Vrhovni kasacioni sud je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da prisustvo Republičkog javnog tužioca nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je osnovan.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, osnovano Republički javni tužilac u podnetom zahtevu ukazuje da su donošenjem pravnosnažnih presuda, učinjene bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) i stav 2. tačka 2) ZKP u vezi člana 423. tačka 1) ZKP jer je izreka pravnosnažne presude nerazumljiva, a razlozi pobijanih pravnosnažnih presuda protivrečni izreci, nejasni i u znatoj meri međusobno protivrečni.

Prema odredbi člana 423. tačka 1) ZKP presudu kojom se okrivljeni oslobađa od optužbe sud će izreći ako delo za koje je optužen nije krivično delo, a nema uslova za primenu mere bezbednosti.

Odredbom člana 14. stav 1. Krivičnog zakonika propisano je da je krivično delo ono delo koje je zakonom određeno kao krivično delo, koje je protivpravno i koje je skrivljeno, a u stavu 2. istog člana da nema krivičnog dela ukoliko je isključena protivpravnost ili krivica, iako postoje sva obeležja krivičnog dela određenog zakonom.

Protivpravnost kao konstitutivno obeležje opšteg pojma krivičnog dela iz člana 14. stav 1. KZ, isključuju delo malog značaja (član 18. KZ), nužna odbrana (član 19. KZ) i krajnja nužda (član 20. KZ), dok krivicu, koja je takođe obeležje opšteg pojma krivičnog dela, isključuju neuračunljivost (član 23. KZ), neotklonjiva stvarna zabluda (član 28. KZ) i neotklonjiva pravna zabluda (član 29. KZ).

Shodno navedenom, sud oslobađajuću presudu, na osnovu člana 423. tačka 1) ZKP, donosi kada krivično delo za koje je okrivljeni optužen ne sadrži sva obeležja tog krivičnog dela određena zakonom, kao i kada je, iako postoje sva zakonska obeležja krivičnog dela, isključena protivpravnost ili krivica, a nema uslova za primenu mere bezbednosti.

U konkretnom slučaju, protiv okrivljenog AA vođen je krivični postupak zbog krivičnog dela izazivanje opšte opasnosti iz člana 278. stav 1. Krivičnog zakonika i okrivljeni je, na osnovu odredbe člana 423. tačka 1) ZKP, pravnosnažno oslobođen da je u vreme, mestu i na način bliže označen u izreci presude, na deonici javnog puta između ... i ..., sa eventualnim umišljajem, u stanju uračunljivosti, opšte opasnim sredstvom izazvao opasnost za život i telo ljudi, usled čega je lake telesne povrede zadobila oštećena BB i doveden je u opasnost i život VV i drugih učesnika u saobraćaju, pri čemu je bio svestan da može učiniti delo i na to je pristao i bio je svestan protivpravnosti i zabranjenosti dela.

Oslobađajući okrivljenog AA od optužbe da je izvršio krivično delo izazivanje opšte opasnosti iz člana 278. stav 1. Krivičnog zakonika, na osnovu člana 423. tačka 1) ZKP, prvostepeni sud u obrazloženju svoje presude navodi da na strani okrivljenog stoji odgovornost za neobezbeđeno vozilo kojim je učestvovao u saobraćaju, koja je bliže propisana Zakonom o bezbednosti saobraćaja na putevima, ali da „imajući u vidu da se kritični događaj dogodio na javnom putu, u radnjama okrivljenog nema obeležja krivičnog dela koje mu se optužbom stavlja na teret tj. okrivljeni nije izvršio krivično delo koje mu se optužbom stavlja na teret“.

Drugostepeni sud je odbio kao neosnovanu žalbu Osnovnog javnog tužioca u Prokuplju i potvrdio presudu prvostepenog suda. Prema razlozima drugostepene presude, prvostepeni sud je pravilno zaključio da okrivljeni nije učinio krivično delo iz člana 278. stav 1. Krivičnog zakonika pa ga je pravilnom primenom člana 423. tačka 1) ZKP oslobodio od optužbe, prihvatajući pri tome razloge prvostepenog suda – da predmetno krivično delo nije moguće izvršiti uvravljajući motornim vozilom na javnom putu, već isključivo na drugoj površini, koja se ne može smatrati javnim putem, pa kako okrivljeni kao učesnik u saobraćaju, kritičnom prilikom nije obezbedio svoje vozilo, to na njegovoj strani stoji odgovornost za neobezbeđeno vozilo kojim je učestvovao u saobraćaju,pa se njegovo ponašanje u javnom saobraćaju ne može kvalifikovati kao krivično delo izazivanja opšte opasnosti iz člana 278. stav 1. KZ, već eventualno kao krivično delo ugrožavanja javnog saobraćaja.

Osnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je iz ovako datih razloga nižestepenih sudova, nejasno je da li u radnjama okrivljenog nisu ostvarena sva obeležja krivičnog dela za koje je okrivljeni optužen jer je u optužnom aktu izostavljen neki od bitnih elemenata krivičnog dela u pitanju, što bi jedino bio osnov za oslobađenje okrivljenog od optužbe, shodno odredbi člana 423. tačka 1) ZKP ili je okrivljeni oslobođen od optužbe jer u njegovim radnjama stoji odgovornost za kršenje odredbi propisanih Zakonom o bezbednosti saobraćaja na putevima odnosno iz razloga što nije dokazano da je izvršio krivično delo koje mu je optužnim aktom tužioca stavljeno na teret.

U konkretnom slučaju sud je okrivljenog oslobodio od optužbe da je izvršio krivično delo iz člana 278. stav 1. Krivičnog zakonika, primenom člana 423. tačka 1) ZKP - jer delo koje je predmet optužbe nije krivično delo, paušalno navodeći da u radnjama okrivljenog nema obeležja predmetnog krivičnog dela, pri tome izostavljajući da u obrazloženju presude jasno navede da li je neki od elemenata tog krivičnog dela izostavljen u optužnom aktu, te dalje navodeći da okrivljeni nije učinio krivično delo i da u njegovim radnjama stoji odgovornost za kršenje nekih drugih odredbi. Time su nižestepeni sudovi, razloge pobijanih presuda učinili nejasnim i u znatnoj meri protivrečnim, ostavljajući dilemu da li delo koje je predmet optužbe nije krivično delo ili nije dokazano da je okrivljeni izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret, što čini bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP. Bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, sastoji se u tome što su u izreci presude sadržani svi bitni elementi predmetnog krivičnog dela, a sud navodi da delo koje je predmet optužbe nije krivično delo, na koji način je izreka presude učinjena nerazumljivom, a na koje povrede postupka se osnovano ukazuje u zahtevu za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je usvojio kao osnovan zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca i na osnovu člana 492. stav 1. tačka 3) ZKP i člana 493. ZKP utvrdio da su pobijanim pravnosnažnim presudama Osnovnog suda u Prokuplju K 91/21 od 14.03.2022. godine i Višeg suda u Prokuplju Kž1 169/22 od 24.10.2022. godine, učinjene bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) i stav 2. tačka 2) ZKP, pri tome ne dirajući u pravnosnažnost navedenih presuda.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Predsednik veća-sudija

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            Biljana Sinanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić