Prvostepenom presudom u stavu 2 izreke, okrivljeni S.M. i S.N. na osnovu člana 423. tačka 2. ZKP-a oslobođeni su od optužbe da su izvršili krivična dela i to: okrivljena S.M., krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ-a, a okrivljeni S.N. krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ-a, kao podstrekač u vezi člana 34. KZ-a, a Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede upućeno da imovinsko-pravni zahtev ostvari u parnici.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 212/14 od 24.02.2014. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Užicu i branilaca okrivljenih S.M. i S.N., a prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv ovih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneli su:

branilac okrivljene S.M., advokat H.B.Š., zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1. ZKP-a i iz člana 439. tačka 1. i tačka 2. ZKP-a, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud utvrdi da je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene S.M. osnovan jer je povređen zakon na štetu okrivljene i donese presudu kojom će ukinuti ili preinačiti prvostepenu i drugostepenu presudu u osuđujućem delu u smislu odredbe člana 492. stav 1. ili stav 2. ZKP-a;

branilac okrivljenog S.N., advokat D.D., zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1. ZKP-a i povrede krivičnog zakona iz člana 439. stav 1. tačka 2. ZKP-a, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači ove presude i okrivljenog oslobodi od optužbe za navedeno krivično delo ili da iste ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio zahteve za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Republičkom javnom tužiocu smatrajući da prisustvo Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenih ne bi bilo od značaja za donošenje odluke, zbog čega ih nije pozvao na sednicu veća u smislu člana 488. stav 2. ZKP-a.

Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP-a, na kojoj je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, pa je po oceni navoda u zahtevima našao:

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda neosnovano se zahtevima za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih S.M. i S.N. pobijaju pravnosnažne presude zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1. ZKP-a ukazivanjem da je u konkretnom slučaju nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja okrivljenih i da je s`toga prvostepeni sud bio dužan da obustavi krivični postupak, jer se prema navodima zahteva, rok zastarelosti ceni na osnovu propisane kazne za krivično delo koje je okrivljenima stavljeno na teret u momentu pokretanja krivičnog postupka bez obzira na kasnije izmene pravne kvalifikacije krivičnog dela.

Naime, iz spisa predmeta proizlazi da je Viši javni tužilac u Užicu podigao optužnicu Kt broj 54/10 od 14.07.2011. godine pred Višim sudom u Užicu i to protiv okrivljene S.M., između ostalog i za krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. KZ a protiv okrivljenog S.N. zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. u podstrekavanju u vezi člana 34. Krivičnog zakonika, koju optužnicu je u stavu 2 dispozitiva izmenio aktom Kt broj 54/10 od 19.04.2013. godine u pogledu činjeničnog opisa i pravne kvalifikacije navedenih krivičnih dela tako što je okrivljenoj S.M. stavio na teret izvršenje krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 1. KZ-a, a okrivljenom S.N. krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 1. u vezi člana 34. KZ-a. Nakon toga, Viši sud u Užicu je presudom K broj 51/11 od 11.07.2013. godine okrivljene oglasio krivim za po jedno produženo krivično delo falsifikovanje službene isprave u saizvršilaštvu iz člana 248. stav 1. u vezi stava 3. KZ RS u vezi člana 22. OKZ-a, koja presuda je ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 4413/13 od 01.10.2013. godine, a predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku Viši javni tužilac je na glavnom pretresu održanom dana 02.12.2013. godine ponovo izmenio dispozitiv optužnice u pogledu pravne kvalifikacije predmetnog krivičnog dela i okrivljenima stavio na teret izvršenje krivičnog dela falsifikovanje službene isprave iz člana 248. stav 3. u vezi stava 1. KZ RS u vezi člana 22. OKZ-a, za koje krivično delo su i oglašeni krivim pravnosnažnom presudom, koje se pobija zahtevima branilaca okrivljenih.

Dakle, iz iznetog proizlazi da je Viši javni tužilac u toku prvostepenog postupka u pogledu činjeničnog opisa i pravne kvalifikacije krivičnog dela opisanog u stavu 2 dispozitiva optužnice izmenio optužni akt tako što je okrivljenima izmenom optužbe od 19.04.2013. godine stavio na teret i to okrivljenoj S.M. krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 1. KZ-a, a okrivljenom S.N. krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 1. u vezi člana 34. KZ-a, za koje krivično delo je, s`obzirom na propisanu kaznu zatvora, prema navodima zahteva branilaca okrivljenih, nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja dana 17.10.2011. godine.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su izneti navodi branilaca okrivljenih S.M. i S.N. neosnovani. Ovo s`toga, jer iz činjeničnog opisa krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 1. Krivičnog zakonika, datog u dispozitivu izmenjene optužnice Višeg javnog tužioca u Užicu Kt 54/10 od 19.04.2013. godine, proizlaze zakonska obeležja krivičnog dela falsifikovanje službene isprave iz člana 248. stav. 3. u vezi stava 1. KZ RS u vezi člana 22. OKZ, za koje krivično delo su okrivljeni pravnosnažnom presudom i oglašeni krivim. S`obzirom na to da je navedeno krivično delo izvršeno u periodu od 15.08.2005. do 17.10.2005. godine, i da je za to delo propisana kazna zatvora od tri meseca do pet godina, to bi u smislu odredbi člana 103. tačka 5. KZ-a i odredbi člana 104. stav 6. KZ-a, apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja za navedeno krivično delo nastupila dana 17.10.2015. godine, dakle, nakon donošenja presude Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 212/14 od 24.02.2014. godine, pa su s`toga neosnovani navodi branilaca okrivljenih da su nižestepene presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1. ZKP-a, a ovo posebno kada se ima u vidu odredba člana 420. stav 2. ZKP-a da sud nije vezan za predloge tužioca u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su neosnovani navodi zahteva branilaca okrivljenih da je prvostepenom i drugostepenom presudom povređen krivični zakon iz člana 439. tačka 2. ZKP-a, jer je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti sa obrazloženjem da se poređenjem odredbe člana 248. KZ RS, važeće u vreme izvršenja predmetnog krivičnog dela sa odredbom člana 357. KZ-a koji je stupio na snagu nakon izvršenja dela, zaključuje da je zakon koji je na snazi u vreme presuđenja - odredba člana 357. Krivičnog zakonika, blaži za učinioca, s`obzirom na definisanje pojma odgovornog lica u članu 112. stav 5. KZ-a, koja kao odgovorno lice ne obuhvata vlasnika preduzeća već samo ona lica koja na osnovu zakona, propisa ili ovlašćenja vrše određene poslove upravljanja, nadzora ili druge poslove iz delatnosti pravnog lica za razliku od odredbe člana 46. tačka 2. KZ RS prema kojoj se odgovornim licem smatra i vlasnik preduzeća.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda okrivljeni su u vreme izvršenja predmetnog krivičnog dela za koje su osuđeni, imali svojstvo odgovornih lica i to S.M., jer joj je bilo povereno da vodi knjigovodstvo u ortačkom društvu S.d. iz čega proizlazi da joj je faktički bilo povereno obavljane pojedinih poslova u navedenom pravnom licu, dok je okrivljeni S.N. bio suvlasnik navedenog ortačkog društva, što je u skladu sa odredbom člana 46. stav 2. KZ RS. S`toga su neosnovani navodi zahteva branioca okrivljenog S.N. da on nije imao svojstvo odgovornog lica pozivajući se na odredbu člana 112. KZ-a. U vezi sa tim Vrhovni kasacioni sud nalazi da je tačan navod zahteva branioca okrivljenog S.N. da je nakon izvršenja predmetnog krivičnog dela stupila na snagu odredba člana 112. stav 5. KZ-a koja je izmenjena članom 12. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika i prema kojoj odredbi se odgovornim licem u pravnom licu više ne smatra vlasnik preduzeća ili drugog subjekta privrednog poslovanja, osim ukoliko mu je na osnovu zakona, propisa ili ovlašćenja povereno vršenje određenih poslova upravljanja, nadzora ili drugih poslova iz delatnosti pravnog lica ili ih on faktički obavlja.

To znači da je vlasnik subjekta privrednog poslovanja koji ima status pravnog lica, samo kada ima ovlašćenje za vršenje, ili faktički vrši upravljačke, nadzorne ili druge poslove iz delatnosti tog pravnog lica - ima status odgovornog lica kada su u pitanju krivična dela čiji izvršilac može biti odgovorno lice u pravnom licu. U konkretnom slučaju, u radnji izvršenja krivičnog dela u pitanju, opisano je i faktičko vršenje poslova iz delatnosti pravnog lica od strane okrivljenog S.N. koji je unosio podatke u ugovor o građenju, odnosno popunjavao račun sa neistinitom sadržinom, a posebno imajući u vidu da je u redovnom krivičnom postupku utvrđeno da je drugi ortak navedenog ortačkog društva u potpunosti poslovanje ortačkog društva prepustio okrivljenom N., to, po nalaženju ovog suda i okrivljeni S.N. ima status odgovornog lica i u smislu odredbe člana 112. stav 5. KZ-a, imajući u vidu da je faktički obavljao određene poslove upravljanja u navedenom pravnom licu, pa se suprotni navodi zahteva branioca okrivljenog S.N. ocenjuju neosnovanim.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su neosnovani i navodi branilaca okrivljenih da faktura - račun broj ... od 17.10.2005. godine, niti ugovor o građenju privatnog preduzeća ne mogu biti službene isprave, te da su prvostepeni i drugostepeni sud zauzimajući suprotno stanovište na štetu okrivljenih, povredili krivični zakon iz člana 439. tačka 2. ZKP-a. Ovo s`toga, jer navedene isprave, i po oceni ovoga suda, predstavljaju službene isprave, jer su sačinjene od strane odgovornih lica, u pismenoj formi, a poslužile su kao dokaz pravno relevantne činjenice, radi dokazivanja izvršenja ugovornih obaveza prilikom dobijanja podsticajnih sredstava.

Branilac okrivljene S.M. u zahtevu ukazuje da je sud učinio povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP-a i time što su radnje okrivljene opisane u izreci prvostepene presude pravno ocenjene kao produženo krivično delo falsifikovanje službene isprave iz člana 248. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 22 OKZ-a, iako je očigledno da je činjeničnim opisom obuhvaćeno krivično delo neosnovano dobijanje i korišćenje kredita i druge pogodonosti iz člana 209. stav 1. i 2. KZ-a. Ovo s`toga jer iz izreke pravnosnažne presude ne proizlaze zakonska obeležja krivičnog dela neosnovano dobijanje i korišćenje kredita i druge pogodnosti iz člana 209. stav 1. i 2. KZ-a, pa su neosnovani navodi branioca okrivljenog S.N. da su nižestepeni sudovi primenili zakon koji se nije mogao primeniti.

Ostalim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih da prvostepeni i drugostepeni sud nisu utvrdili da je okrivljeni S.N. popunio račun i ugovor o građenju, da se navedene isprave ne mogu smatrati falsifikovanim imajući u vidu da je oštećeno ministarstvo ostavilo na snazi određen broj ugovora, da se u obrazloženju pobijanih presuda ne daju razlozi zbog čega se blanko ugovori o građenju i blanko računi smatraju službenim ispravama niti po kom pravnom osnovu je okrivljena S.M. oglašena krivom i osuđena zbog jednog ugovora o građenju i jednog računa, a za ostalih 19 ugovora i 19 računa je doneta oslobađajuća presuda, pri čemu su radnje izvršenja oba krivična dela iz člana 248. stav 3. i člana 234. stav 3. KZ-a u potpunosti identične, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepene presude se pobijaju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP-a, što nisu razlozi zbog kojih okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek u smislu člana 485. stav 4. ZKP-a, pa su zahtevi branilaca okrivljenih S.M i S.N. u ovom delu ocenjeni kao nedozvoljeni.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP-a i člana 487. stav 1. tačka 2. ZKP-a, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                              Predsednik veća-sudija,

Vesna Veselinović, s.r.                                                                                         Janko Lazarević, s.r.