Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da je protiv okrivljenog vođen i pravnosnažno okončan disciplinski postupak pred disciplinskim tužiocem Advokatske komore Čačka, pa prema odredbi člana 34. stav 4. Ustava Republike Srbije, u situaciji kada sud ima saznanje da je protiv okrivljenog u istoj stvari ranije vođen i pravnosnažno okončan disciplinski ili drugi postupak, dužan je da vodi računa o povredi načela ponovnog suđenja. U vezi navedenog ističe, da su činjenice koje su obuhvaćene pravnosnažnim rešenjem Advokatske komore Čačak identične u bitnom sa činjenicama koje predstavljaju elemente krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim. S tim u vezi, branilac numeriše povredu odredbe čl. 439. tačka 1) ZKP, odnosno ističe da nema elemenata krivičnog dela, jer se radi o pravnosnažno presuđenoj stvari, na koji način ustvari ukazuje na povredu odredbe člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

U konkretnom slučaju se ne radi o pravnosnažno presuđenoj stvari, pa stoga vođenje krivičnog postupka protiv okrivljenog AA zbog krivičnog dela zloupotreba poverenja iz člana 216. stav 4. u vezi stava 1. KZ, a nakon okončanja disciplinskog postupka protiv okrivljenog, po nalaženju ovoga suda, ne predstavlja povredu načela ne bis in idem.

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP je propisano da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je gonjenje isključeno usled amnestije ili pomilovanja ili je stvar već pravnosnažno presuđena ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje.

Ustav Republike Srbije u članu 34. stav 4. garantuje pravnu sigurnost u kaznenom pravu odredbom da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, a kojim zabranama podleže i vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo. Navedeni princip sadržan je i u odredbi člana 4. stav 1. ZKP kojom je propisano da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen.

Dakle, pravilo ne bis in idem (presuđena stvar), ne odnosi se na istovremeno vođenje disciplinskog i krivičnog postupka, već se odnosi na ponovno donošenje pravnosnažne sudske odluke, protiv istog okrivljenog i povodom istog događaja. Stoga vođenje disciplinskog postupka u konkretnom slučaju nije predstavljalo smetnju da bude vođen i krivični postupak protiv okrivljenog, niti ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka.

Disciplinski postupak se vodi zbog lakših i težih povreda radne obaveze i u tom postupku se utvrđuje disciplinska odgovornost za učinjene povrede posebnih pravila ponašanja kojih se zaposleni moraju pridržavati na radu i u vezi sa radom, a za koje se mogu izreći propisane disciplinske mere radnopravnog karaktera, dok se krivičnim pravom štite osnovne društvene vrednosti, kroz propisivanje krivičnih dela i krivičnih sankcija kao represivnih mera koje se mogu izreći učiniocu krivičnog dela, sa ciljem suzbijanja kriminaliteta.

Imajući u vidu navedeno, to bez obzira na činjenicu što je disciplinski postupak završen odbacivanjem disciplinske prijave, a pokrenut je zbog događaja koji proizlazi iz istih činjenica, u konkretnom slučaju nije ispunjen kriterijum da se radi o pravnosnažno presuđenoj stvari u smislu člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, pa stoga okončanjem disciplinskog postupka nisu postojale procesne smetnje da se protiv okrivljenog vodi druga vrsta postupka povodom istog životnog događaja, u konkretnom slučaju krivičnog postupka pred redovnim sudom.

Iz navedenih razloga, po nalaženju Vrhovnog suda, neosnovani su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, kojima se ukazuje da je donošenjem pobijanih pravnosnažnih presuda na štetu ovog okrivljenog učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Pored toga, branilac okrivljenog navodi da je izreka presude nerazumljiva, na koji način ističe bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP. Takođe, ističe da je izreka presude protivrečna sama sebi i razlozima presude, a dati razlozi su nejasni u pogledu odlučnih činjenica, na koji način ukazuje i na povredu odredbe člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Ostalim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, branilac ističe da okrivljeni nije zastupao interese oštećene BB, da oštećenu nije zastupao pred sudom, niti pred Osiguravajućim društvom, kao i da je punomoćje okrivljenog dato bez njegovog znanja, da se sve odigralo preko treće ženske osobe koja se lažno predstavljala, da okrivljeni nikada nije video oštećenu BB, kao i da prilikom uplate novca na račun okrivljenog nije navedeno koje lice je vršilo uplatu novca, na koji način branilac osporava dokaznu snagu izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje u smislu člana 440. ZKP, a koja povreda, kao i povreda člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP i člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, ne predstavljaju zakonom dozvoljene razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, pa se Vrhovni sud u ocenu ovih navoda nije upuštao.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                       Predsednik veća-sudija

Maša Denić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Svetlana Tomić Jokić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković