Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu člana 488. stav 1. ZKP dostavio Republičkom javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća o kojoj, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije obavestio javnog tužioca i branioca, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo sednici bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljenog u zahtevu navodi da je okrivljeni V.J. oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ, na taj način što je iskorišćavanjem svog položaja i ovlašćenja pribavio drugim preduzećima imovinsku korist, iako ni prvostepenom ni drugostepenom presudom nije utvrđeno da je predmetna korist pribavljena protivpravno. Kako je protivpravnost nužni i neophodni element bića predmetnog krivičnog dela, to, prema zahtevu, u nedostatku ovog elementa, ne postoji ni krivično delo.

Ovim navodima branilac u suštini ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP, po pitanju da li je delo za koje se okrivljeni goni krivično delo, iako tu povredu u uvodu zahteva ne navodi kao razlog podnošenja zahteva.

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim iz sledećih razloga:

Činjenični opis dela okrivljenog dat u izreci prvostepene presude sadrži objektivne činjenice o radnjama okrivljenog (iskorišćavanje položaja i ovlašćenja koje je imao kao generalni direktor odnosno odgovorno lice u privrednom subjetku, odobravanje tzv. „kasa skonto“ preduzećima A. i F. f., sa kojima je prethodno zaključio ugovore o prenosu potraživanja HK J. prema Vojsci Jugoslavije i pribavljanje imovinske koristi tim radnjama navedenim preduzećima i ujedno pričinjavanje štete HK J. u označenim iznosima), kao i činjenice subjektivne prirode koje se tiču umišljaja okrivljenog kao oblika vinosti odnosno postojanje svesti o zabranjenosti dela i volje da delo izvrši.

Činjenica da u tom opisu nije izričito navedeno da je imovinska korist pribavljena izvršenjem dela protivpravna, kako je imovinska korist opredeljena u članu 234. KZ, ne isključuje sama po sebi postojanje krivičnog dela u inkriminisanim radnjama okrivljenog, jer je protivpravnost obeležje opšteg pojma krivičnog dela. To znači da će imovinska korist uvek biti protivpravna ako iz okolnosti određenog slučaja proizilazi da je pribavljena zabranjenim odnosno protivpravnim delovanjem koje je propisano kao radnja izvršenja određenog krivičnog dela, a u konkretnom slučaju iz činjeničnog opisa dela proizilazi da su radnje okrivljenog kojima je pribavljena imovinska korist protivpravne propisima koje uređuju privredno poslovanje u privrednom subjektu, uz postojanje svesti okrivljenog o zabranjenosti tih radnji, što pribavljenu imovinsku korist čini protivpravnom.

Branilac u zahtevu dalje navodi da delo za koje je okrivljeni oglašen krivim nije postojalo u vreme navodnog izvršenja 2003. godine, čime takođe ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP.

Vrhovni kasacioni sud i ovaj navod zahteva odenjuje neosnovanim.

Naime, optužnicom VJT u Vranju, Kt 87/03 od 01.12.2006. godine, izmenjenom pismenim podneskom od 14.04.2008. godine, okr. V.J. stavljeno je na teret izvršenje produženog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi stava 1. i 3. u vezi člana 61. KZ, a podneskom od 16.04.2013. godine optužnica je izmenjena u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela tako što je okrivljenom stavljeno na teret produženo krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ.

Odredbom člana 359. stav 1. KZ propisano je da izvršilac krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja može biti službeno ili odgovorno lice koje iskorišćavanjem svog službenog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granice svog službenog ovlašćenja ili nevršenjem svoje službene dužnosti, pribavi sebi ili drugom fizičkom ili pravnom licu kakvu korist, drugom nanese štetu ili teže povredi prava drugog, a stavom 2. navedenog člana – ako vrednost pribavljene imovinske koristi prelazi iznos od 450.000,00 dinara.

Dakle, učinilac krivičnog dela iz člana 359. KZ može imati svojstvo službenog ili svojstvo odgovornog lica. Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika od 24.12.2012. godine, objavljenom u „Službenom glasniku RS“ broj 121/2012, koji se u odnosu na članove 21. i 35. navedenog zakona primenjuje od 15.04.2013. godine, krivično delo zloupotreba službenog položaja „podeljeno je u dva krivična dela“, a podela je izvršena prema svojstvu učinioca i ovlašćenjima koja im pripadaju i to na krivično delo zloupotreba službenog položaja kažnjivo po članu 359. KZ i krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica kažnjivo po članu 234. KZ.

Krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. KZ izmenjeno je samo utoliko što su u delu odredbe stava 1. brisane reči „ili odgovorno“, te od navedenih izmena izvršilac ovog krivičnog dela može biti samo službeno lice. Istovremeno, odredbe koje se odnose na zloupotrebu položaja i krivicu odgovornog lica, ovim izmenama izdvojene su u posebno krivično delo – krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. KZ, čiji je zaštitni objekat privredno poslovanje i imovina u tom poslovanju, ali je radnja krivičnog dela ostala neizmenjena.

Navedenim izmenama, u Krivični zakonik je uneto krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica koje zadržava jasan kontinuitet sa krivičnim delom zloupotreba službenog položaja u slučaju da se kao izvršilac javlja odgovorno lice. Uvođenje krivičnog dela iz člana 234. KZ je posledica potrebe da se napravi razlika između odgovornog i službenog lica. Kako krivično delo iz člana 234. KZ i pored navedenih razlika, u svom zakonskom opisu ima ista obeležja kao i krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. KZ i to pre svega radnja izvršenja, to navedenim izmenama nije izvršena dekriminalizacija krivičnog dela zloupotreba položaja službenog lica već je samo sužena kriminalna zona u odnosu na ranije odredbe. Stoga se ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi u zahtevu za zaštitu zakonitosti da krivično delo za koje je okrivljeni oglašen krivim nije postojalo u vreme izvršenja dela.

Imajući u vidu navedeno, kao i da je za krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. KZ propisana kazna zatvora od dve do deset godina, to je isto blaže za učinioca od krivičnog dela iz člana 359. stav 3. ZKP za koje je propisana kazna zatvora od dve do 12 godina, pa je, shodno odredbi člana 5. stav 2. KZ pravilno prvostepeni sud radnje okr. V.J. kvalifikovao kao krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. KZ.

Najzad, branilac u zahtevu ukazuje i na povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8. ZKP navodima da su optužnicom okrivljenom stavljene na teret dva krivična dela pod tačkom 1. i tačkom 2. optužnice, a da je oglašen krivim za krivično delo pod tačkom 1., dok za krivično delo pod tačkom 2. nije doneta formalna odluka o oslobađanju od odgovornosti. Na ovaj način, prema zahtevu, predmet optužbe nije rešen.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano branilac ukazuje na postojanje bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav1. tačka 8. ZKP.

Naime, okrivljenom V.J. stavljeno je na teret izvršenje produženog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi stava 1. i 3. u vezi člana 61. KZ, koje delo je javni tužilac podneskom od 16.04.2013. godine pravno kvalifikovao kao produženo krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ. Bez obzira što su radnje okrivljenog bile opisane pod tačkama 1. i 2. optužnice, iste su kvalifikovane kao jedno jedinstveno, produženo krivično delo. Okrivljeni je prvostepenom presudom oglašen krivim za krivično delo iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ, pri čemu je činjenično stanje upodobljeno utvrđenim činjenicama odnosno izostavljene su radnje za koje nije dokazano da ih je okrivljeni izvršio. Prvostepeni sud nije ni bio u obavezi da za te radnje okrivljenog oslobađa od optužbe, jer se radi o radnjama koje čine jedno jedinstveno krivično delo, a takva obaveza suda postoji samo u slučaju da je okrivljeni bio optužen da je sa više radnji izvršio više krivičnih dela.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okr. V.J. ocenio neosnovanim i na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar - savetnik                                                                                               Predsednik veća-sudija

Dragana Vuksanović,s.r.                                                                                          Dragiša Đorđević,s.r.