Istom presudom okrivljeni su osuđeni na novčane kazne u iznosu od po 750.000,00 dinara svaki i istovremeno je određeno da će izrečene novčane kazne okrivljeni platiti u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude, te da ukoliko ih ne plate u ovom roku, novčane kazne će se zameniti kaznom zatvora tako što će se za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora, s tim da kazna zatvora ne može biti duža od jedne godine.

Okrivljeni su obavezani i da na ime paušala plate iznose od po 20.000,00 dinara svaki, kao i da solidarno plate oštećenima na ime troškova postupka iznos od 804.375,00 dinara, sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Nišu 12Kž1 broj 1049/14 od 28.01.2015. godine, delimičnim usvajanjem žalbe branioca okrivljenog Z.S.1 i Višeg javnog tužioca u Prokuplju, a u celosti i žalbe punomoćnika oštećenih S.M.1 i S.M.2, presuda Višeg suda u Prokuplju K. broj 31/13 od 07.05.2014. godine preinačena je u pogledu krivice, odluke o kazni i odluke o imovinskopravnom zahtevu, tako što su okrivljeni Z.J. i Z.S.1 oglašeni krivim zbog izvršenja krivičnog dela iznuda u pokušaju, u saizvršilaštvu iz člana 214. stav 1. u vezi sa članom 30. i 33. KZ, a okrivljeni Z.J. i zbog izvršenja krivičnog dela iznuda u pokušaju iz člana 214. stav 2. u vezi stava 1. u vezi sa članom 30. KZ, krivičnog dela iznuda u pokušaju iz člana 214. stav 1. u vezi člana 30. KZ i krivičnog dela iznuda iz člana 214. stav 2. u vezi stava 1. KZ, dok je okrivljeni Z.S.1 na osnovu člana 423. tačka 2) ZKP oslobođen od optužbe da je izvršio jedno krivično delo iznuda u pokušaju u saizvršilaštvu iz člana 214. stav 2. u vezi stava 1. u vezi sa članovima 30. i 33. KZ, pa pošto su okrivljenom Z.J. prethodno utvrđene pojedinačne kazne zatvora za svako od izvršenih krivičnih dela, okrivljeni je osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od pet godina, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 27.06.2007. godine do 06.07.2007. godine i na novčanu kaznu kao sporednu u iznosu od 750.000,00 dinara i istovremeno je određeno da će ovu kaznu platiti u roku od 30 dana po pravnosnažnosti presude i da ukoliko istu ne plati, novčana kazna će se zameniti kaznom zatvora tako što će se za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora s tim da kazna zatvora ne može biti duža od jedne godine, dok je okrivljeni Z.S.1 osuđen na kaznu zatvora u trajanju od dve godine, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 27.06.2007. godine do 06.07.2007. godine i na novčanu kaznu kao sporednu u iznosu od 750.000,00 dinara, pri čemu je određeno da će ovu kaznu platiti u roku od 30 dana po pravnosnažnosti presude i da ukoliko istu ne plati, novčana kazna će se zameniti kaznom zatvora tako što će se za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora, te da kazna zatvora ne može biti duža od jedne godine.

Istom presudom, određeno je da se poništavaju u celosti kupoprodajni ugovor Ov. broj 737/06 od 02.08.2006. godine, overen pred Opštinskim sudom u Prokuplju – Odeljenje u Blacu, a sačinjen između oštećenog S.M.2, kao prodavca i M.B. kao kupca, kupoprodajni ugovor Ov. broj 864/2006 od 18.09.2006. godine overen pred Opštinskim sudom u Prokuplju – Odeljenje u Blacu, sačinjen između M.B. kao prodavca i I.Č. kao kupca, kao i kupoprodajni ugovor Ov. broj 557/2007 od 04.06.2007. godine, overen pred Opštinskim sudom u Prokuplju – Odeljenje u Blacu, sačinjen između I.Č., kao prodavca i okrivljenog Z.J. kao kupca.

Okrivljeni su obavezani da oštećenima S.M.1, S.M.2 i D.J. plate troškove drugostepenog postupka i to iznos od 63.000,00 dinara, i to okrivljeni Z.J. iznos od 57.000,00 dinara a okrivljeni Z.S.1 oštećenom D.J. iznos od 6.000,00 dinara, u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude.

Istovremeno, žalbe Višeg javnog tužioca u Prokuplju i branioca okrivljenog Z.J. u ostalom delu, kao i žalba branioca okrivljenog Z.J. u celini, odbijene su kao neosnovane, a prvostepena presuda u nepreinačenom delu, koji se odnosi na troškove prvostepenog krivičnog postupka, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahteve za zaštitu zakonitosti podneli su:

- branilac okrivljenog Z.J. - advokat M.K. zbog povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) i 9) ZKP i zbog povreda zakona iz člana 439. tačka 2) i 3) ZKP, s tim što iz obrazloženja proizilazi da branilac pobijane presude pobija i zbog povrede člana 441. stav 3. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti i utvrdi da su pobijanim presudama učinjene navedene povrede zakona na štetu okrivljenog Z.J. i da obe nižestepene presude ukine i predmet vrati na ponovni postupak i odluku ili da pobijane presude preinači u pogledu pravne kvalifikacije tako što će radnje okrivljenih pravno oceniti kao krivično delo zelenaštvo iz člana 217. KZ u sticaju sa krivičnim delom prinuda iz člana 135. KZ u saizvršilaštvu – u vezi sa članom 33. KZ, a zatim odbiti optužbu zbog zastarelosti;

- branilac okrivljenog Z.J. - advokat M.S., zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP, ne navodeći konkretno o kojoj se povredi radi, s tim što iz obrazloženja proizilazi da je zahtev podnet zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači drugostepenu presudu tako što će u odnosu na okrivljenog Z.J. izreći presudu sa efektivnom kaznom zatvora u kraćem trajanju ili da ukine pobijane presude i predmet vrati drugostepenom ili prvostepenom sudu na ponovni postupak;

- branilac okrivljenog Z.S.1 - advokat Z.S.2, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, te zbog povreda zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP u vezi člana 30. i 33. KZ i iz člana 439. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i donese odluku kojom utvrđuje da su pobijanim presudama učinjene navedene povrede zakona te da navedene presude ukine i vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje, ili da preinači pobijane presude u pogledu pravne ocene dela tako što će radnje okrivljenih iz tačke 2. presude pravno kvalifikovati kao krivično delo zelenaštvo iz člana 217. KZ u sticaju sa krivičnim delom prinuda iz člana 135. KZ u saizvršilaštvu, u vezi sa članom 33. KZ, te da odbije optužbu zbog zastarelosti krivičnog gonjenja.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je po primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih su zahtevi podneti, pa je nakon ocene navoda u zahtevima, našao:

Zahtevi za zaštitu zakonitosti svih branilaca, koji se odnose na povredu zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP, kao i zahtevi branioca okrivljenog Z.J. – advokata M.K. i branioca okrivljenog Z.S.1 – advokata Z.S.2 u delu u kojem se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, te zahtev branioca okrivljenog Z.J. – advokata M.K. u delu u kojem se odnosi na povredu člana 441. stav 3. ZKP su neosnovani, dok su u preostalom delu isti zahtevi nedozvoljeni.

U odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, u zahtevima za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Z.J. – advokata M.K. i branioca okrivljenog Z.S.1 – advokata Z.S.2, ističe se da je pravnosnažnom presudom prekoračena optužba u pogledu vremena i mesta izvršenja dela. Ovu povredu branilac M.K. vidi u tome što je u optužnici i u prvostepenoj presudi navedeno da je radnja izvršenja krivičnog dela preduzeta od aprila 2007. do juna 2007. godine, dok se u izreci presude Apelacionog suda u Nišu navodi vreme od aprila pa do kraja leta 2007. godine, a branilac okrivljenog Z.S.1 – advokat Z.S.2 u tome što je u odnosu na optužbu i izreku prvostepene presude, vreme izvršenja krivičnog dela koje se navodi u stavu II izreke drugostepene presude za bar dva meseca produženo, a u koji period drugostepeni sud „smešta“ radnje – pretnje koje je navodno okrivljeni Z.S.1 uputio oštećenom D.J. u Opštinskom sudu u Kuršumliji krajem leta 2007. godine, te na koji način je prema stavu ovog branioca Apelacioni sud u Nišu prekoračio optužbu kako u pogledu vremena, tako i u pogledu mesta izvršenja krivičnog dela.

Po oceni ovoga suda, izloženi navodi zahteva ne mogu se prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, postoji ukoliko je presudom optužba prekoračena.

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP, propisano je da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici.

Dakle, između optužnog akta i presude mora postojati subjektivni i objektivni identitet dela. Pri tome, sud je ovlašćen da, u skladu sa rezultatima dokaznog postupka i utvrđenim činjeničnim stanjem, učini izmene činjeničnog stanja u odnosu na elemente, kao što su vreme, mesto ili sredstvo izvršenja krivičnog dela, obzirom da su ovo činjenice koje služe za tačnije određivanje dela. Stoga se optužba ne smatra prekoračenom ukoliko sud u presudi navede tačan datum izvršenja dela ili ukoliko precizira mesto izvršenja dela, ne izlazeći u bitnom iz činjeničnog osnova optužbe.

Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da je Apelacioni sud u Nišu u pobijanoj presudi, nakon održanog pretresa, ne menjajući subjektivni i objektivni identitet oputužbe, samo precizirao vreme i mesto izvršenja krivičnog dela izvršenog na štetu oštećenog D.J., te da su, u tom smislu dozvoljene izmene činjeničnog opisa dela, odnosno da je dozvoljena nepodudarnost između dispozitiva optužnice onoga što je utvrđeno i uneto u izreku presude u tom delu, to u konkretnom slučaju pravnosnažnom presudom nisu učinjene bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, odnosno nije došlo do prekoračenja optužbe, kako se to neosnovano ističe u zahtevima za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Z.J. – advokata M.K. i branioca okrivljenog Z.J. – advokata Z.S.2.

Po oceni ovog suda, neosnovani su i navodi zahteva svih branilaca, kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

S tim u vezi, u zahtevima za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Z.J. – advokata M.K. i branioca okrivljenog Z.S.1 – advokata Z.S.2, ističe se da pravnosnažna presuda, u delu u kojem se odnosi na stav II izreke i oštećenog D.J., ne sadrži elemente saizvršilaštva iz člana 33. KZ (obzirom da u izreci nisu opisane radnje okrivljenih kao saizvršilaca), niti sadrži zakonske elemente pokušaja iz člana 30. KZ, a u zahtevima branioca okrivljenog Z.J. – advokata M.S. i branioca okrivljenog Z.S.1 – advokata Z.S.2, navodi se da u stavu II izreke presude nije navedeno koju je ozbiljnu pretnju uputio okrivljeni Z.J. oštećenom (advokat M.S.) odnosno da presuda ne sadrži pravne zaključke o pojmu pretnje kao bitnog obeležja krivičnog dela iznude (advokat Z.S.2).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, izloženi navodi su neosnovani, obzirom da je u izreci drugostepene presude, u stavu II, navedeno da su okrivljeni Z.J. i Z.S.1 u inkriminisanom periodu, sa umišljajem, kao saizvršioci, pokušali da pretnjama pribave sebi protivpravnu imovinsku korist na taj način što su oštećenom D.J. putem telefona upućivali pretnje da će ga kidnapovati, ubiti i uzeti mu mašine, te da su zajedno dolazili kod kuće oštećenog u T., vršeći pritisak na njega da im vrati zajam od 5.000 evra i kamatu za tri meseca u iznosu od 2.250 evra, na ime zajma od 5.000 evra koji je oštećeni od okrivljenih uzeo u prvoj polovini 2005. godine u dva navrata i to po 1.500 evra od okrivljenog Z.S.1 i 2.000 evra od okrivljenog Z.J., a na koji zajam je više od dve godine mesečno plaćao 750 evra po ugovorenoj mesečnoj kamati od 15%, koja u znatnoj meri prevazilazi bančinu kamatu za štedne uloge po viđenju, sve do početka 2007. godine, kada više nije mogao da plaća kamatu na zajam okrivljenima jer je upao u finansijske teškoće, a na koji način su okrivljeni pokušali da steknu protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 2.212,41 evra u dinarskoj protivvrednosti od 179.661,18 dinara, koliko iznosi razlika između ugovorene i prosečne bančine kamate na štedne uloge po viđenju.

Kako, dakle, izreka pravnosnažne presude sadrži sve bitne elemente krivičnog dela iznuda u pokušaju, u saizvršilaštvu iz člana 214. stav 1. u vezi sa članovima 30. i 33. KZ, obzirom da su u stavu II izreke drugostepene presude jasno opisani elementi kako pokušaja, tako i saizvršilaštva, kao i pretnje koje su okrivljeni u inkriminisanom periodu upućivali oštećenom D.J., to su navodi zahteva branilaca okrivljenih – da izreka ne sadrži navedene bitne elemente predmetnog krivičnog dela, odnosno da na pitanje postojanja saizvršilaštva i pokušaja nije pravilno primenjen zakon, ocenjeni neosnovanim.

U vezi sa istom povredom krivičnog zakona, u zahtevima za zaštitu zakonitosti svih branilaca ukazuje se i da u opisanim radnjama okrivljenih nema bitnih elemenata krivičnog dela iznude, već da eventualno stoje bitni elementi krivičnog dela zelenaštvo iz člana 217. KZ (advokat M.S.), odnosno bitni elementi krivičnog dela zelenaštvo iz člana 217. KZ u sticaju sa krivičnim delom prinuda iz člana 135. KZ u saizvršilaštvu – u vezi sa članom 33. KZ (advokat Z.S.2 i advokat M.K.).

S tim u vezi, u zahtevima za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih – advokata M.S. i Z.S.2 ističe se da su radnje koje su okrivljeni preduzimali prema oštećenom D.J. vezane za vraćanje osnovnog duga i nesrazmerno ugovorenu kamatu iz poslovnog odnosa, zbog čega u konkretnom slučaju okrivljeni nisu pribavili protivpravnu imovinsku korist (advokat M.S.), odnosno da upotreba sile i pretnje nisu bile u funkciji pribavljanja protivpravne imovinske koristi već u funkciji ostvarivanja nesrazmerno ugovorene koristi (advokat Z.S.2), a prema navodima zahteva branioca M.K. u konkretnom slučaju u radnjama okrivljenog Z.J. nema bitnih elemenata krivičnog dela iznude, jer ovo delo podrazumeva pribavljanje protivpravne imovinske koristi bez prethodne međusobne obligacije, samo uz primenu sile i pretnje, te obzirom da je svakom krivičnom događaju, zbog kojeg je okrivljeni oglašen krivim, prethodio obligaciono – pravni odnos između njega i oštećenih.

Izloženi navodi zahteva branilaca okrivljenih su neosnovani.

Naime, odredbom člana 399. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da stopa ugovorene kamate između fizičkih lica ne može biti veća od kamatne stope koja se u mestu ispunjenja plaća na štedne uloge po viđenju, a stavom 4. istog člana da, ukoliko je ugovorena veća kamata od dozvoljene – primeniće se najveća dozvoljena stopa kamate.

Imajući u vidu da su okrivljeni Z.J. i Z.S.1 u inkriminisanom periodu oštećenima pozajmljivali novac uz ugovaranje kamate čija visina u znatnoj meri prevazilazi prosečnu bančinu kamatu na štedne uloge po viđenju, to po oceni ovoga suda upravo razlika između visine ugovorene i prosečne bančine kamate na štedne uloge po viđenju predstavlja protivpravnu imovinsku korist koju su okrivljeni pokušali da pribave pretnjama i pritiskom, a po zaključivanju ugovora sa oštećenima, bilo da se radi o zajmu ili o drugoj vrsti ugovora. Osim toga, u ovom delu branioci okrivljenih u zahtevima za zaštitu zakonitosti ponavljaju navode iz žalbi koje su podneli protiv prvostepene presude, pa kako je drugostepeni sud u svojoj presudi 12Kž1. broj 1049/14 od 28.01.2015. godine ove žalbene navode ocenio neosnovanim i za svoj stav – da upravo razlika u visini između ugovorene i prosečne bančine kamate na štedne uloge po viđenju predstavlja pokušaj pribavljanja protivpravne imovinske koristi od strane okrivljenih, a zbog čega u radnjama okrivljenih stoje svi elementi krivičnog dela iznude, izneo u svemu jasne razloge, koje i Vrhovni kasacioni sud u potpunosti prihvata kao pravilne, to na ove razloge, iznete na stranama 9, 11, 12, 13 i 14 drugostepene presude i upućuje, shodno odredbi člana 491. stav 2. ZKP.

Najzad, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Z.J. - advokata M.K., kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP. U vezi sa ovom povredom, u zahtevu navedenog branioca se ističe da je Apelacioni sud u Nišu drugostepenom presudom učinio povredu krivičnog zakona jer je usvajajući imovinskopravni zahtev oštećenog S.M.2 sve predmete kupoprodaje tretirao kao apsolutno ništave pravne poslove, a na koji način je učinio povrede odredaba članova 60, 103, 111. i 112. Zakona o obligacionim odnosima, te na koji način je prekoračio optužbu u pogledu odštetnog zahteva.

Kako branilac u ovom delu zahteva pobija odluku suda kojom su poništeni kupoprodajni ugovori, to Vrhovni kasacioni sud nalazi da se izloženim navodima zahteva ne ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP (koja se odnosi na povredu zakona prilikom donošenja odluke o krivičnoj sankciji ili o oduzimanju imovinske koristi ili o opozivanju uslovnog otpusta) već na povredu odredaba člana 441. stav 3. ZKP, koji se odnosi na povredu zakonskih odredaba prilikom donošenja odluke o dosuđenom imovinskopravnom zahtevu ili odluke o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela.

Prema odredbi člana 258. stav 6. ZKP, ako se imovinskopravni zahtev odnosi na poništaj određenog pravnog posla, a sud nađe da je zahtev osnovan, izreći će u presudi ili rešenju iz stava 4. tog člana (u presudi kojom okrivljenog oglašava krivim) potpun ili delimični poništaj tog pravnog posla, sa posledicama koje iz toga proističu, ne dirajući u prava trećih lica.

Imajući u vidu citiranu zakonsku odredbu, te činjenicu da je u konkretnom slučaju Apelacioni sud u Nišu, kao drugostepeni, prilikom izricanja presude kojom je okrivljenog Z.J. oglasio krivim zbog izvršenja predmetnih krivičnih dela, postupio u svemu u skladu sa ovlašćenjem iz člana 258. stav 6. ZKP, to su po oceni ovoga suda navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Z.J. – advokata M.K. u delu u kojem se ukazuje na povredu člana 441. stav 3. ZKP neosnovani.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Z.J. – advokata M.K., u delu u kojem se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP, kao i zahtev branioca okrivljenog Z.S.1 – advokata Z.S.2 u delu u kojem se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, odbačeni su kao nedozvoljeni.

Ovo stoga što se u zahtevu branioca M.K. u vezi sa bitnom povredom iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP ne navodi u čemu se ova bitna povreda sastoji, već se ističe da iz činjeničnog opisa izreke presude proizilazi da je okrivljeni Z.J. izvršio krivično delo zelenaštvo iz člana 217. KZ u sticaju sa krivičnim delom prinude iz člana 135. KZ zbog obligaciono-pravnih odnosa koji su postojali između okrivljenog i oštećenih, te se dakle izloženim navodima zahteva ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP koji su ocenjeni neosnovanim i o čemu je Vrhovni kasacioni sud već izneo razloge u prethodnom delu obrazloženja, dok branilac okrivljenog Z.S.1 – advokat Z.S.2 u vezi sa povredom zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP ukazuje da pravnosnažna presuda ne sadrži razloge o pokušaju okrivljenog da počini krivično delo zbog kojeg je oglašen krivim, niti o saizvršilaštvu, kao ni razloge o pojmu pretnje kao bitnog obeležja krivičnog dela iznude, te se dakle izloženim navodima delimično ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, o kojoj povredi je takođe Vrhovni kasacioni sud u prethodnom delu obrazloženja već izneo razloge, ali se ukazuje i na povredu postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP, što nije dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu člana 485. stav 4. ZKP.

Sa svega izloženog, doneta je odluka kao u izreci presude, a na osnovu člana 491. stav 1. ZKP u odnosu na odbijajući deo, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2. ZKP u delu u kojem je zahtev odbačen kao nedozvoljen.

Zapisničar - savetnik                                                                                 Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                              Nevenka Važić, s.r.