Presudom Višeg suda u Prokuplju Kž1 br.174/2023 od 14.12.2023. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA– advokata Ivana Maksimovića, a presuda Osnovnog suda u Kuršumliji K 102/2022 od 11.10.2023. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA– advokat Ivan Maksimović, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom ili drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje, ili da preinači pobijane presude tako što će odbiti optužbu protiv okrivljenog ili ga osloboditi od optužbe.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, i po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u delu u kojem se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen, odnosno nema zakonom propisan sadržaj.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu ističe da u konkretnom slučaju nisu ostvareni ni objektivni, a ni subjektivni elementi predmetnog krivičnog dela, obzirom da nema ozbiljne i konkretne pretnje oštećenom od strane okrivljenog, pa kako pretnja mora biti ostvariva, čega u konkretnom slučaju nema, to nema ni krivičnog dela.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani iz sledećih razloga:

Odredbom člana 138. stav 1. Krivičnog zakonika propisano je da krivično delo čini onaj ko ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica i da će se kazniti novčanom kaznom ili kaznom zatvora do jedne godine. Radnja izvršenja osnovnog oblika krivičnog dela sastoji se u upotrebi pretnje da će se napasti na život ili telo nekog lica ili njemu bliskog lica, čime se ugrožava sigurnost pasivnog subjekta koja se manifestuje u njegovom osećaju nesigurnosti.

Predmetno krivično delo je svršeno kada je pretnjom stvoren osećaj ugroženosti kod lica kome se preti. Pri tom je za postojanje dela bitno da se radi o ozbiljnoj pretnji koja kod pasivnog subjekta izaziva nespokojstvo, uznemirenje ili strah za život i telesni integritet.

Imajući u vidu citirani zakonski opis bića krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ, to iz činjeničnog opisa radnje izvršenja datog u izreci prvostepene presude, i to da je okrivljeni AA kritičnom prilikom u stanju  uračunljivosti, sa umišljajem, ugrozio sigurnost oštećenog BB pretnjom da će napasti na njegov život ili telo, na taj način što je, videvši oštećenog, iz svog vozila uzeo jednu manju sekiru sa drvenom držalicom dužine oko 70cm, a potom držeći istu u ruci, potrčao prema oštećenom koji je počeo da beži, nakon čega mu je bez ikakavog razloga i povoda uputio reči pretnje: „Zapamtićeš ti mene, ubiću te, zaklaću te, zapamti dobro moj lik, ja sav svoj život progurao, a ti se pazi“, te sekiru bacio u pravcu oštećenog, ali ga nije pogodio, pri čemu je bio svestan svoga dela i hteo njegovo izvršenje, jasno i nedvosmisleno proizilaze sva bitna obeležja krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ, zbog kog je okrivljeni pravnosnažnom presudom i oglašen krivim.

Po oceni ovoga suda, reči pretnje koje je kritičnom prilikom okrivljeni uputio oštećenom su objektivno podobne da stvore osećaj straha i ugroženosti kod oštećenog, a što je u konkretnom slučaju dovoljno za postojanje krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. Krivičnog zakonika, pa su stoga ocenjeni kao neosnovani navodi branioca okrivljenog kojima se ukazuje da u konkretnom slučaju nema ozbiljne i konkretne pretnje i da stoga delo zbog kog je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim nije krivično delo.

Iz navedenih razloga, navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ocenjeni su neosnovanim.

U ostalom delu, podneti zahtev je nedozvoljen i nema zakonom propisan sadržaj.

Naime, u ostalom delu zahteva branilac okrivljenog ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povredu zakona iz člana 440. ZKP, isticanjem da je u toku postupka „nepravilno“ cenjena odbrana okrivljenog, da sud prilikom donošenja odluke nije cenio činjenicu da je okrivljeni slabog zdravstvenog stanja i da ima 77 godina, pri čemu polemiše i sa iskazom svedoka VV koji, prema stavu branioca, sud „nepravilno ceni“, pa kako pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povreda odredaba člana 440. ZKP ne predstavlja zakonski razlog zbog kog je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenima preko branilaca zbog povrede zakona, to je Vrhovni sud podneti zahtev u ovom delu odbacio kao nedozvoljen.

U uvodu zahteva, branilac okrivljenog, kao razlog podnošenja, ističe i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenima preko branilaca, međutim u obrazloženju zahteva branilac uopšte ne navodi u čemu se sastoji navedena povreda zakona, pa je Vrhovni sud ocenio da u ovom delu zahtev nema propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP, koja nalaže obavezu navođenja u zahtevu za zaštitu zakonitosti razloga za njegovo podnošenje, a što u slučaju isticanja povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP) podrazumeva ne samo opredeljenje o kojoj povredi zakona je reč već i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP u delu u kojem je zahtev odbijen kao neosnovan, te na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP u delu u kojem je zahtev odbačen kao nedozvoljen, odnosno zbog toga što nema zakonom propisan sadržaj, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                    Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić