Prema okrivljenom AA izrečena je mera bezbednosti zabrana vršenja poziva, delatnosti i dužnosti, pa je okrivljenom zabranjeno da obavlja dužnost saobraćajnog policajca u trajanju od 1 (jedne) godine, računajući od dana pravnosnažnosti presude, s tim što se vreme provedeno na izdržavanju kazne zatvora, ne uračunava u vreme trajanja mere.

Istom presudom, između ostalog, okrivljeni AA obavezan je da na ime paušala plati iznos od 10.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, kao i da naknadi troškove krivičnog postupka, s tim što će o visini istih biti odlučeno posebnim rešenjem.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 280/25 od 17.12.2025. godine, pored ostalog, odbijena je žalba branioca okrivljenog AA i prvostepena presuda je u odnosu na ovog okrivljenog potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Stanislav Dukić, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud ukine pobijane presude ili samo drugostepenu presudu i predmet vrati nižestepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, je neosnovan.

Branilac okrivljenog AA, advokat Stanislav Dukić, u podnetom zahtevu, odredbu opšteg karaktera (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP), konkretizuje navođenjem da je okrivljeni za iste radnje već oglašen odgovornim u disciplinskom postupku, pri čemu iz sadržine prvostepene presude i izvedenih dokaza proizilazi da se disciplinski postupak odnosi na isti životni događaj, koji se odigrao u istom vremenskom i prostornom okviru i sa istim učesnicima, zbog čega smatra da je donošenjem pobijanih presuda, povređeno načelo ne bis in idem.

Ovi navodi branioca okrivljenog AA, koji po svojoj sadržini predstavljaju bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, od strane Vrhovnog suda, ocenjeni su kao neosnovani, iz sledećih razloga:

Iz spisa predmeta - rešenja PU Kraljevo broj 116-1187/2016 od 13.04.2017. godine i broj 116-1189/2016 od 20.04.2017. godine i izveštaja PU Kraljevo broj 116-2188/2021 od 27.09.2017. godine proizilazi da je okrivljeni AA oglašen odgovornim u disciplinskom postupku zbog teških povreda službene dužnosti iz člana 207. stav 1. tačka 7) i 21) Zakona o policiji, pri čemu iz činjeničnog opisa radnji za koje je okrivljeni oglašen odgovornim u disciplinskom postupku vođenom pred PU Kraljevo, proizilazi da su u pitanju događaji od 28.01.2016. godine u 13,35 časova i od 07.02.2016. godine u 17,12 časova koji su bili predmet ovog krivičnog postupka, koji je pravnosnažno okončan presudama Višeg suda u Kraljevu K 9/22 od 19.03.2025. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 280/25 od 17.12.2025. godine i okrivljeni oglašen krivim i osuđen na kaznu zatvora, zbog produženog krivičnog dela primanje mita u saizvršilaštvu iz člana 367. stav 1. u vezi člana 33. i 61. Krivičnog zakonika i krivičnog dela zloupotreba službenog položaja u saizvršilaštvu iz člana 359. stav 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, a protiv kojih presuda je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet.

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP propisno je da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji, ako je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je gonjenje isključeno usled amnestije ili pomilovanja ili je stvar već pravnosnažno presuđena ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje.

Ustav Republike Srbije u članu 34. stav 4. garantuje pravnu sigurnost u kaznenom pravu, odredbom da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen, ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen, a kojim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo. Navedeni princip sadržan je u odredbi člana 4. stav 1. ZKP kojom je propisano da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena, ili je postupak pravnosnažno obustavljen.

Odredbom člana 4. stav 1. Protokola broj 7. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, propisano je da se nikome ne sme ponovo suditi, niti se može ponovo kazniti u krivičnom postupku u nadležnosti iste države za delo zbog koga je već bio pravnosnažno oslobođen ili osuđen u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom te države.

Evropski sud za ljudska prava je zauzeo stanovište da se član 4. Protokola 7. mora shvatiti na način da se zabranjuje kazneni progon ili suđenje za drugo delo u meri u kojoj ono proizilazi iz istovetnih činjenica ili činjenica koje su u suštini bitno iste kao i prvo kažnjivo delo za koje je već doneta pravnosnažna osuđujuća ili oslobađajuća presuda.

Uvažavajući sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud Republike Srbije postavio je kriterijume na osnovu kojih se vrši ocena da li vođenje postupka protiv okrivljenog zbog dela koje proizilazi iz istog životnog događaja, predstavlja povredu načela ne bis in idem, a ti kriterijumi su: 1) da li su oba postupka koja su vođena protiv okrivljenog, vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li je zaprećena sankcija u disciplinskom postupku po svojoj prirodi kazneno- pravna; 2) da li su dela zbog kojih se okrivljeni kazneno goni ista (idem); 3) da li je postojala dvostrukost postupka (bis). Dakle, tek po ispunjenju sva tri kriterijuma može se govoriti o presuđenoj stvari.

Po nalaženju Vrhovnog suda, vođenje disciplinskog postupka po odredbama Zakona o policiji ne ispunjava kriterijum postupka po krivičnoj optužbi i to pre svega u pogledu kaznene prirode sankcije koja je po tom Zakonu mogla biti izrečena okrivljenom. Pravna priroda sanckija koje su okrivljenom AA mogle biti izrečene u disciplinskom postupku su statusnog odnosno radno-pravnog karaktera, budući da se disciplinskim merama ograničavaju ili oduzimaju određena prava i položaj, odnosno svojstva zaposlenog, dakle, sve propisane sankcije su vezane za radno-pravni status lica protiv koga se vodi disciplinski postupak, a svrhu sankcije je moguće ostvariti samo dok se to lice nalazi u radnom odnosu, te stoga po svojoj prirodi nisu kazneno pravne. Prestankom tog statusa navedene sankcije gube svoju svrhu i ne mogu se izvršiti, pa je dakle priroda dela vezana za radno-pravni status izvršioca, a time i preventivna i represivna svrha propisanih sankcija.

Imajući u vidu napred navedeno, to, bez obzira na činjenicu što je disciplinski, a zatim i krivični postupak vođen zbog događaja koji proizilazi iz istih činjenica u konkretnom slučaju nije ispunjen kriterijum da su oba postupka vođena po „krivičnoj optužbi“, a što dalje znači da se u pogledu krivičnih dela iz člana 367. stav 1. u vezi člana 33. i 61. Krivičnog zakonika i iz člana 359. stav 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, za koja je okrivljeni AA oglašen krivim, ne radi o pravnosnažno presuđenoj stvari u smislu odredbe člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, okončanjem disciplinskog postupka, pa stoga po nalaženju Vrhovnog suda, nisu postojale procesne smetnje za vođenje druge vrste postupka povodom istog životnog događaja, protiv ovog okrivljenog u konkretnom slučaju krivičnog postupka.

Na istu povredu postupka, branilac okrivljenog ukazuje i navodima kojima ističe da je pravnosnažnom presudom okrivljeni oglašen krivim zbog krivičnog dela za koje je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja, pozivajući se na obrazloženje presude prvostepenog suda, u kome je navedeno da se u radnjama okrivljenog stiču obeležja krivičnog dela iz člana 367. stav 4. Krivičnog zakonika, te da je imajući u vidu zaprećenu kaznu i rokove iz odredbe člana 103. tačka 5) Krivičnog zakonika, zastarelost nastupila protekom šest godina od dana izvršenja radnje krivičnog dela, o čemu je sud morao voditi računa po službenoj dužnosti.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovano branilac iznetim navodima zahteva ukazuje da je u konkretnom slučaju nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja, pozivajući se na razloge prvostepene presude. Ovo stoga što, iako je prvostepeni sud u obrazloženju svoje presude, pogrešno naveo da se u radnjama okrivljenog stiču obeležja krivičnog dela iz člana 367. stav 4. Krivičnog zakonika, iz izreke presude (stav I), koja je merodavna, jasno proizilazi da je okrivljeni za inkriminisane radnje preduzete dana 28.01.2016. godine i 07.02.2016. godine, oglašen krivim i osuđen zbog produženog krivičnog dela primanje mita u saizvršilaštvu iz člana 367. stav 1. u vezi člana 33. i 61. Krivičnog zakonika. Kako je za navedeno krivično delo propisana kazna zatvora od dve do dvanaest godina, to shodno odredbama članova 103. tačka 2) i 104. tačka 6) Krivičnog zakonika, apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja, nastupa protekom trideset godina od dana izvršenja krivičnog dela, pa je očigledno da do nastupanja zastarelosti krivičnog gonjenja okrivljenog, nije došlo obzirom da ista nastupa tek 28.01.2046. godine odnosno 07.02.2046. godine, a imajući u vidu vreme izvršenja krivičnog dela.

Sledstveno svemu iznetom, pobijane presude nisu obuhvaćene bitnom povredom odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, kako se to neosnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Stanislava Dukića ukazuje.

U vezi sa tim, Vrhovni sud nalazi, da nesaglasnost između obrazloženja i izreke prvstepene presude, na koju se poziva branilac, po svojoj prirodi predstavljanju bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, koja u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavlja dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, zbog čega izneti navodi kao takvi nisu posebno razmatrani.

Pored ovoga, branilac u zahtevu kao razlog podnošenja navodi bitnu povredu odredba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, ukazujući na protivrečnost činjeničnog opisa i pravnih propisa, što izreku čini nerazumljivom.

Takođe, branilac okrivljenog, u podnetom zahtevu, navodi da delo za koje je okrivljeni oglašen krivim nije krivično delo, pri čemu ovaj navod ne konkretizuje kao povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok iz daljeg obrazloženja u vezi ovog navoda, proizilazi da isti, branilac zasniva na sopstvenom zaključku da je pravnosnažna presuda zasnovana na iskazu vozača kao svedoka, koji je po njegovoj oceni, nekritički prihvaćen, uz dovođenje u pitanje njegovog kredibiliteta i ukazivanje na postojanje motiva za lažno terećenje okrivljenog, na koji način branilac, po oceni Vrhovnog suda, iznoseći svoje viđenje događaja i propusta suda prilikom utvrđivanja činjeničnog stanja, ukazuje na povredu odredbe člana 440. ZKP, a u vezi sa tim i na povredu načela in dubio pro reo iz člana 16. stav 5. ZKP, kao i na povredu odredbe člana 462. stav 3. ZKP, isticanjem da prvostepeni sud u ponovljenom postupku nije postupio po nalozima drugostepenog suda.

Međutim, kako bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) i stav 2. tačka 2) ZKP i povrede odredbi članova 16. stav 5., 440. i 462. stav 3. ZKP, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, nisu dozvoljeni razlozi za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom preko branioca zbog povrede zakona, zbog čega se, Vrhovni sud se u razmatranje i ocenu ovih navoda zahteva za zaštitu zakonitosti nije upuštao.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                     Svetlana Tomić Jokić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković