan niti obrazložen, a iz spisa, kako je napred objašnjeno, proizlazi da pritiska prilikom davanja iskaza nije bilo. To što je okrivljena N.P. prilikom drugog saslušanja u policiji iznela odbranu na kojoj se zasnivaju pravnosnažne presude, po oceni ovoga suda, ne znači da je ovaj iskaz okrivljene posledica upotrebe nedozvoljenih sredstava od strane ovlašćenih službenih lica, jer je okrivljena pre davanja iskaza mogla da se konsultuje sa svojim braniocem o čemu je pre saslušanja i poučena. Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su neosnovani navodi zahteva branilaca okrivljene N.P., da je pravnosnažna presuda doneta uz učinjenu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, pa je zahtev branilaca okrivljene u ovom delu ocenjen kao neosnovan.

Branioci okrivljene N.P. u zahtevu istovremeno ističu i to da se objektivnom analizom odbrane okrivljenih koji su dali na navedenim zapisnicima ne može zaključiti da je okrivljena N.P. podstrekavala okrivljenog N.B. da liši života sada pokojnog N.P., kojim navodima se, po oceni ovoga suda daje sopstvena ocena navedenih iskaza okrivljenih i u vezi sa tim pravosnažna presuda osporava zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, što članom 485. stav 4. ZKP nije propisano kao dozvoljen razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog, pa je zahtev branilaca okrivljene N.P. i u ovom delu ocenjen kao nedozvoljen.

Branioci okrivljene N.P., u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističu da je izreka prvostepene presude nerazumljiva, čime se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, kao i da je izreka presude protivrečna sama sebi i razlozima presude, da presuda ne sadrži raloge o činjenicama koje su predmet dokazivanja, a da su oni razlozi koji su dati potpuno nejasni i u znatnoj meri protivrečni, posebno sa sadržinom isprava i zapisnika o iskazima svedoka, što predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP; da su oba nižestepena suda povredila odredbu člana 16. stav 2. ZKP koja propisuje obavezu suda da sa jednakom pažnjom utvrđuje i ceni činjenice koje terete ili idu u korist okrivljenog; da je predsednik prvostepenog veća prekršio pretpostavku nevinosti iz člana 3. ZKP, te da se Apelacioni sud u Beogradu u svojoj presudi nijednom rečju nije osvrnuo na ove povrede ZKP suprotno članu 460. ZKP. Kako članom 485. stav 4. ZKP istaknute povrede zakona nisu propisane kao razlozi zbog kojih okrivljeni može podneti ovaj vanredni pravni lek, to je zahtev branilaca okrivljene N.P. u pogledu iznetih navoda ocenjen kao nedozvoljen.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljene N.P. ukazuje se i to da je prvostepeni sud bio dužan da utvrdi da li je ubistvo sada pokojnog N.P. lični čin okrivljenog N.B. ili je posledica podstrekavanja od strane okrivljene N.P. imajući u vidu da je na osnovu izvedenih dokaza utvrđeno da je okrivljeni N.B. zbog otplate tuđih dugova došao u tešku materijalnu situaciju i da je pred svojim kumom – okrivljenim D.Š. izjavio da ga je N.P. zavio u crno i da će mu se zbog toga osvetiti, te da je, prema stavu branilaca, proizvoljan i neutemeljen zaključak prvostepenog i drugostepenog suda da je okrivljena N.P. stvorila i učvrstila odluku kod okrivljenog N.B. da liši život njenog supruga uzimajući u obzir i to da su sudski veštaci – neuropsihijatri i psiholozi izneli mišljenje da je okrivljeni zbog alkoholisanog stanja i svojih karakternih crta ispoljavao nepredvidivo ponašanje i sklonost ka agresivnim i impulsivnim postupcima tako da su agresivnost i impulsivnost koje je okrivljeni ispoljio kritičnom prilikom bili prouzrokovani njegovim ličnim odnosom sa pokojnim P. i da je sledstveno tome okrivljeni N.B. izvršilac nepodstrekavanog krivičnog dela ubistvo na mah iz člana 115. KZ; zatim da u redovnom krivičnom postupku nije utvrđeno u čemu se sastoji podstrekavanje na ubistvo i da u konkretnom slučaju nema dokaza da je okrivljena N.P. podstrekavala okrivljenog N.B. na izvršenje predmetnog krivičnog dela imajući u vidu odbranu okrivljenog N.B. koju je dao pred istražnim sudijom i na glavnom pretresu kada je bio dosledan u tvrdnji da je pokojnog N.P. lišio života na mah isprovociran njegovim uvredljivim i provokativnim ponašanjem nezavisno od dotadašnjeg odnosa sa okrivljenom N.P.; da su okrivljena N.P. i njen suprug sa svojom decom činili harmoničnu porodičnu zajednicu što su potvrdili i saslušani svedoci; da su pogrešno ocenjeni iskazi svedoka - roditelja N.P. kao i Ž.V. i D.V., te da je pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje dovelo do pogrešne primene zakona, tako što je u pogledu predmeta optužbe u odnosu na okrivljenu N.P. primenjen zakon koji se nije mogao primeniti – član 114. stav 1. tačka 5. u vezi člana 34. KZ, na koji način je na njenu štetu povređen krivični zakon iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Iako se branioci okrivljene u zahtevu formalno pozivaju na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, koja je u smislu člana 485. stav 4. ZKP dozvoljen razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog, iznetim navodima se, po oceni ovoga suda, u suštini osporava ocena izvedenih dokaza i ukazuje da se pravosnažna presuda zasniva na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju u pogledu preduzetih radnji podstrekavanja i osporava postojanje umišljaja kod okrivljene N.P., što ne može biti predmet ispitivanja po zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u smislu člana 485. stav 4. ZKP.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljene N.P. navodi se da su pobijane presude donete i uz učinjene povrede zakona iz člana 74, člana 438. stav 1. tač. 1) 4) i 7) do 10) člana 439. tač. 1) i 3) i člana 441. st. 3. i 4. ZKP koje su u zahtevu samo pobrojane bez navođenja razloga.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud je prilikom odlučivanja o zahtevu za zaštitu zakonitosti vezan razlozima, delom i pravcem pobijanja koji su istaknuti u zahtevu, kako je to izričito propisano članom 489. stav 1. ZKP, što znači da sud odlučujući o zahtevu, ukoliko razlozi za istaknute povrede zakona nisu navedeni, nema zakonsko ovlašćenje da po službenoj dužnosti ocenjuje u čemu se sastoje povrede zakona na koje se u zahtevu ukazuje, a da u predmetnom zahtevu branilaca okrivljene citirane povrede zakona u pravnosnažnoj odluci nisu konkretizovane niti obrazložene, to je ovaj sud našao da zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljene N.P. u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP.

S obzirom na to da je odredbom člana 484. ZKP koja propisuje obavezan sadržaj zahteva propisano da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje, a u slučaju iz člana 485. stav 1. tač. 2) i 3) tog Zakonika mora se dostaviti odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, te da branioci okrivljene u zahtevu navode da je okrivljenoj pravosnažnom presudom povređeno pravo na pravično suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. Ustava Republike Srbije čime se ukazuje na povredu zakona iz člana 483. stav 1. tačka 3) ZKP, a da uz zahtev nisu dostavili odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, kojom je utvrđeno da je povređeno ili uskraćeno ljudsko pravo i sloboda okrivljenog u postupku koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom kovencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima, Vrhovni kasacioni sud nalazi da zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljene nema zakonom propisan sadržaj u odnosu na citiranu povredu zakona.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova i na osnovu člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tač. 2) i 3) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                       Predsednik veća - sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                     Janko Lazarević,s.r.