Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 301/2023 od 09.11.2023. godine delimičnim usvajanjem zajedničke žalbe okrivljenog AA i njegove supruge GG i zajedničkog branioca okrivljenih AA i BB, a po službenoj dužnosti, saglasno načelu privilegije združivanja iz člana 454. ZKP i u odnosu na okrivljenog BB, preinačena je prvostepena presuda Višeg suda u Nišu K 74/19 od 28.12.2022. godine, u delu odluke o krivičnoj sankciji, pa su okrivljenima zbog krivičnog dela iznuda iz člana 214. stav 1. Krivičnog zakonika, utvrđene kazne zatvora u trajanju od po 1 (jedne) godine i 4 (četiri) meseca, a zbog krivičnog dela iznuda u pokušaju iz člana 214. stav 1. u vezi člana 30. Krivičnog zakonika, kazne zatvora u trajanju od po 1 (jedne) godine, a za koja krivična dela su prvostepenom presudom oglašeni krivim pa su osuđeni na jedinstvene kazne zatvora u trajanju od po 1 (jedne) godine i 8 (osam) meseci, u koje im se uračunava vreme provedeno u pritvoru, kako je to navedeno u izreci presude, dok su u preostalom delu navedene žalbe, kao i žalba okrivljenog BB, odbijene kao neosnovane i prvostepena presuda je u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno su podneli branioci okrivljenog AA, advokati Tomo Zorić i Ivan Stefanović, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud odloži ili prekine izvršenje pravnosnažne presude, te pobijane presude ukine i okrivljenog BB oslobodi od optužbe,

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branilaca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA, je neosnovan.

Branioci okrivljenog AA, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1.tačka 1) ZKP navodeći da je, s obzirom na zaprećenu kaznu za krivična dela koja su predmet optužbe, te pozivajući se na odredbe članova 103. tačka 3) i 104. stav 1. Krivičnog zakonika, u vreme donošenja pobijanih pravnosnažnih presuda, već nastupila zastarelost krivičnog gonjenja krivičnih dela za koja je okrivljeni oglašen krivim i osuđen i to za krivično dela iz člana 214. stav 1. Krivičnog zakonika, učinjeno 25.09.2011. godine, dana 25.09.2021. godine, a za krivično delo iz člana 214. stav 1. u vezi člana 30. Krivičnog zakonika, učinjeno 18.02.2012. godine, dana 18.02.2022. godine, a o čemu su nižestepeni sudovi morali da vode računa po službenoj dužnosti.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti, Vrhovni sud, ocenjuje neosnovanim.

Iz spisa predmeta proizilazi da je prvostepenom presudom okrivljeni AA oglašen krivim i osuđen da je dana 25.09.2011. godine izvršio krivično delo iznuda iz člana 214. stav 1. Krivičnog zakonika, a dana 18.02.2012. godine krivično delo iznuda u pokušaju iz člana 214. stav 1. u vezi člana 30. Krivičnog zakonika, za koja krivična dela je propisana kazna zatvora od jedne do osam godina.

Odredbom člana 103. tačka 3) Krivičnog zakonika, propisano je da ako u ovom zakoniku nije drukčije određeno, krivično gonjenje ne može se preduzeti kad protekne deset godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora preko pet godina, a odredbom člana 104. stav 6. Krivičnog zakonika, propisano je da zastarelost krivičnog gonjenja nastaje u svakom slučaju kad protekne dvostruko vreme koje se po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja.

Sledstveno iznetom, a shodno napred citiranim odredbama člana 103. tačka 3) i člana 104. stav 6. Krivičnog zakonika, po nalaženju Vrhovnog suda, zastarelost krivičnog gonjenja okrivljenog AA, zbog krivičnog dela iznuda iz člana 214. stav 1. Krivičnog zakonika, koje je učinjeno 25.09.2011. godine, nastupila bi tek 25.09.2031. godine, dok bi zastarelost krivičnog gonjenja ovog okrivljenog zbog krivičnog dela iznuda u pokušaju iz člana 214. stav 1. u vezi člana 30. Krivičnog zakonika, koje je učinjeno 18.02.2012. godine, nastupila tek 18.02.2032. godine.

Kako je prvostepena presuda doneta dana 28.12.2022. godine, a drugostepena presuda dana 09.11.2023. godine, odnosno pre nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, za navedena krivična dela, to donošenjem navedenih presuda nije učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA.

U vezi sa navedenim, Vrhovni sud nalazi, da odluke na koje se pozivaju branioci u podnetom zahtevu (Kzz 1104/19 od 06.11.2019, Kzz 578/16 od 19.05.2016. godine, Kzz 149/16 od 02.03.2016), ne govore u prilog tvrdnjama branilaca da je u odnosu na krivična dela za koja je okrivljeni AA oglašen krivim i osuđen nastupila zastarelost krivičnog gonjenja, pre donošenja pobijanih presuda. Ovo stoga, što je Vrhovni sud, prilikom donošenja navedenih odluka, u različitim krivičnopravnim situacijama, kao i prilikom odlučivanja u ovom slučaju, vodio računa o tome da tek nastupanjem dvostrukog roka predviđenog za zastarelost krivičnog gonjenja nastupa apsolutna zastarelost, nakon čega nije moguće krivično gonjenje, dok su branioci u podnetom zahtevu, zastarelost krivičnog gonjenja vezali isključivo za rok relativne zastarelosti krivičnog gonjenja, koji se prekida svakom procesnom radnjom koja se preduzima protiv okrivljenog.

Branioci okrivljenog u ostalom delu zahteva ukazuju na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom preko branioca, s tim što obrazlažući navedenu povredu zakona branioci polemišu sa činjeničnim utvrđenjima u pravnosnažnim odlukama, posebno ističući da je u ranijem postupku okrivljeni, usled nedostataka dokaza da je učinio krivična dela za koja se tereti, oslobođen od optužbe, dok je u ponovljenom postupku, na osnovu istih dokaza, pobijanim presudama oglašen krivim i osuđen, čime zapravo ukazuju na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje (član 440. ZKP), kojim pitanjem se detaljno bavio drugostepeni sud, u obrazloženju svoje presude, dok Vrhovni sud ove navode branilaca nije razmatrao, jer povreda odredbe člana 440. ZKP, ne spada u krug povreda taksativno nabrojanih u članu 485. stav 4. ZKP zbog kojih okrivljeni, preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                          Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                      Biljana Sinanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić