Presudom Višeg suda u Negotinu Kž1 75/23 od 25.12.2023. godine usvajanjem žalbe branioca okrivljenog AA preinačena je presuda Osnovnog suda u Majdanpeku K 32/23 od 31.08.2023. godine, samo u delu odluke o kazni, pa je okrivljeni zbog krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, za koje je prvostepenom presudom oglašen krivim, osuđen na novčanu kaznu u iznosu od 75.000,00 dinara, koju je dužan da plati u roku od 3 (tri) meseca, računajući od dana pravnosnažnosti presude, a ako okrivljeni navedenu kaznu ne plati u ostavljenom roku, ista će biti zamenjena kaznom zatvora, tako što će se za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora, dok u preostalom delu prvostepena presuda ostaje neizmenjena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Dragan Vasiljević, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev i ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje ili da iste preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe za krivično delo za koje je oglašen krivim i osuđen i obaveže privatnog tužioca da okrivljenom nadoknadi sve troškove krivičnog postupka.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, je neosnovan.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da, u radnjama okrivljenog nisu ostvarena zakonska obeležja krivičnog dela uvreda, već da bi se moglo raditi o krivičnom delu kleveta, koje je dekriminalizovano sada važećim Krivičnim zakonikom. Prema stavu odbrane, okrivljeni je svojim komentarom na društvenoj mreži Facebook na profilu njegove pokojne supruge, samo izneo svoje mišljenje u odnosu na postupanje privatnog tužioca u vezi ugovora o doživotnom izdržavanju, bez namere da uvredi privatnog tužioca. Branilac u zahtevu u suštini navodi da okrivljeni nije povredio čast i ugled privatnog tužioca i da bi se, s obzirom na sve okolnosti slučaja, moglo zaključiti da je okrivljeni svojim komentarom na društvenoj mreži izvršio krivično delo kleveta, koje zakonom više nije predviđeno kao krivično delo, iz kojih razloga nema osnova za krivičnu odgovornost okrivljenog.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane.

Okolnosti iznete u predmetnom zahtevu odbrana okrivljenog istakla je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i s tim u vezi u obrazloženju presude na strani 3, u stavu prvom, drugom i trećem, dao dovoljne i jasne razloge, koje Vrhovni sud prihvata i u smislu člana 491. stav 2. ZKP, na te razloge i upućuje.

Pri tome, Vrhovni sud ističe da je zaštitni objekat kod krivičnog dela uvreda čast, kao skup svih vrednosti nekog lica (intelektualnih, karakternih, moralnih, fizičkih i drugih osobina i vrednosti) i ugled, kao odraz tih vrednosti u društvu, pa radnja izvršenja krivičnog dela u pitanju predstavlja svako postupanje kojim se napada bilo koja od tih vrednosti, njihovim poricanjem, omalovažavanjem i potcenjivanjem, kojim radnjama se u suštini izražava nepoštovanje ili ponižavanje dostojanstva ličnosti, a karakter tih radnji kao uvredljivih ceni se sa stanovišta opšte usvojenih društvenih stavova i merila – objektivnim kriterijumom.

U konkretnom slučaju, okrivljeni je oglašen krivim da je uvredljivu izjavu koja se odnosi na privatnog tužioca uputio preko Facebook profila pokojne supruge gde je naveo „ Da je moja VV pored mene jeste i sad je pored mene, ali ćuti ne može da mi da savet, jer je BB oterao pre vremena u grob jer smo na prevaru napravili ugovor o doživotnom izdržavanju. Ja sam na velikim mukama, duša me boli, sad BB hoće i mene da otera u grob“, što po oceni ovog suda objektivno predstavlja izjavu omalovažavanja privatnog tužioca i izražavanje nepoštovanja njegovog dostojanstva, pa iz navedenog proizlazi da je okrivljeni privatnom tužiocu uputio uvredu, a ne kakvu istinitu ili neistinitu činjeničnu tvrdnju, te su se u opisanim radnjama okrivljenog stekla sva zakonska obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, za koje je oglašen krivim pravnosnažnom presudom.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. i stav 1. i 2. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Biljana Sinanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić